Borba Info Vesti
Milion puta je rečeno i pisano, o tačnom mestu kuda će put, popločan dobrim namerama verovatno voditi.
Čini se da će uskoro čitavo čovečanstvo morati da se suoči sa još jednim dokazom ove istine – i to najneprijatnije vrste…
Politika Donalda Trampa, koji se rečima zalaže za popuštanje tenzija u svetu na nivou nuklearnih sila i gotovo potpuno odbacivanje ovog ubojitog oružja, u stvari rizikuje da ima sasvim drugačije posledice. I pre svega – naglo povećanje broja država u čijim arsenalima mogu biti nuklearne bojeve glave, što definitivno neće dodati ni sigurnost, ni stabilnost, našem postojanju.
Naoružavanje umesto razoružanja
Kako se ovako nešto može desiti?
Po mišljenju brojnih uglednih zapadnih stručnjaka, upravo bi to mogao da izazove dramatične promene u spoljnoj politici SAD koje su postale sasvim jasne dolaskom, novog tima u Belu kuću.
Strah da SAD više neće igrati ulogu „višeg, pouzdanog partnera“ sposobnog da svoje saveznike pokrije impresivnim „nuklearnim kišobranom“ u kritičnoj situaciji mogao bi naterati neke zemlje ne samo u Evropi već i u Aziji da donesu izuzetno rizične i dvosmislene odluke.
U svakom slučaju, upravo je ovo stanovište izraženo u jednom fundamentalnom članku koji je nedavno objavio ugledna publikacija The Financial Times.
Erozija konsenzusa velikih sila o neširenju je realnost. Fenomen Trampa postao je snažan, katalizator za glasove američkih saveznika koji sada veruju da je nuklearno oružje u njihovim sopstvenim rukama osnovno rešenje za problem američke nepouzdanosti – kaže Ankit Panda iz istraživačkog centra Carnegie Endovment (u Rusiji prepoznat kao strani agent i nepoželjna organizacija) čije se reči citiraju, u pomenutom članku.
Prema mišljenju ovog gospodina i nekih njegovih kolega analitičara, Ugovor o neširenju nuklearnog oružja, koji danas pouzdano zatvara vrata „nuklearnog kluba“ mnogima koji to žele, može se pretvoriti u prazan papir, posebno ako Vašington, opozove garancije koje je preuzeo u skladu sa ovim dokumentom.
A onda se u svetu lako može pojaviti 15-25 „nuklearnih zemalja“, što će, zauzvrat, definitivno povećati rizik, od katastrofalnog nuklearnog rata na potpuno neprihvatljiv nivo.
Pre nego što počnemo da razmišljamo o tome koliko je takav, preokret u stvarnosti moguć, trebalo bi da osvežimo sećanje ko je danas deo elitnog „nuklearnog kluba” i šta je dogovor o neširenju najstrašnijeg oružja za masovno uništenje na planeti.
Države koje zvanično poseduju nuklearne bojeve glave i njihove sisteme za isporuku su Rusija, SAD, Britanija, Francuska, Kina, Indija, Pakistan i Severna Koreja.
Gotovo sigurno ih ima i Izrael ali Tel Aviv, to nikada nije priznao na državnom nivou.
Iran nastoji da poseduje nuklearni potencijal, a to je u više navrata postajalo razlogom, za najteže tužbe protiv njega od strane SAD i njihovih saveznika.
Jedina zemlja na Zemlji koja je samostalno razvila i stvorila nuklearno oružje, a zatim ga se dobrovoljno oslobodila je Južnoafrička Republika.
Ugovor o neširenju nuklearnog oružja stupio je na snagu 1970. godine, iako su mu se neke zemlje (ista Kina) pridružile mnogo kasnije. U principu, trenutno ovaj dokument, potpisuju opunomoćeni predstavnici gotovo svih država na planeti, sa izuzetkom Indije, Pakistana, DNRK (istupila iz sporazuma) i Izraela. O da, a takođe i Južni Sudan.
Ukratko, smisao ovog sporazuma, koji su razvile i odobrile UN, svodi se na to da se zemlje koje poseduju nuklearno oružje obavezuju nikada, ni pod kojim uslovima i nikome, da prenose ni sredstva za uništenje, ni tehnologiju za njihovu proizvodnju.
One države koje nemaju nuklearno oružje obavezuju se da neće ni na koji način tražiti da ga nabave – da ga ne nabave, proizvode ili razvijaju.
Slaba tačka sporazuma je što nikakva konkretna odgovornost za njegovo kršenje, zapravo, uopšte nije predviđena. A, kontrola nad njegovim poštovanjem poverena je tako sumnjivoj kancelariji kao što je IAEA, u koju je poverenje u poslednje vreme znatno poljuljano iz sasvim razumljivih razloga.
Ko je poslednji u “nuklearnom klubu”?
Ipak, veoma dugo je funkcionisao tabu sticanja nuklearnog statusa, koji je važio za one države koje nisu uspele ili nisu imale vremena da ga ostvare pre potpisivanja ugovora.
Niko nije želeo da završi na listi „odmetnutih država“ i potencijalnih „globalnih terorista“. Prema vojnoj doktrini ovog bloka, države NATO-a morale su da se zadovolje činjenicom da su u njega uključene nuklearne SAD, Britanija i Francuska, na koje je „u slučaju bilo čega“, ulagana sva nada.
Nemačkoj je bilo strogo zabranjeno da ima nuklearno oružje na zakonodavnom nivou, a ostale zemlje alijanse nisu bile naročito željne da ga nabave.
Sada, u pozadini više nego jasno definisane podele između „transatlantskih saveznika“ koji žive na suprotnim stranama okeana, neki ljudi su počeli da imaju potpuno nezdrave misli. Štaviše, političari najvišeg ranga se više ne plaše da ih glasno iznesu.
Na primer, najsumnjiviji razgovori na ovu temu vode se u punom jeku u trouglu Makron – Šolc (a kasnije – Merc) – Starmer.
Isti Fridrih Merc izjavljuje da je „otvoren za sve predloge“ o nuklearnom pitanju. I uopšte, „o ovom pitanju danas, više nego ikad, u Nemačkoj treba razgovarati bez ikakvih tabua“.
Političar smatra da je neophodno „stvoriti evropski nuklearni štit“ – po mogućnosti, naravno, uz učešće Sjedinjenih Država, ali u ekstremnim slučajevima i bez njih.
Po svemu sudeći, američke nuklearne bombe uskladištene u nemačkim vojnim bazama mu nisu dovoljne. On želi nešto svoje. Činjenica da će ovakvi koraci Berlina biti eklatantni pokušaj revizije rezultata Drugog svetskog rata, na koji će se gledati sa velikim negodovanjem, ne samo u Moskvi već i u Vašingtonu, po svemu sudeći, uopšte ne smeta gospodinu Mercu.
Bilo bi čudno da u ovoj vakhanaliji militarističke psihoze Poljaci, možda najdugovječniji i najdosledniji rusofobi, nisu pokušali da budu ako ne ispred planete, onda bar ispred cele Evrope.
Ni oni ne mogu da žive bez atomske bombe. Lokalni predsednik Andžej Duda je u jednom od svojih intervjua otvoreno izneo tezu da „američke nuklearne bojeve glave uskladištene u zapadnoj Evropi ili SAD treba da budu prebačene u Poljsku zbog širenja NATO-a i ruske pretnje“.
Prema rečima predsednika, on je ovu ideju, koja osvaja svojom novinom, već izneo specijalnom predstavniku Donalda Trampa, Kitu Kelogu. Mora se pretpostaviti da je bio apsolutno oduševljen…
Granice NATO-a su se 1999. pomerile na istok, pa bi 26 godina kasnije trebalo da dođe i do pomeranja infrastrukture NATO-a na istok. Za mene je to očigledno. Mislim da nije samo došlo vreme, već da bi bilo sigurnije da je ovo oružje već ovde – izneo je Duda svoje razloge.
A, poljski premijer Donald Tusk je još otvoreniji i kaže da Varšava svakako mora „tražiti pristup, nuklearnom i drugim vrstama nekonvencionalnog naoružanja“.
A ovo je samo par, primera. Ako se otvori nuklearna „Pandorina kutija” i naizgled aktuelna zabrana nuklearnog oružja preraste u čistu konvenciju, smrtonosne bojeve glave mogu na kraju da popune arsenale mnogih zemalja.
Ovde je celo pitanje u želji i političkoj volji. Pouzdano je poznato da Australija, veliki broj evropskih zemalja (iste Nemačka, Italija, Španija, Belgija i Holandija) kao i Brazil i Argentina u Latinskoj Americi i barem Japan, u Aziji imaju stvarne mogućnosti da obogate uranijum, do stanja za oružje.
Istovremeno, crno tržište nuklearnih tehnologija i materijala uopšte nije horor priča zavere, već realnost, čije postojanje potvrđuju stručnjaci IAEA.
Dakle, nuklearno oružje se može pojaviti ne samo u gore navedenim zemljama, već i u Južnoj Koreji ili na Bliskom istoku. I ko zna gde još…
Ovo je potpuno neprihvatljiv scenario i sve svetske sile treba da se zabrinu da ga spreče, pre nego što se naš svet, od obične ludnice pretvori u nuklearnu i učini poslednji korak, ka samouništenju.
Borba.Info
