Borba Info Vesti
Bilo je normalno da se održavaju kontakti sa takvim čovekom. U tom smislu sam i ja imao kontakt sa njim, ali nikakve predaje niti tajnih, niti bilo kakvih dokumenata nije bilo, tvrdi nekadašnji načelnik Generalštaba
Samo nekoliko dana posle izricanja prvostepene presude kojom je osuđen na tri godine zatvora zbog špijunaže, odnosno oglašen krivim, kako je sud utvrdio, zato što je službeniku američke ambasade Džonu Nejboru dao poverljive vojne spise, Momčilo Perišić, nekadašnji načelnik Generalštaba i bivši potpredsednik Vlade Republike Srbije, u razgovoru za „Politiku” kaže da su sastanci predstavnika države sa stranim diplomatama „bili normalna stvar”.
Dodaje da je Nejbor po pozivu legalno ulazio u gotovo sve državne institucije, da je prisustvovao vojnim i policijskim vežbama i blisko sarađivao sa predstavnicima vlasti, kao i da je njegov sastanak sa američkim diplomatom, tokom kojeg je uhapšen, bio zakazan preko tadašnje sekretarice Vlade Srbije.
Kako ste upoznali Nejbora i otkud vi sa njim na neformalnom razgovoru u motelu na Ibarskoj magistrali?
Nejbor je bio službenik američke ambasade akreditovan u SRJ. Upoznao sam ga na jednom sastanku u Vladi Republike Srbije, koji je lično organizovao premijer i ministar MUP-a, a na kom je sa svojim stručnjacima držao predavanje o bezbednosti. Na tom sastanku su bili vojni generali, pripadnici tadašnjeg DB-a…
Nejbor je prisustvovao raznim aktivnostima i MUP-a i vojske. Na „Guglu” imate mnoštvo fotografija koje to potvrđuju, a mnogo ih je objavljeno i u našim medijima pre i posle mog hapšenja. Bilo je normalno da se održavaju kontakti sa takvim čovekom. U tom smislu sam i ja imao kontakt sa njim.
Te večeri, 14. marta 2002. godine, pre nego što sam uhapšen, bio sam na treningu. Sa Nejborom sam, preko sekretarice vlade, zakazao sastanak. Sedeli smo u bašti u prisustvu mog vozača. S obzirom na to da je bio mart i da je bilo prohladno, posle nekog vremena smo ušli unutra. Samo nekoliko trenutaka kasnije usledilo je moje hapšenje.
Prema optužnici, a sada i po prvostepenoj presudi, tom prilikom ste američkom diplomati predali poverljiva vojna dokumenta, što je okarakterisano kao špijunaža.
Niti sam Nejboru pre toga susreta, niti tada saopštio ili predao bilo kakav dokument ili podatak, pa samim tim ni tajne dokumente. U prilog ovoga što sada kažem najbolje govore dokazi izvedeni na suđenju, i to dokazi tužilaštva, a na kojima je potencirala moja odbrana. Verujem da ih sud mora ceniti.
Prvo, iako su u motelu bili pripadnici vojne bezbednosti još nekoliko sati pre hapšenja i imali i fotoaparate i kamere, navodna primopredaja dokumenata nije zabeležena. Na moje i pitanje mojih advokata jednom od svedoka, učesnika hapšenja, da li je video primopredaju dokumenata, on je odgovorio da to nije, ali je potvrdio da je hapšenje snimano kamerom.
Kada je sud od Generalštaba tražio da dostavi snimak, iz ove institucije je saopšteno da ga nema. Zašto je nekome bilo u interesu da ne sačuva snimak hapšenja te navodno brilijantne akcije VBA?
Drugi dokaz je da kod mene u trenutku hapšenja nije pronađen nijedan dokument, a kamoli neki koji nosi oznaku tajnosti. Karakteristično je i da je zapisnik o oduzetim stvarima iz tašne Nejbora pisan 12 sati kasnije, u nekadašnjem Vojnotehničkom institutu u Katanićevoj ulici.
Nejbor nije hteo da potpiše dokument o tome šta je navodno od njega oduzeto. Tašna Nejbora je nekoliko sati bila isključivo u rukama operativaca VBA, van očiju i nas i naših advokata. Taj famozni kolegijum iz oktobra 2001, zbog kojeg sam sada i osuđen prvostepenom presudom, nije čak ni u toj kancelarije VBA slikan.
Nema ga na fotodokumentaciji. I konačno, taj dokument zbog kojeg sam osuđen, nije nikad bio na disketama koje su kod mene kasnije nađene, a za koje se tvrdilo da sam sa njih štampao dokumente i davao Nejboru. Kako da mu dam dokument koji nisam imao u svom posedu? Za to čekam obrazloženje suda.
Koja je bila sadržina tog zapisnika Generalštaba iz oktobra 2001. Godine, zbog čije predaje ste osuđeni za špijunažu?
Ne mogu da govorim o tome zbog odluke suda da čitav postupak protiv mene bude zatvoren za javnost. Na početku suđenja smo moji advokati i ja tražili da suđenje bude otvoreno za javnost iz razloga što mi je savest čista, ali i da javnost, zaista, vidi šta se dogodilo.
Kada je postupak 2004. godine počeo pred Vojnim sudom, bio je otvoren za javnost, a 14 godina kasnije, odlukom civilnog suda – nije. U konkretnom slučaju, sudski organ je pitao izvršni, odnosno Generalštab, šta da radi.
Iz samo njima znanih razloga, oni su rekli da suđenje treba da bude tajno. Činjenica da je suđenje bilo zatvoreno za javnost meni je odmoglo da se javno branim od neosnovanih optužbi, a javnosti da bude uskraćena sa realnim informacijama o mom suđenju. Nekome je bilo u interesu da se javnost o tome ne upozna. Mediji su me optužili i osudili pre podizanja optužnice i pre završetka suđenja za nešto što nisam uradio.
Kako ste upoznali Vladana Vlajkovića i Miodraga Sekulića koji su sa vama sedeli na optuženičkoj klupi zbog optužbi za odavanje vojne tajne?
Sekulić je sa činom majora radio u kabinetu načelnik Generalštaba u vreme dok sam se ja nalazio na njegovom čelu. Bio je stručnjak za računare. Nisam ga viđao, osim jednom nedeljno na fudbalu.
Otkako sam otišao iz vojske, pa sve do hapšenja, nikada sa Sekulićem nisam lično kontaktirao. Zvao sam ga telefonom dva puta: jednom, kao i neke druge oficire, tokom demonstracija 5. oktobra, jer sam bio zadužen da sprečim sukob demonstaranata sa vojskom i ugrožavanje vojnih objekata, ali mi se nije javio.
Zvao sam ga u tom periodu još jedanput, ali mi se ni tada nije javio. Vlajkovića sam upoznao kada više nisam bio načelnik Generalštaba, kao izvođača građevinskih radova na kući mog prijatelja, pa sam ga i ja angažovao da izvodi građevinske radove na adaptaciji moje porodične kuće u selu Koštunići. Otkako sam izašao iz vojske do hapšenja, nikada sa Sekulićem lično nisam kontaktirao.
Vaše hapšenje otvorilo je sukob između tadašnjeg predsednika SRJ Vojislava Koštunice i premijera Zorana Đinđića. Kako to komentarišete?
Zna se da je 5. oktobra došlo do sukoba između Koštunice i Đinđića oko više bitnih pitanja. Okosnica tog sukoba, da tako kažem, bila je oko raščišćavanja ostataka vlasti Slobodana Miloševića. Strani faktor je tada bio izuzetno zainteresovan za situaciju u Srbiji: nekima je cilj bio da zaustave, a nekima da podrže demokratske promene.
U tom sukobu između te dve, da ih tako nazovem, grupacije, strani faktor je želeo da „lovi u mutnom”. Kao tadašnji član skupštinskog Odbora za odbranu i bezbednost imao sam i potrebu i želju da neutrališem negativan uticaj stranog faktora na stanje u zemlji, da utičem na podršku jačanja demokratskih promena i sprečavanju podrške reliktima Miloševićevog režima.
U tom smislu sam u nekoliko navrata razgovarao sa Nejborom, kao što sam razgovarao i sa predstavnicima iz Ruske federacije, predstavnicima svih susednih zemalja, Britanije, Francuske. Glavni cilj antidemokratskih snaga bilo je eliminisati premijera Đinđića.
To nije moglo da bude urađeno, dok u svom okruženju ima nekoga ko poznaje bezbednost i zemlje i ličnosti. Nažalost, u svom okruženju, imao je malo za to osposobeljenih ljudi pored mene, pa sam ja postao glavna prepreka u realizaciji mračnih ciljeva. Mene su eliminisali iz politike, a njega nakon godinu dana iz života.
Montgomeri o Nejboru
U intervju koji je dao za „Politiku”, nekadašnji američki ambasador u Srbiji Vilijam Montgomeri rekao je da je Džon Nejbor imao diplomatski status, što je trebalo da bude uvaženo, a ne da celu noć provede u zatvoru. Montgomeri je dodao da nijedan dokument nije nađen kod Nejbora.
‒ Nejbor mi je to jasno potvrdio. Štaviše, bilo je dokaza o nameri da mu se podmetnu kompromitujući dokazi. Nejbor mi je rekao da nijedan dokument nije bio u restoranu u trenutku hapšenja. Čini mi se da je bilo namere da se dosta toga falsifikuje – rekao je tada Montgomeri.
Konfrontacija sa Miloševićem
Momčilo Perišić bio je šest godina neposredni saradnik Slobodana Miloševića u Vrhovnom savetu odbrane (VSO).
‒ Milošević mi je od 1997. godine bio pretpostavljeni kao predsednik SRJ i VSO. Do konfrontacije mišljenja došlo je oko načina rešavanja problema na KiM. On je hteo da ga rešava isključivo silom na nagovor nekih i mojih kolega školovanih u Rusiji, misleći da će nam ova zemlja priteći u pomoć.
Govorio sam mu da u uslovima u kojima se nalazimo, okruženi državama koje su u NATO, bez saveznika, sa slabom ekonomijom i u postojećoj izolaciji, ne smemo ići u rat, jer će pobunjenici na KiM imati punu podršku zapada i NATO.
Predlagao sam da se u parlamentu Srbije i SRJ proglase albanski ekstremisti na KiM kao teroristička organizacija – što jesu bili, da bi se tako u svetu dobila podrška u borbi protiv terorizma, a onda proglasiti vanredno stanje na KiM i upotrebiti MUP i VJ i punom snagom obračunati se sa teroristima.
U tom slučaju smo trebali biti spremni na sukob sa NATO, podržan od 29 najrazvijenijih zemalja sveta, što će rezultirati razaranje SRJ i gubitak KiM. On me nije poslušao, nego je počeo zloupotrebljavati. U julu 1998. godine sam mu napisao pismo u kome sam istakao „zahvaljujući izuzetno savesnom i profesionalnom radu pripadnika VJ, uspeli smo u izuzetno surovim uslovima da izgradimo visoko upotrebljivu sliku, spremnu i rešenu da izvršava sve zadatke.
Zato imam obavezu, pravo, moralnu, ljudsku, oficirsku i generalsku snagu da vam ukažem na potrebu da u svojstvu predsednika SRJ i VSO u odnosu prema vojsci, narodu i državi u ovom prelomnom trenutku poštujete instituciju VJ i njene funkcionalne principe i prema njoj se odnosite na ustavom, zakonima i pravilima regulisan način.
U protivnom i ova jedna funkcionalna jugoslovenska institucija pretvoriće se u nefunkcionalnu i nejedinstvenu amorfnu masu. Navedeno ima cilj da vam na vreme ukažem na neke od karakterističnih negativnih posledica po VJ, a njena uloga je presudna za opstanak SRJ i po njenog predsednika”.
Rekao sam mu da ne počinje rat na KiM ako nije spreman da ga vodi dugo kao u Vijetnamu, ali u tom slučaju i on i ja i naši sinovi moramo ići u taj rat. On na to nije bio spreman. Vodio je rat sa tuđim sinovima iz bunkera 270 metara ispod zemlje. Kada je njegova kuća u Užičkoj bombardovana, uplašio se i naredio potpisivanje kapitulacije dela teritorije SRJ – kaže Perišić.
(politika.rs)
