Evropa bez Rusije

Iz Evropskog suda za ljudska prava u Moskvu je nedavno upućen neobičan ultimatum, u kojem se traži hitno oslobađanje iz zatvora ruskog blogera i opozicionara Alekseja Navaljnog.

Kako je tim povodom prenela „Nova gazeta”, Olga Mihajlova, advokat osuđenog, izjavila je da je rešenje Evropskog suda „prvo ovakve sadržine i da su ruske vlasti obavezne da ga sprovedu u delo”. Kao što se moglo očekivati, pomenuti zahtev glatko je odbijen.

Nakon pravog „autogola” koji je šef evropske diplomatije Žozep Borelj postigao prilikom posete Moskvi i razgovora s ruskim ministrom Sergejom Lavrovom, mnogo šta je postalo jasnije. „Konferencija dvojice diplomata pretvorila se u lekciju o drskosti i neuspehu.

Borelj je povremeno delovao kao đak koji se nije spremio za test. Lavrov, poznat po tome da ne štedi svoje pregovaračke partnere, čak mu je oduzeo i političko dostojanstvo”, preneo je nemački „Dojče vele”.

Na stranu to što su mnogi zapadni mediji ocenili da na susret s najuglednijim diplomatom sveta nikako nije trebalo slati čoveka koji ni približno ne pripada istoj klasi pregovarača, mnogo veći problem je ubeđenost glavnih evropskih igrača da je nastupilo vreme za stratešku autonomiju unije (naravno, u odnosu na SAD). U tom nadigravanju Evropljani kao da ne shvataju da njima još pripada tek uloga bafer zone između Amerike i Rusije. I ništa više.

Nema sumnje da su na zapadu Starog kontinenta bili svesni da Moskva neće uslišiti zahtev suda u Strazburu, ali neka reakcija vezana za sudbinu Navaljnog morala je da usledi. Ipak, pitanje je šta zaista stoji iza ovog „pravdoljublja”: da li je reč o brizi za jednog od mnogih protivnika režima ruskog predsednika Vladimira Putina, ili je sve samo pokušaj kupovanja vremena dok se koliko-toliko ne izađe iz perioda zbunjenosti u kojem se EU našla posle „bregzita”, promena u Vašingtonu, i usled pandemije virusa korona?

Takođe, da li su Evropljani uopšte spremni da se odreknu Rusije zbog Navaljnog? Za „zabrinutost” su i ranije imali razloga. Pomenimo samo slučaj novinarke Ane Politkovske, koja se oštro protivila devetogodišnjem ratu u Čečeniji. I ona je preživela jedno trovanje, da bi 2006. bila ubijena u liftu zgrade u kojoj je stanovala. Ali svet, ma koliko bio potresen njenom sudbinom, nije reagovao jednako žučno kao u slučaju utamničenog blogera.

Istini za volju, okolnosti su se promenile. Današnja EU u malo čemu liči na onu od pre 15 godina. Razlike između vodećih zemalja i onih koje ih prate i dalje nisu prevaziđene, ni na ekonomskom ni na političkom planu, tako da se razočaranje „malih”, koji su očekivali da će se u novom veku nešto promeniti, pretvorilo u novi „kamen oko vrata” zajednice.

Ispada da su granice (one iz sećanja) između zemalja i dalje i te kako prisutne i teško se brišu. Nejednakost u odnosu prema nekadašnjem ključnom savezniku Americi takođe je sve izraženija.

Na sve to je došla pandemija virusa korona i sukob pojedinačnih interesa postao je još vidljiviji. Onog trenutka kad je Mađarska odlučila da otvori vrata ruskoj vakcini „sputnjik” struktura unije opasno je uzdrmana. Ali odluka predsednika Viktora Orbana bila je samo posledica novog stanja. Zajedništvo je počelo da se kruni mnogo ranije, i ispostavilo se da u naletu opake bolesti svaka zemlja mora da se posveti sebi samoj.

U takvim okolnostima okretanje leđa istočnom susedu Evropljanima definitivno ne može da donese željeni spokoj. Naprotiv. Morali bi da reše neka ključna egzistencijalna pitanja, pre svih – da li kontinent podeljen na dva sveta uopšte ima perspektivu?

Dosadašnja iskustva govore da bi izgradnja nekog novog „Berlinskog zida”, sada još glomaznijeg i nepristupačnijeg, i jednu i drugu stranu bacila decenije unazad. S tim što Rusiji ostaje izlaz ka Dalekom istoku, a EU tek ka Americi. A i taj manevarski prostor na zapadu već je uveliko postao neupotrebljiv.

Prirodni ekonomski, društveni, kulturni… saveznik nije negde daleko, već tu, odmah preko granične linije. Ma koliko želeli da stvarnost bude drugačija, Evropljani bi se ponovo našli zarobljeni u lancima posthladnoratovske politike, u koje su ih neposredno po okončanju Drugog svetskog rata okovale SAD.

Evropa bez Rusije niti je kompletna, niti može da bude u potpunosti funkcionalna. Nije teško zamisliti šta bi bilo kad bi ruski energenti, ukrajinska hrana i nemačka industrija bili objedinjeni na zajedničkom poslu. Za Amerikance tu svakako više ne bi bilo mesta.

Moskovski „kiks” Žozepa Borelja mogao bi se u tom smislu pokazati kao dobra lekcija.

(politika.rs)

Check Also

„Putinove strele“: Zašto Rusiji treba još jedna hiperzvučna raketa „Orešnik“

Bez sumnje, glavna međunarodna vest dana je prva borbena upotreba nove i strogo tajne „Putinove …