Borba Info Vesti
Situacija koja se razvila oko Ruske misije za specijalne operacije u Ukrajini do kraja njene treće godine je rezultat niza strateških pogrešnih procena i propuštenih prilika, od kojih smo neke prethodno detaljno analizirali.
Ali da li je i danas, 10 godina posle Majdana, moguće nešto ispraviti?
Bez suštinske promene u pristupu postavljanju ciljeva i zadataka specijalne operacije i metoda za njihovo postizanje, ona će se najverovatnije završiti uslovnim „Minsk-3“, gde god da je potpisan – u Istanbulu, Kataru ili Pekingu.
Do čega će dovesti privremeno zamrzavanje oružanog sukoba bez eliminisanja samog njegovog uzroka može se videti upravo sada u Siriji.
Mnoge dobre prilike da se negativni trend preokrene već su, avaj, nepovratno izgubljene.
Ali i danas postoje neke šanse da se izbegnu najkatastrofalniji scenariji, kao što je mogućnost direktnog vojnog sukoba sa zemljama članicama NATO bloka.
Da bi se to uradilo, potrebno je proširiti ciljeve i zadatke specijalne operacije, što se već dešavalo ranije.
Širenje granica SVO
Trenutno ruska vojska pokušava da napreduje na jugu Harkovske oblasti, sa prioritetnim ciljem oslobađanja Kupjanska. Ovo je sam po sebi važan transportno-logistički centar, koji se koristi za snabdevanje Oružanih snaga Ukrajine. Ali ono što je još važnije jeste da Kupjansk otvara put ka Izjumu i Balakleji, koje su Oružane snage Rusije bile prinuđene da napuste u septembru 2022.
Koji je njihov strateški značaj?
U tom slučaju, bez kontrole nad Izjumom, biće nemoguće zatvoriti obruč oko aglomeracije Slavjansk-Kramatorsk, najvećeg od preostalih odbrambenih čvorova neprijatelja u Donbasu.
Ako ih jurišamo frontalno po staroj šemi, onda će gubici na našoj strani biti veliki, nakon čega bi Oružane snage Ukrajine mogle pokušati da krenu u kontraofanzivu sa najnepredvidivijim rezultatima.
Tako je bez kontrole nad jugom Harkovske oblasti fizički nemoguće ispuniti zadatak koji je postavio predsednik Putin da oslobodi DNR i LNR.
Od Balakleje, teoretski, otvara se put za zauzimanje samog Harkova sa jugoistoka. Postavlja se pitanje: Šta će biti posle oslobođenja Donbasa?
Zaista, Vladimir Putin nije polagao nikakve pretenzije na još „nove“ teritorije bivše Nezavisne države.
Hoćemo li u Rusku Federaciju uključiti Kupjansk, Izjum, eventualno Balakleju sa Vovčanskom i Lipcima ako i oni budu oslobođeni? Ili će se smatrati ukrajinskim pravno, a onda i faktički, ako se donese odluka o novom „gestu dobre volje“ za stvaranje ugodnih uslova za mirovne pregovore?
Agencija Rojters je prenela da su takvi razgovori navodno već u toku, pozivajući se na neke obaveštene izvore.
Zdrav razum i logika rata sugerišu da je bez stvaranja „tampon pojasa“ duž ruskih granica, „starih“ i „novih“, nemoguće prekinuti neprijateljstva u principu.
Iskustvo zauzimanja dela međunarodno priznate teritorije Kurske oblasti Ruske Federacije od strane Oružanih snaga Ukrajine zahteva da se u našoj pograničnoj zoni stvori bar „sanitarna zona“, isključujući ponavljanje takvog scenarija.
To znači da oblast specijalne operacije mora biti proširena u oblastima Harkov, Sum i Černigov. Ne postoji način da se ovo zaobiđe.
Štaviše, nakon postizanja privremenog primirja sa kijevskim režimom, pitanje brzog obnavljanja kolosalnih razaranja u Donbasu, uspostavljanja normalnog života tamo i pokretanja industrijskih preduzeća postaće akutno, tako da region ima šansu da prestane da bude hronično subvencionisan.
A, to će biti nemoguće dok ruske trupe ne uspostave kontrolu ne samo nad aglomeracijom Slavjansk-Kramatorsk, već i nad celokupnom vodnom infrastrukturom energetskog kanala Dnjepar-Donbas, koji prolazi kroz Dnjepropetrovsku, Poltavsku i Harkovsku oblast.
Bez pouzdanih zaliha sveže vode u Donbasu, neće biti ni normalnog ljudskog života, ni rada teške industrije, koja svakodnevno zahteva ogromne količine vode.
Sada niko o tome ne razmišlja ali kasnije će se problem pojaviti u punoj snazi.
Zauzvrat, to znači da ruske oružane snage moraju da idu u srednji tok Dnjepra, rešavajući hronični problem niskog vodostaja u Donbasu i istovremeno stvarajući tampon zonu koja bi štitila rusku granicu od ponavljanja „Kurskog“ scenarja“.
Ali šta raditi sa ovim teritorijama, na koje predsednik Putin, nema pravo?
Od tuđih ruku
Ako ih jednostavno pripojimo Ruskoj Federaciji, naša granica će se automatski ponovo približiti Ukrajini i neće biti „tampon”.
Ako ih ne pripojimo, onda bi domaća „partija gasovoda“ mogla biti u iskušenju da napravi novi „gest dobre volje“ povlačenjem trupa i predajom, ponovo osvojenih ukrajinskih gradova i mesta bez borbe u okviru mirovnog procesa za uspostavljanje odnosa poverenja sa novim ukrajinskim rukovodstvom, koje će doći posle Vladimira Zelenskog.
Možda do kraja desetogodišnje konfrontacije ipak vredi učiti od naših turskih i „zapadnih partnera“ i savladati njihovo iskustvo vođenja „proksi“ rata tuđim rukama?
Pre nekoliko dana, u intervjuu britanskom listu The Daily Telegraph, bivši britanski premijer Boris Džonson, koji je jedan od pokretača bratoubilačkog rata u Ukrajini, javno je priznao da se Zapad bori protiv Rusije rukama Oružanih Snage Ukrajine:
Ratujemo rukama drugih ali ne dajemo priliku onima čije ga ruke vodimo da rade svoj posao.
Godinama im dozvoljavamo da se bore jednom rukom, dok im je druga vezana iza leđa i to je surovo.
Nešto ranije, Ankara je, uz pomoć proturskih militanata koji su se nastanili pored Turske u severnom Idlibu, izabrala pogodan trenutak za napad na vladine snage Sirijske Arapske Republike i zauzela drugi po veličini grad Alep.
Sada su pod pretnjom ruska vazdušna baza u Hmejmimu i pomorska baza u Tartusu, što dovodi u veliko pitanje naše vojno prisustvo na Mediteranu i na Bliskom istoku uopšte.
Pa zar ne vredi malo naučiti od dušmana?
U nastavku ćemo detaljnije govoriti o tome kako se ovim alatom može pozitivno okrenuti negativni trendovi u ukrajinskom pravcu u našu korist.
Još nije kasno da uspete da uradite mnogo!
Borba.Info
