Borba Info Vesti
Šta će se desiti kad Zapad izgubi igru?
„Zver je smrtno ranjena“, a sada postaje opasna.
Kako se nositi s tim izazovom, s tom opasnošću, i kako je izbeći, to je verovatno najvažnije pitanje vremena u kojem živimo
Oni ne planiraju – kaže američki ekonomista Majkl Hadson, u nedavnom intervjuu za australijske nezavisne medije.
„Kako (u ovim uslovima) možete da planirate?
Ne postoji nikakav plan.
Sve što možete učiniti je odlaganje.“ Da biste imali plan, morali biste najpre da promenite ekonomiju, a to je potpuno isključeno: „Morali biste da je vratite tamo gde je bila pre jednog veka, kada je industrijski kapitalizam pokušavao da uzleti, a oni pokušavali da spreče monopole.“
To je sada davna prošlost. Situacija je danas upravo obrnuta: „Trenutno su monopoli stekli kontrolu nad vladom: monopolima koji traže rentu, zakupom zemljišta, zakupom prirodnih resursa, naftnih, gasnih i rudarskih sektora – monopolskom zakupninom.“
A monopoli ne vide daleko u budućnost.
Što se tiče američke diplomatije, oni imaju samo jedan plan: „kako bombardovati svet“.
Hadsonovim rečima: „Oni samo prete: ’Uradi ono što mi kažemo ili ćemo razneti svet.’“ Druge zemlje mogu u to da poveruju, ili mogu prozreti blef. Šta, međutim, Amerika može da ponudi kao nagradu svojim „saveznicima“?
Može im ponuditi, naravno, pristup američkom tržištu, što će, u krajnjem, omogućiti evropskim zemljama da stvore još veću nezaposlenost u SAD.
„Amerika će još više ličiti na Pojas rđe, kako (danas) zovemo Srednji zapad.“ Uzgred, taj „Pojas rđe“ bi postojao i da nema Kine: laž je da je Kina Amerikancima otela radna mesta.
Njihov jedini plan je da uzmu novac i pobegnu pre nego što bude kasno, ostavljajući iza sebe bankrotiranu ekonomiju.
Da li je za Ameriku izlaz rat (protiv Rusije, Kine, Irana itd.)? Americi je potreban snažan i vidljiv „spoljni neprijatelj“, kako bi pažnju prebacila s unutrašnjeg plana na onaj spoljni. Ali takav rat bi verovatno označio kraj života na Zemlji.
Šta će se desiti kad Zapad izgubi igru?
„Tada će oni uzeti sav novac i preseliće se na Novi Zeland i izgraditi atomska skloništa kako bi preživeli pod zemljom.
U tom slučaju, postojaće jedan odsto Amerikanaca koji će živeti pod zemljom na Novom Zelandu, čekajući da svet nestane i – čekajući troglodite.“
Plan je da nema plana
To je sva njihova strategija, strategija dojučerašnjih „gospodara sveta“. Dugo su se (i predugo) uspavljivali, uljuljkani u iluziju sopstvene svemoći.
Ta iluzija im danas onemogućava realizam u spoljnoj politici. Oni su zaista u jednom trenutku poverovali da su „gospodari univerzuma“: privilegovana manjina na vrhu kojoj je sve dozvoljeno (državni udar, rat ili genocid nad stanovništvom).
Poverovali su i da im je moguće da izgrade skupu i beskorisnu „rentijersku ekonomiju“ – beskorisnu za sve, izuzev za njih same – koja faktički neće proizvoditi ništa.
To je ideja „postindustrijskog društva“, na koju se nastavlja „Veliki reset“: „prljava“, industrijska proizvodnja je za druge, za Globalni Jug.
Danas čak i veliki Boing „više voli da ulaže u finansijski inženjering, umesto da stvara pristojne proizvode“. Boing je danas „prizemljen“, a skupi avioni čekaju bolja vremena.
„Prizemljena“ je i američka fraking industrija, koja je, još pre samo nekoliko godina, doživljavala neviđeni bum s tečnim gasom i uzletom svojih deonica.
Sada je pak pitanje da li će američkog tečnog gasa uopšte biti, čak i za Ameriku i za Americi uvek „lojalne saveznike“.
Zato, sve dok neko ne oglasi kraj igre, a taj kraj je inače neminovan, neka se održava makar privid: privid „sjajne, prosperitetne ekonomije“, koja (navodno) nudi „jednake mogućnosti za sve“.
U takvoj situaciji nemoguće je bilo šta prognozirati. Berze su eksplodirale, kao i cene zakupa na nekretnine, posle „pomoći“ koju je bankama udelila vlada.
To je počelo pod Trampom, a nastavilo se pod Bajdenom. Masovno štampanje novca (za sada) prikriva nastupajući ekonomski kolaps.
Od te silne novčane mase nijedan jedini cent nije uložen – a neće ni biti uložen – u proizvodnju.
Ta ogromna novčana masa uglavnom je usmerena ka „finansijskim tržištima“ i sada se sliva u džepove predatora s Volstrita.
To je, međutim, „kazino kapitalizam“, potpuno odvojen od realne ekonomije.
Zapravo, on je odvojen od svake životne realnosti i svodi se na igre dobitaka i gubitaka na berzi (naravno: dobitaka za „one koji uvek dobijaju“).
U stvarnosti postoje limiti i rokovi: rok koji se momentalno čeka je jun, kada preti deložacija za još najmanje 50.000 Njujorčana.
„U junu u Americi ističe moratorijum na zaostale zakupnine i zaostale dugove i hipoteke.“ Da li će vlada do tada ponuditi neki novi trik, ali tako da ne menja pravila igre?
I da ne menja svoje omiljene, privilegovane „igrače“, one koji su i doveli Ameriku u ovakvo, nezavidno stanje?
„Carstvo“ se svejedno raspada, iznutra i prema spolja.
Nemoguće je danas prognozirati događaje, čak i na rok od šest meseci: „Niko koga znam ne može reći čak ni dokle će berza ići nagore.“
Sve što oni mogu da urade je da prate gomilu i da se nadaju da će moći da pobegnu kada vide da je nastupio neminovni pad.
Katastrofu bi mogao uzrokovati banalni „prekid u lancu plaćanja“, usled koga će se već prenapregnuta ekonomija srušiti kao kula od karata.
Nemoguće je znati šta će i kada takvu katastrofu – inače očekivanu i predviđanu – izazvati. Izvesno je samo da će se taj „mehur od sapunice“ jednom rasprsnuti.
(Skraćena verzija teksta)
Boris Nad/Pečat
