Handkeova dela u perspektivi modernog evropskog romana

Čovek neprestano pluta unutrašnjom stranom spoljašnjeg sveta: njegov utisak i opažaj nalaze se u reaktivnoj vezi sa svetom, izokrenutoj a ne realnoj.

Kao da je meki stav nihilizma, u različitim oblicima prisutan kod Rilkea i kod Crnjanskog, doživeo novo preobličenje kod Handkea

U sadržajima pripovedne svesti, kakvi su premrežili svetsku književnost posle Prvog svetskog rata, da potom prožmu jednu od konstanti književnog i egzistencijalnog iskustva, dramatičan je susret sa duhovnom osećajnošću modernog čoveka.

Njen zbijeni izraz donose početne rečenice jednog romana iz tog vremena: „Jesen, i život bez smisla.

Proveo sam noć u zatvoru sa nekim Ciganima. Vučem se po kavanama. Sednem do prozora i zagledam se u maglu, i u rumena, mokra, žuta, drveta. Gde je život?“

Reč je o romanu Miloša Crnjanskog Dnevnik o Čarnojeviću. Objavljen 1921. godine, on je nagovestio izvornu dvosmislenost reči život: kao dvosmislenost koja određuje jedan važan tok moderne književnosti.

Jer, početni iskaz donosi tvrdnju: „Jesen, i život bez smisla“.

Kao da se dalje ne može otići: niti se išta više može reći.

No, tu gde se čini da je sve rešeno, odjednom, na kraju paragrafa, pojavljuje se pitanje: „Gde je život?“ U tom pitanju je slutnja da života negde mora biti.

Ko je moderni čovek

Pominjanje pisca čije rečenice srećemo u Pravdi za Srbiju nije slučajno. Jer, reč je o jednom izboru po srodnosti.

Književni junak koji se pojavio u Dnevniku o Čarnojeviću, kao junak čija svest u asocijativnom luku obilazi pragove svog iskustva, dopire do pripovedne svesti Petera Handkea.

No, dug je put svetske književnosti do romana Golmanov strah od penala. Skiciran namah, on podrazumeva Floberov Novembar: kao asocijativno, lirsko i fragmentarno pripovedanje.

U području imoralističkog iskustva iskrsava jedan zaboravljeni roman: Sanjin Arcibaševa.

I, istovremeno, setna i dubokosežna zaokupljenost umetničkom sudbinom, kakvu donose – fragmentarni i asocijativni – Rilkeovi Zapisi Maltea Lauridsa Brigea.

Svi ti romani dobijaju poseban odjek u svetlosti ulaska Fridriha Ničea na veliku pozornicu evropske književnosti.

U vreme Dnevnika o Čarnojeviću, pak ispisuju se Kafkine rečenice koje će dobiti svoj odjek u Handkeovom pripovedanju, kao što će ubistvo imati svog prethodnika u Kamijevom Strancu.

Ko je taj junak? Ko je taj moderni čovek koji luta tunelima sopstvene svesti?

Ko je taj Bloh, bivši golman i otpušteni monter, kao čudni i neobrazloženi vinovnik jednog ubistva i potonjeg kretanja u različitim pravcima?

Nemotivisane kretnje, tumaranja ulicama, nejasni i bezrazloženi doticaji sa slučajnim susretnicima i sporadičnim poznanicima: sav prožet neodredivošću, Bloh ubija blagajnicu bioskopa sa kojom je proveo jednu noć.

On, dakle, dolazi posle Mersoa. Njegov apsurdni čin kao da je nagovešten u času kada ona ponovi njegove reči: „Smetalo mu je što ona, kako mu se činilo, bez ikakvog zazora koristi njegove reči“.

Ona kao da raskida vezu između njega i reči.

To je važno za unutrašnju dramatiku Handkeovog pripovedanja, jer se ispoljava egzistencijalni raskol između reči i stvari: reči mogu da dotaknu stvari na koje se ne odnose, stvari mogu da se vide u rečima koje njima ne vode.

Čovek neprestano pluta unutrašnjom stranom spoljašnjeg sveta: njegov utisak i opažaj nalaze se u reaktivnoj vezi sa svetom, izokrenutoj a ne realnoj.

On pripovedno teži autentičnom značenju stvari koje izmiču rečima ili autentičnom značenju reči koje pak ne mogu dopreti do stvari.

Otud se egzistencijalno pojavljuje stranost u svim tipovima odnosa.

Kao nemotivisano ponašanje: „Bloh zamoli kelnericu da upali televizor, ali je onda gledao kao da ga se sve to uopšte ne tiče.“

Kao povezivanje nepovezivog: „Kakva veza postoji između praznog kupea i njegovog ludiranja, to Bloh, dabome, sebi nije umeo da objasni.“

Kao apsurdna veza pojave sa značenjem koje ne postoji: „Muve na plafonu nisu ni na šta apelovale“.

Kao otuđenje u komunikaciji: „Sve to mu je i dalje… delovalo kao obostrano pretvaranje“.

Kao apsolutna stranost koja predmetu daje prednost nad bićem: „Za trenutak je imao utisak da mu je tašna u njenoj slobodnoj ruci manje strana nego ona sama.“

Francuski pisac i dobitnik Nobelove nagrade za književnost Alber Kami, 1957. godine (Foto: United Press International/United States Library of Congress)
Francuski pisac i dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1957. godine Alber Kami (Foto: United Press International/United States Library of Congress)

U trenutku kada je počinio ubistvo, Bloh je bio pogođen rečima koje je čuo: „Ide li danas na posao? – pitala je ona.“

Otpušten s posla, on rečima biva vraćen u neurozu otpuštanja.

Njegove reči su se u ustima drugog bića pojavile u izokrenutom vidu.

No, bile su to okolnosti za koje ona nikako nije mogla znati da negativno odjekuju u njemu.

One su manje realni podsticaji na ubistvo od arapske pretnje i sunčane vreline Mersoovljevog dana. Jer, ta pretnja i ta vrelina behu predstavljive činjenice iskustva.

Odjek reči u Blohu ostaje zauvek nepredstavljiv. Otud njegov apsurdni čin ne može okončati čovekovo razlaganje u predmetnostima njegovih senzacija, privida i afekata.

Jer, čovek više ne razume ni sebe ni svet, budući da ne može ništa kristalisati u egzistenciji.

On pluta po sopstvenom postojanju, koje zauvek oseća na udaljeno-otuđen i stran način. I kad je pasivan do nepokreta, u posmatranju filmskog platna ili zurenju u novine.

I kada je agresivan do fizičkog udarca i bola. Kroz transponovanje svesti o ubistvu i ličnoj krivici, dolazi do virtuelizacije čina u filmsko prepoznavanje: „Kad je posredi ubistvo, čovek u mislima pravi skok, setio se reči iz nekog filma“.

To je virtuelna predstava sopstvene granične situacije: ubistvo se pripovedno razumeva kao skok iz graničnosti u virtuelnost – i iz virtuelnosti u graničnost.

Taj čin ostaje na periferiji njegove svesti, pripovedno spleten sa mrežama površnih utisaka.

U junakovom pomeranju u prostoru, od grada do grada, u razgranatim pripovednim asocijacijama, koje opisuju junakove činove i pomisli sa podjednakom nesigurnošću, on na ivicama svesti opaža kako mu se istraga primiče.

To ga ne vodi skrivanju, svesnom okupljanju u središte brige za sebe, već i u nepoznatim mestima skreće pažnju na sebe: bezrazložnim tučama ili incidentima u nagoveštaju.

U strahu da bude otkriven, kao strahom koji počiva na razlogu, susreće se sa strahom koji prethodi svakom razlogu.

On, štaviše, čeka da bude otkriven: kao što golman čeka da penal bude izveden, da lopta krene ka golu.

Samo čekanje nije okupljanje egzistencije oko nekog središta, jer se ona više ne može okupiti u sebi, ni kroz čin kakav je ubistvo.

Bloh se ne može vratiti u Mersoovljevu poziciju.

Preobličenje nihilizma

Jer, stvari su poodmakle: ne-stvarnost svesti, njeno plutanje u neautentičnosti, raskol reči i stvari, razlažu samu stvarnost.

Strah, međutim, raste, jer – kako je osetio Niče – egzistencijalna pustinja raste: ni tako radikalan čin kao što je ubistvo ne može izgraditi junaka u području volje za moć, jer nema egzistencije koja bi se mogla uspostaviti kao prkos modernoj pustinji.

Golman oseća strah pred penalom: premda je taj strah njegova poslednja veza sa sobom.

Kao da je meki stav nihilizma, u različitim oblicima prisutan kod Rilkea i kod Crnjanskog, doživeo novo preobličenje kod Handkea.

Jer, nije nastupio zaborav života u nadirućem nihilizmu svesti nego zaborav čoveka, pa neautentičnost nije tek prekrila život, istinski i pravi, nije se ni bavila njim, jer je nestalo čoveka: „Bio je toliko daleko od svega što se zbivalo da u onome što je čuo ili video on sam uopšte nije bio prisutan.“

U tom času, neprisutan u situaciji, njoj stran, gde je bio?

To je nešto što obeležava modernu situaciju: svi govorimo, ali kako reči dopiru do onoga ko nas sluša? Ko je naš slušalac?

Drama modernosti u jednom kraku literature svakako je drama autentičnosti: kao mogućnosti da se autentičnost pojavi u ljudskom iskustvu posle iskustva koje je obeležila Ničeova reč o smrti Boga

Posle iskustva u kojem su se razložile velike priče modernog vremena, kulturna, istorijska, nacionalna, ideološka, ostao je strah pred pitanjem: gde se krije autentičnost jednog čoveka?

U kolopletu lirizma i asocijanizma, u odsustvu fabule i usmerene događajnosti, u dominaciji utiska i opažanja nad objašnjenjem u pripovednom opisu, u nagoveštajnoj strukturi rečenice i sugestiji koja je smeštena u podton jedne reči odvija se kretanje nihilizma u modernom romanu.

Otud moderna književnost deluje kao priča upućena pojedincu, kojem je poveravamo da ne bi nestala sa nama.

Večernje novosti

Check Also

Naučnici zabeležili najveći napad predatora u istoriji!

Grupa američkih i norveških okeanografa zabeležila je najveći napad predatora u poznatoj istoriji. Događaji su …