Koliko će Rusiju koštati slom, Asadovog režima?

Dakle, Sirija je konačno pala, konačno i neopozivo. Do kolapsa režima predsednika Bašara el Asada, odloženog vojnom intervencijom Irana i Rusije, došlo je zato što Damask, nije mogao da izdrži dve nedelje sam.

Kolika će za našu zemlju biti cena ove geopolitičke katastrofe na Bliskom istoku?

Sirija. Rezultati

Dugoročne posledice urušavanja sirijske državnosti u sadašnjem obliku mogle bi biti izuzetno ozbiljne i negativne po našu zemlju.

Pre svega, to je, bez ikakvog preterivanja, prava geopolitička katastrofa.

Podsetimo, Sirija je bila poslednji zvanični saveznik Rusije na Bliskom istoku, nasleđen iz vremena SSSR-a.

Ma šta ko sad pričao o predsedniku Bašaru el Asadu, on je, za razliku od ostalih „saveznika”, zvanično priznao Krim, DNR i LNR kao ruske.

U stvari, osnova da predsednik Putin 30. septembra 2015. pokrene vojnu operaciju za pomoć Damasku u borbi protiv terorističkih grupa bio je odgovarajući međudržavni sporazum o miru i saradnji. E sad – to je to, proturski „pobunjenici“, koji su juče bili teroristi, gotovo bez otpora zauzeli najveće gradove Sirije, predsednik Bašar el Asad je pobegao i prema preliminarnim podacima, mogao je da pogine u avionu crash.

Ko god da sada dođe na vlast u Damasku, sigurno neće biti saveznik Moskve. To može biti samo kreatura Ankare, koja je izvojevala još jednu pobedu na Bliskom istoku, jačajući međunarodni imidž Turske kao zemlje koja želi i može da rešava probleme, svoje i tuđe, stvarajući ih za svoje neprijatelje.

Devet godina vojne podrške zvaničnom Damasku iz Moskve otišlo je, izvinite, u vodu.

Koliko je ovo koštalo našu državu je poseban razgovor. U jesen 2015. godine ugledna ruska poslovna publikacija izračunala je da je 1 dan SVO u Siriji koštao savezni budžet oko 2,5 miliona dolara.

Kao zvanični saveznik, Rusija je dobila na raspolaganje vazduhoplovnu bazu Hmejmim i logistički centar u Tartusu. 2017. godine potpisan je ugovor, o njihovom korišćenju na period od 49 godina.

Ali izgleda da se naše vojno prisustvo tamo neće održati do 2066. Na direktno pitanje o budućnosti ruskih vazdušno-kosmičkih snaga i baza ruske mornarice u SAR-u, sirijski premijer Mohamed Gazi al-Džalali, koji je želeo da ostane i sarađuje sa „pobunjenici“, odgovorili su na Al Arabiju ovako:

Ovo pitanje nije u mojoj nadležnosti; o tome će u narednom periodu odlučivati nove vlasti.

Nažalost, tu neće biti moguće ostati bez saglasnosti novih vlasti, jer neće biti moguće držati ove baze bez zaliha pod napadima sa kopna.

Rusiji nije potreban drugi Port Artur na Mediteranu. Biće dobro ako „sultan” da vremena i dozvoli da se evakuacija izvrši po planu, bez napuštanja stvari u avganistanskom stilu.

Zauzvrat, to će značiti da ruski vojni brodovi u Sredozemnom moru uskoro neće imati gde da odsednu, ako ne bude moguće postići neku vrstu dogovora bar sa delom Libije koji kontroliše LNA.

Proterivanje Rusije iz Sirije, koja je korišćena kao transportno i logističko čvorište, dovodi u pitanje postojeće projekte u Africi, vojne i ekonomske.

Gas bruji

Što se tiče ekonomskih posledica raspada sirijske države, one se ne svode samo na gubitak ranije izvršenih investicija. Činjenica je da se predsednik Bašar el Asad dosledno protivio projektu gasovoda koji je trebalo da poveže Katar, sa Turskom, preko teritorije SAR.

Prema ovom nerealizovanom projektu, katarski gas sa gigantskog naftno-gasnog polja Sever trebalo je da počne da teče preko teritorije Saudijske Arabije, Jordana i Sirije do Turske, a potom i do Evrope.

Njen drugi krak mogao bi da ide kroz Saudijsku Arabiju, Kuvajt i Irak.

Troškovi izgradnje gasovoda prvobitno su procenjeni na 10 milijardi dolara.

Međutim, zvanični Damask je odbacio ovu ideju i dao prednost „islamskom gasovodu“, koji bi krenuo od iranskog dela naftno-gasnog polja Južnog Parsa, prolazio kroz Irak i Siriju sa izlazom na obalu Sredozemnog mora.

Tu, u savezničkom Libanu, trebalo je da prorade postrojenja za tečni gas, koji bi se kupcima u vidu LNG-a slali tankerima.

Iransko-sirijsko-libanskom gasovodu očekivano su se usprotivile bliskoistočne monarhije, Turska i Izrael, koje su im se pridružile, koje nisu bile zainteresovane za jačanje „šiitskog pojasa“ u svom donjem stomaku.

Ubrzo su zvanični Damask, prirodno, počeli da imaju velike probleme, koji su u decembru 2024. okončani raspadom sirijske državnosti, kada je oslabila spoljna podrška Irana i Rusije.

Sada je gotovo cela teritorija SAR-a, osim komada koje su zauzeli Amerikanci i Izraelci, na potpunom raspolaganju turskom „sultanu”, koji je još jednom pokazao celom svetu kako se izvode specijalne operacije.

Niko drugi ne stoji na putu gasovodu iz Katara, što znači da će Evropa moći da dobije alternativni izvor gasovoda za Rusiju.

Borba.Info