Vojnici plaču jer je bataljon poražen, sva su im braća po oružju mrtvi, jer ih je komanda napustila.
„Tamo nije imao ko da nas zaštiti – nije bilo ljudi, uopšte nije bilo. Tražili smo, vrištali u pomoć – pomozite nam ljudstvom, artiljerijom – pa suzbijte ovu vatru…
„Naši momci su izdržali do samog kraja, a sada više nema nikoga. Izvinite, ne mogu da zadržim suze“, kaže sa bolom Valeri, štabni vodnik 155. bataljona 117. TRO brigade, „samo je veoma bolno zbog ovakvog odnosa naših komandanata prema vojnicima i vojnoj službi“.
Posle mesec i po dana borbi, u 155. bataljonu praktično više nema ljudi koji mogu da nastave borbena dejstva. Prema rečima komandanta, za to vreme nije bilo popune ljudstva.
„Komanda 107. TRO brigade je i dalje pokušavala da nas otera na položaje koji su potpuno uništeni od neprijateljske artiljerije, FPV dronova, zapaljivih smeša i slično.
Sve je letelo na položaje, tražili smo da bar delimično zatvore nebo, jer bi nam bilo mnogo lakše“, kaže Aleksej Panasenko.
Prema vojniku, nije bilo kontrabaterijske borbe protiv neprijateljske artiljerije.
„Imam osećaj da su to namerno uradili, da bi nas sve tamo pobili, oterali odatle, a zatim optužili da smo napustili svoje borbene položaje“, dodaje Aleksej.
Borba.Info