NAJVEĆA PREVARA U ISTORIJI: Da li zaista postoje virus korona i virus HIV – DOKAZI

Dejvid Rasnik, doktor hemije, sa dugom istorijom rada u farmaceutskoj industriji, odvojio se od zvanične nauke i došao na mesto predsednika Rethinking AIDS – grupe za ponovnu naučnu procenu hipoteze o HIV-u. Bio je član predsedničkog savetodavnog odbora za AIDS u Južnoj Africi.

Evo nedavne eksplozivne izjave koju je dr Rasnik dao o SARS-CoV-2 i HIV-u:

„Virusi su nestabilni, posebno RNK [npr. SARS-Cov-2] virusi. Oni su toliko nestabilni, da ne postoji nešto kao mutirani virus RNK. Oni su poput snežnih pahuljica, ne postoje dve identične. HIV je RNK virus sa 9.800 nukleotida.“ 

Navodimo kratak sažetak u vezi sa HIV sekvencom:

Broj [genetskih] sekvenci u bazi podataka o HIV-u se i dalje povećava. Ukupno je na kraju 2017. godine bilo 812.586 sekvenci u bazi podataka o sekvenci HIV-a, što je porast od 8,5% u odnosu na prethodnu godinu. Nijedna sekvenca kompjuterski generisanog koronavirusa sa svojih 30.000 ili više nukleotida, nije identična. 

Implikacije Rasnikove izjave su ogromne. Pre svega, zaboravite na ideju da SARS-Cov-2 ima jednu genetsku sekvencu, a ove višestruke sekvence se ne sastavljaju gledanjem kroz magični mikroskop. Sastavljaju ih računarski programi koji imaju unapred postavljene algoritme. Drugim rečima, sekvence se grade PRETPOSTAVKAMA (a ne dokazima) ugrađenim u algoritme. BILO KOJA vakcina razvijena za SARS-Cov-2 (čak i ako verujete u teoriju o tome kako vakcine deluju) suočila bi se sa zadatkom da proizvede imunitet na mutirajući virus – ne samo jedan mutirani soj, već beskrajan broj mutacija.

Imali biste analoga sezonskom gripu, za kojeg istraživači pretpostavljaju kako će nova verzija virusa izgledati svake godine i razvijaju novu vakcinu za tu pretpostavku. Koliko dobro im ide? Agencije za javno zdravlje izveštavaju da svake godine u svetu postoji MILIJARDA slučajeva sezonskog gripa.

Idući još dublje, ako genetske sekvence virusa koji stalno mutiraju nisu otkriveni, već smišljeni putem računarskih programa, kolika je verovatnoća da bi vakcina koja koristi te „podatke“ funkcionisala?

I na kraju brojnih nagađanja nalazi se, naravno, spoznaja da je, ako su ove genetske sekvence izmišljene – gde je zapravo izolovani virus? Gde je dokaz da postoji? To je „nauka“ moderne virusologije.

Kako istraživači treba da dokažu da određeni virus postoji? Kako da ga izoluju? Koji su tačni koraci? Ova pitanja i njihovi odgovori nalaze se u središtu većine istraživanja bolesti – a opet, u većini slučajeva, lekari ih nikada ne istražuju niti čak uzimaju u obzir.

Ali ne brinite, budite spokojni, test „za koronavirus“ mora biti tačan, broj zaraženih i smrtnih slučajeva mora biti tačan, a posledični karantini koji uništavaju nacionalne ekonomije i stotine miliona života su neophodni…zar ne? Naravno. Što da ne? Recimo da je sve u redu. Svako može da se vrati da spava i pusti tirane da ruše civilizaciju Zemlje.

Ili, možete da se oduprete policijskoj državi izgrađenoj na prevari nazvanoj „nauka“. Za razliku od „virusa“, ​​sloboda je stvaran pojam. Ljudi je mogu osetiti u kostima, u mislima i dušama. Pogotovo je osećaju ako su robovi. 

Postoji li HIV? Šokantan intervju

Pre nego što pređemo na intervju Kristin Džonson, osvrnimo se malo u prošlost. 

Prva knjiga Džona Rapoporta AIDS INC., objavljena je 1988. Istraživanje kojim se tada bavio stvorilo je osnovu za njegov nedavni rad na razotkrivanju velike prevare nazvane COVID-19.

U periodu 1987-88. njegovo konačno pitanje postalo je: da li HIV uzrokuje sidu? Mesecima je pretpostavljao da je očigledan odgovor DA i to je stvorilo haos u njegovoj istrazi, jer se suočio sa kontradikcijama koje nije mogao da reši.

Na primer, u delovima Afrike, ljudima koji su bili hronično bolesni i umirali, očigledno nije bio potreban novi virus. Sva njihova stanja i simptomi „side“ mogu se objasniti njihovim okruženjem: zagađena zaliha vode; kanalizacija koja se ispušta direktno u vodu za piće; proteinsko-kalorijska neuhranjenost; glad; medicinsko lečenje imunosupresivnim vakcinama i lekovima; toksični pesticidi; plodno poljoprivredno zemljište koje su ukrale korporacije i vlade; ratovi; ekstremno siromaštvo. Priča o virusu zapravo je prikrila sve ove tekuće zločine.

Konačno, u leto 1987. godine, Džon pronalazi nekoliko istraživača koji su odbacivali ideju da je HIV izazvao AIDS. Njihovi izveštaji su bili uverljivi. Nakon toga je otkrio da se u svakoj grupi ljudi, koja je navodno pod „visokim rizikom“ od AIDS-a, njihova stanja i simptomi mogli u potpunosti objasniti faktorima koji nisu imali nikakve veze sa novim virusom. AIDS zapravo nije bio jedan od faktora. Bila je to maska koja se koristila za ponovno stvaranje iluzije nove i jedinstvene „pandemije“.

Nekoliko godina nakon objavljivanja AIDS INC., saznao je za sasvim drugačiju raspravu  koja se vodila ispod površine istraživanja: Da li HIV postoji? Da li je navodni virus ikada zaista otkriven? To pitanje ga je dovelo do još jednog, vrlo interesantnog: koji je ispravan postupak za otkrivanje novog virusa?

Sledeći intervju iz 1997. godine, koji je vodila briljantna slobodna novinarka, Kristin Džonson, upušta se u sledeća pitanja: Kako istraživači treba da dokažu da određeni virus postoji? Kako ga izoluju? Koji su tačni koraci? Ova pitanja i njihovi odgovori nalaze se u središtu većine istraživanja bolesti – a opet, u većini slučajeva, lekari ih nikada ne istražuju niti čak uzimaju u obzir.

Novinarka intervjuiše dr Elenu Papadopulos, biofizičarku i vođu grupe naučnika za HIV / AIDS, iz Australije. Tokom protekle decenije i više, ona i njene kolege objavile su mnoge naučne radove preispitujući hipotezu o HIV / AIDS-u. 

Novinarka: Da li HIV uzrokuje AIDS?

EP: Nema dokaza da HIV uzrokuje AIDS.

Novinarka: Zašto ne? 

EP: Iz mnogih razloga, ali što je najvažnije, jer nema dokaza da HIV postoji.

Novinarka: Zar Luk Montanjer i Robert Galo [navodno suotkrivači HIV-a] nisu izolovali HIV još početkom osamdesetih? 

EP: Ne. U radovima koje su te dve istraživačke grupe objavile u časopisu Science, nema dokaza o izolaciji retrovirusa od pacijenata sa AIDS-om. [Za HIV se kaže da je retrovirus.]

Novinarka: Kažu da su izolovali virus.

EP: Naše tumačenje podataka se razlikuje. Da biste dokazali postojanje virusa, morate učiniti tri stvari. Prvo, gajite ćelije i pronađete česticu za koju mislite da je virus. Očigledno je da bi ta čestica u najmanju ruku trebalo da liči na virus. Drugo, morate da osmislite metod za samostalno dobijanje te čestice kako biste je mogli rastaviti na komade i precizno analizirati šta je čini. Tada morate dokazati da čestica može da napravi verne kopije sebe. Drugim rečima, da može da se replicira. 

Novinarka: Ne možete li samo da pogledate mikroskop i kažete da postoji virus u kulturama?

EP: Ne, ne možete. Nisu sve čestice koje izgledaju poput virusa – virusi.

Novinarka: Koliko sam razumela, centrifugiranje velikom brzinom koristi se za proizvodnju uzoraka koji se sastoje isključivo od predmeta iste gustine, takozvani „uzorak prečišćen gustinom“. Elektronska mikroskopija se koristi da bi se utvrdilo da li se ovi uzorci prečišćeni gustinom sastoje od predmeta koji svi imaju jednak izgled – u tom slučaju je uzorak izolat – i da li se ovaj izgled po veličini, obliku i slično podudara sa retrovirusom. Ako je sve ovo tačno, onda ste u tri koraka u proceduri za dobijanje retrovirusnog izolata. (1) Imate izolat, a izolat se sastoji od predmeta iste (2) gustinu i (3) izgled retrovirusa. Zatim morate dalje ispitati ovaj izolat da biste videli da li predmeti u njemu sadrže reverznu transkriptazu [enzim] i repliciraće se kada se stave u nove kulture. Tek tada s pravom možete izjaviti da ste dobili retrovirusni izolat.

EP: Tačno. Otkriveno je da retrovirusne čestice imaju fizičko svojstvo koje im omogućava da se odvoje od drugog materijala u ćelijskim kulturama. To svojstvo je njihova gustina, a ono je korišćeno za pročišćavanje čestica postupkom koji se naziva centrifugiranje sa gradijentom gustine. Tehnologija je komplikovana, ali koncept je izuzetno jednostavan. Pripremite epruvetu koja sadrži rastvor saharoze, običnog stonog šećera, napravljen tako da je rastvor na vrhu lagan, ali postepeno postaje teži, ili gušći prema dnu. U međuvremenu, uzgajate sve ćelije za koje mislite da sadrže vaš retrovirus. Ako ste u pravu, retrovirusne čestice će se osloboditi iz ćelija i preći u tečnosti za kulturu. Kada mislite da je sve spremno, odlijte uzorak tečnosti za kulturu i nežno stavite kapljicu na rastvor šećera. Zatim epruvetu vrtite izuzetno velikim brzinama. Ovo generiše ogromne sile, a čestice prisutne u toj kapljici tečnosti probijaju se kroz rastvor šećera dok ne dođu do tačke u kojoj im je sprečen dalji prodor. Drugim rečima, oni se spuštaju niz gradijent gustine dok ne dođu do mesta gde je njihova sopstvena gustina ista kao i ta oblast rastvora šećera. Tada se svi zaustave, odnosno, grupišu se. Retrovirusi se pojave na karakterističnoj tački. U rastvorima saharoze pojave se na tački gde je gustina 1,16 gm / ml. Tada se ta traka može selektivno ekstrahovati i fotografisati elektronskim mikroskopom. Slika se naziva elektronski mikrograf ili EM. Elektronski mikroskop omogućava da se vide čestice veličine retrovirusa i da se okarakterišu.

Novinarka: Dakle, pregled elektronskim mikroskopom vam govori koju ste ribu ulovili?

EP: Ne samo to. To je jedini način da saznate da li ste ulovili ribu. Ili uopšte bilo šta.

Novinarka: Da li su Montanjer i Galo to uradili?

EP: Ovo je jedan od mnogih problema. Montanjer i Galo su koristili trake sa gradijentom gustine, ali iz nepoznatog razloga nisu objavili nijednu Ems [fotografiju] materijala sa 1,16 gm / ml … to je prilično zbunjujuće jer je 1973. godine Pasterov institut bio domaćin sastanka kojem su prisustvovali naučnici, neki od njih su sada među vodećim stručnjacima za HIV. Na tom sastanku je detaljno razgovarano o metodi retrovirusne izolacije, a fotografisanje pojasa gradijenta gustine od 1,16 je apsolutno neophodno.

Novinarka: Ali Montanjer i Galo su objavili fotografije čestica virusa.

EP: Ne. Oni su objavili elektronske mikrografije tečnosti za kulturu koje, po tom pitanju, nisu bile centrifugirane ili čak odvojene od ćelija kulture. Ovi EM sadržali su, pored mnogih drugih stvari, uključujući ćelije kulture i druge stvari koje očigledno nisu retrovirusi, nekoliko čestica za koje su Montanjer i Galo tvrdili da su retrovirusi i koje su sve pripadale istoj retrovirusnoj vrsti, koja se sada naziva HIV. Ali fotografije nepročišćenih čestica ne dokazuju da su te čestice virusi. Postojanje HIV-a nisu utvrdili Montanjer i Galo – niti bilo ko od tada – koristeći metodu predstavljenu na sastanku 1973. godine.

Novinarka: A koja je to bila metoda? 

EP: Svi koraci koje sam vam upravo rekla. Jedina naučna metoda koja postoji. Uzgajajte ćelija, pronađite česticu, izolujte je, podelite na komade, saznajte šta je unutra i zatim dokažite da su te čestice u stanju da naprave više istih sa istim sastojcima kada se dodaju u kulturu neinficiranih ćelija.

Novinarka: Dakle, pre nego što se pojavio AIDS, postojala je dobro isprobana metoda za dokazivanje postojanja retrovirusa, ali Montanjer i Galo je nisu sledili?

EP: Koristili su neke od tehnika, ali nisu preduzeli svaki korak, uključujući dokazivanje koje su čestice, ako ih ima, u opsegu od 1,16 g / ml gradijenta gustine, gustine koja definiše retrovirusne čestice.

Novinarka: Ali šta je sa njihovim slikama?

EP: Montanjerovi i Galovi elektronski mikrografi su od celih ćelijskih kultura, ili od nepročišćenih tečnosti iz kultura … ” 

Ako shvatite osnov ove diskusije, videćete da postoji svaki razlog da sumnjate u postojanje HIV-a, jer metode za dokazivanje njegovog postojanja nisu poštovane. Stoga, postoji svaki razlog da se sumnja i odbaci postojanje virusa COVID-19, jer tačna, velika istraživanja pomoću elektronskog mikroskopa nikada nisu rađena.

Borba.info

Džon Rapoport blog

Izvor:https://blog.nomorefakenews.com/2021/01/25/new-strain-of-coronavirus-or-a-giant-con/