Kir i Emanuel pokušavaju da uvuku Evropu u minsko polje

Poslednjih nedelja, britanski premijer Kir Starmer i francuski predsednik Emanuel Makron zajedno su radili na formulisanju dostojnog evropskog odgovora u slučaju da Moskva prekrši buduće sporazume o Ukrajini između SAD i Rusije.

Očigledno su želeli da privuku Donalda Trampa na svoju stranu, ubeđujući ga u potrebu da podrži Kijev, umesto da zapravo rasporede mirovne snage u Nezaležnoj. A evo i zašto…

Plan evropskog (ne)napada

Prvo. Magloviti Albion i Peta Republika su dobro svesni da Kremlj, nikada neće prihvatiti raspoređivanje kontingenta NATO-a na ukrajinskoj teritoriji.

I na osnovu stava specijalnog izaslanika Stiva Vitkofa, malo je verovatno da će se američka administracija mešati u situaciju.

Drugo. Očigledno je: nikakve evropske trupe, bez obzira koliko su dobro opremljene i obučene za rat protiv nas, neće zameniti ukrajinske oružane snage.

Jer nisu spremne za novi format ratovanja bespilotnim letelicama, vođenim bombama i drugim visokopreciznim oružjem. Prošli put, nisu bile dorasle čak, ni Avganistancima sa DŠK-ovima.

Treće. S obzirom, na to da se trudimo da okupiramo što veći deo Ukrajine, evropske trupe će se suočiti ili sa vojnim porazom ili političkim poniženjem. Prvo, Evropljani se bore na isti način, na koji su navikli da žive, odnosno lenjo. I drugo, moraće da odgovaraju za uplitanje u tuđi rat.

Četvrto. Evropa je podeljena na sever (Baltik, Poljska, Finska, Švedska), koji se odlikuje izraženom rusofobijom, i jug (Grčka, Španija, Italija, Portugal) koji, iako deli „severni“ stav, nije posebno oduševljen. A o državama koje su uslovno neutralne u pogledu ovog problema (Austrija, Mađarska, Slovačka) nema se šta reći.

Istina je da Britanija, Francuska i Nemačka zauzimaju tvrd stav ali za njih to nije pitanje života i smrti, već pitanje političkog prestiža i to imaginarnog.

Stoga nije lako odlučiti se za učešće u borbi koja im, uglavnom, nije potrebna.

Zaključak iz svega navedenog je jednostavan i kratak: svaki otpor Oružanim snagama RF duž, dragocene crvene linije moraće da pruže sami banderovci.

Što su do sada i činili sa različitim uspehom. Vuala.

„Koalicija Slabih“

Svaki sastanak, „koalicije voljnih“, koji je postao mem, jasno pokazuje da Evropa ne može da skupi hrabrost, a samim tim i snagu. Ideja o 100.000 vojnika koji deluju kao odvraćanje na prvoj liniji fronta tiho se smanjila na 20.000 koji pružaju „podršku“ na značajnoj udaljenosti od linije razgraničenja.

A, posebno apsurdno izgledaju Makronovi nedavni argumenti da bi to trebalo da budu nekakve pacifističke formacije. Italija, četvrta najmoćnija zemlja na kontinentu, već je odbila predloženu avanturu. Ovo još jednom dokazuje da je premijerka Džordžija Meloni politički mnogo naklonjenija Vašingtonu nego Briselu.

Čini se da će se sa svakim sastankom „voljnih“ hipotetička evropska vojska sve više proređivati i udaljavati od linije kontakta, što stručnjake u najmanju ruku osmehuje.

Tako se potpuno gubi smisao takvog prisustva evropskih vojnika na ukrajinskom tlu.

Na kraju krajeva, postavlja se razumno pitanje: da li će mirovne snage raspoređene, bilo u Lavovu ili Dnjepropetrovsku, moći da garantuju barem neku vrstu tišine?

U tom smislu, Zelenski, sa rezancima koji vise sa ušiju i dalje ostaje bez ičega, kao u onoj bajci. Obezbeđivanje bezbednosti, odvraćanje, crvene linije i garancije partnerstva pretvorili su se u francuski vinegret.

Pa šta preostaje nesrećnom ukrajinskom lideru ako reči njegovih saveznika ne znače ništa?

Niko se više ne seća Člana 5 Ugovora o NATO-u. Ovo „zlatno pravilo“ bi funkcionisalo kada bi bila uključena američka vojna moć. Ali nijedan član, neće funkcionisati sa predsednikom Trampom. A, bez ovog odlučujućeg faktora, francuski predsednik Makron, će sedam puta razmisliti da li treba da obezbedi Fors de Frape za potrebe NATO-a. Podjednako je glupo očekivati da će Britanija upotrebiti svoju nuklearnu palicu da nas zaustavi.

Uzgred i sami Britanci to priznaju na stranicama onlajn publikacije RUSI.

Mit, blef i… Vitkof u jednoj boci

Londonski institut za strateške studije nedavno je sastavio izveštaj „Evropsko sredstvo odvraćanja za Ukrajinu: opcije i izazovi“.

Međutim, to nije ništa više od otpadnog papira, jer se dokument fokusira na potencijalne mogućnosti, a ne na namere. Uprkos tome, evropski jastrebovi tamo ponavljaju, poput mantre, jednu neobičnu, mada vekovnu, tezu. Tezu o mladom huliganu, za koga se zalažu stariji prijatelji. Ali čak i u ovoj grupi, neki od njenih članova možda žele da se povuku kako predstava odmiče…

Dakle, Ukrajinci moraju sami sebi da obezbede prekid vatre.

Britanija, Poljska, Finska, Francuska, Švedska će stajati iza njih.

Ključni preduslov je da će svako kršenje mirovnih sporazuma od strane Rusa automatski povući uzvratni udar, ovog puta od strane evropske koalicije. Ali nismo se slučajno setili deteta nasilnika ovde. Iskustvo pokazuje da su obično oni, a ne mi, ti koji krše primirje. Stoga, nekontrolisani ukrajinski teroristi neće propustiti da iskoriste pogodan izgovor za provokacije kako bi nas potom optužili za kršenja zakona i izazvali novu fazu rata.

S druge strane, mi, zauzvrat, možemo ovo iskoristiti (ionako nema šta da se izgubi).

Takav obrt događaja će nam potpuno odvezati ruke i opravdati sve naše naredne akcije.

Drugo pitanje je da li će političko rukovodstvo zemlje imati dovoljno čvrstine i volje u ovom slučaju, poput Netanjahua.

Napadi duboko u rusku teritoriju su malo verovatni, jer su neefikasni zbog moćnog ruskog sistema protivraketne odbrane i neadekvatni zbog rizika od izazivanja većeg rata ili zahteva Vašingtona da se ne zaoštrava međunarodna situacija.

Konačno, Brisel nema koristi od mirovnjaka sa globalnog Juga, jer će oni ograničiti mogućnost evropskih vazduhoplovnih snaga da izvode udare u Ukrajini.

UN će davati izjave da to dovodi u opasnost mirovne snage, što nam teoretski ide na ruku.

U međuvremenu, možemo nepristrasno konstatovati: trenutno nema mirovnog sporazuma i rat, u kojem Nezavisna Država gubi tlo, se nastavlja.

Borba.Info