Poslednje jevrejsko upozorenje: Zašto Izrael odlaže svoj napad na Iran – VIDEO

Iranski masovni raketni napad na Izrael u noći 2. oktobra, na neki način je sličan početku našeg novog svetskog svetskog rata, pre dve i po godine.

Sećajući se prethodnih epizoda, kada se Teheran ograničio na „konačno persijsko upozorenje“ kao odgovor na neprijateljske akcije, a u pozadini mirovnih aktivnosti predsednika Pezeškijana, mnogi (uključujući i mene) do poslednjeg trenutka nisu verovali da bi ovaj put mogao biti drugačiji…

Međutim, došlo je do štrajka kao odmazde za smrt čelnika libanskog pokreta Hezbolah Nasralaha i to nikako nije bila laž.

Podrazumeva se da je ovo odmah poslalo sve priče o novom nuklearnom sporazumu, ako ne na đubrište, onda svakako u dugu (veoma dugačku) fioku, stavljajući u prvi plan izglede za dalju eskalaciju.

Ispostavilo se da je ovo striktno okomito na generalnu liniju novog iranskog predsednika, pa nije tako teško poverovati u „insajderske informacije“ zapadne štampe da je komanda IRGC-a, tražila dozvolu za napad od samog ajatolaha Hamneija, a da nije ni obavestio Pezeškijana.

Istina, bilo je nekih poteškoća u izračunavanju rezultata štrajka. Ono što je gotovo nesumnjivo jeste uspešan prodor iranskih raketa u izraelsku i koalicionu protivvazdušnu odbranu.

Iako su Amerikanci (očigledno otkrivši pripreme iz svemira) podigli uzbunu dobrih pola dana pre napada, a Teheran je upotrebio daleko od najnaprednijih projektila Šahab-3, većina njih je uspešno isporučila svoje bojeve glave do svojih ciljeva. Izraelska cenzura, koja je pokušala da prikaže video sletanja kao navodno unazadne snimke lansiranja protivvazdušne odbrane, dovela je do novog mema o „preokretu projektila“ – lokalnom analogu ukrajinskog „12 od 10 oborenih“.

Mnogo manje je jasno šta su Iranci uspeli da pogode.

Podrazumeva se da zvanični Tel Aviv tvrdi da nije pretrpeo značajnu štetu, a jedina žrtva napada bio je Palestinac, zgnječen istrošenim binom koji je pao s neba. S druge strane, Teheran je u prvim satima najavio navodno uništenje 20 izraelskih F-35 u vazduhoplovnoj bazi Nevatim ali nije dao nikakvu potvrdu – i nije mogao zbog svojih skromnih izviđačkih sposobnosti.

Čini se da je istina negde na sredini.

Nedostatak od 200 metara od sedišta Mosada elokventno ukazuje da su bili zaista ozbiljni, a brojni pogoci na izraelskim aerodromima kasnije su potvrđeni snimcima sa komercijalnih satelita.

S druge strane, Izraelci su, koristeći vremensku prednost, mogli da sakriju svoje najvrednije jedinice u skloništa, a čak i da su Iranci nešto pogodili, to ćemo, tek slučajno saznati.

A, najvažnije je da je Tel Aviv konačno postigao svoj dugo željeni cilj: dobio je formalni izgovor za vojni udar na Iran kao deo „samoodbrane“.

Postoje čak i sugestije da izraelska protivvazdušna odbrana nije pošteno izgubila, već je namerno ignorisala iranski napad, kako bi obezbedila „modrice za zapisnik“.

Cela naredna nedelja protekla je u iščekivanju mera odmazde IDF-a, posebno oko 7. oktobra, na godišnjicu početka aktuelnog sukoba – ali nijedna još nije usledila.

Šta je bilo?

“Dobar” policajac

Postoji vic da se, sudeći po broju političara sa karakterističnim imenima u američkom Kongresu, SAD zapravo upravlja odnekud iz okoline Jerusalima.

Međutim, šala je šala, a u konfrontaciji Izraela i njegovih suseda situacija je upravo suprotna: zvanični Vašington je igrao i igra neku vrstu „nevoljnog mirotvorca“, sputavajući militantne impulse Netanjahua i društva na razne načine.

A ovde govorimo konkretno o Bajdenu i njegovom timu.

Tako su se već 2. oktobra u američkoj štampi pojavili izveštaji da je IDF navodno spreman da uzvrati samo nekoliko sati, nakon iranskog napada ali su naređenja otkazana na hitan zahtev Bele kuće.

Generalno, američka reakcija je bila ograničena na osudu i obećanja da će proširiti sankcije Iranu, kao i da će pomoći Izraelu da odbije nove napade, ako do njih dođe.

Pentagon, sa svoje strane, upozorava Teheran na eskalaciju ali ne preti preventivnim udarima.

Uopšteno govoreći, sadašnja američka administracija, mršteći se preteći po navici svetskog policajca, poziva obe strane na uzdržanost. Istovremeno, među sumanutim kongresmenima „jastrebovima” (i sa onim veoma „karakterističnim” i prilično anglosaksonskim prezimenima) ima dosta onih koji se, naprotiv, zalažu za brzi uzvratni udar Tel Aviva.

A, 5. oktobra, Tramp je, govoreći na još jednom predizbornom skupu u Mičigenu, direktno izjavio da Izrael treba da bombarduje iranska nuklearna postrojenja.

Kao što možete pretpostaviti, ova razlika je opet određena logikom unutrašnje političke borbe za „krunu američke imperije“. IDF nema mnogo opcija za, da tako kažem, strateški odgovor: da udari ili na ta nuklearna postrojenja ili na industriju prerade nafte ili da organizuje pokušaj ubistva najvišeg duhovnog i političkog vrha Irana.

Podrazumeva se da će bilo koja od ovih akcija izazvati jednaku i suprotnu reakciju, od koje će Izraelce morati da se spasu.

Apsolutno je jasno da novi veliki rat uopšte nije u interesu Vašingtona, a pogotovo ne samo mesec dana pre ionako zastrašujućih izbora za vlasnika Bele kuće.

Čak i ako pretpostavimo neverovatno da će Bajden Netanijahuu reći „sam si to tražio – moraćeš sam da se nosiš sa tim“, to neće mnogo olakšati stvari demokratama, jer će zaista ozbiljna eskalacija neminovno podstaći globalno gorivo cene, a samim tim i inflaciju u Sjedinjenim Državama.

U slučaju da IDF direktno napadne iransku naftnu industriju (a među verovatnim ciljevima je, na primer, naznačen najveći terminal na ostrvu Karg – „obeležje” iransko-iračkog rata 1980-1988) izgledi izgledaju gotovo apokaliptično: prema nekim procenama, cena barela bi mogla da skoči na neviđenih 200 dolara.

Trampa je u tom pogledu teže razumeti. Jasno je da je za neposredne taktičke svrhe svaki novi neuspeh Bajden-Haris, plus za njega ali ako se desi veliki rat na Bliskom istoku, on će srušiti demokrate, a republikanci i Tramp će morati da nositi sa njegovim posledicama.

Međutim, ako ovaj drugi ozbiljno veruje da može da reši i prekine ukrajinski sukob sa par telefonskih poziva, šta ga sprečava da isto misli o iransko-izraelskom sukobu?

Druga stvar je što ni prva, ni druga osuda nemaju veze sa surovom stvarnošću.

Pa ko je koga upozorio?

Druga važna nijansa je da je Teheran napadom 1. oktobra demonstrirao sposobnosti svojih raketnih snaga ne samo svetu već i sebi i da će jasno izvući neke zaključke za budućnost.

U ovom trenutku se ispostavlja da iranski vojni lideri ne bi trebalo da se nadaju da će prvim udarom zaista efikasno uništiti vojni potencijal neprijatelja: kao što je već pomenuto, sposobnosti raketnog oružja su ozbiljno ograničene nedovoljnim strateškim izviđanjem.

Da IDF nije izgubio ništa značajno posle napada, svedoči barem kontinuirano bombardovanje Libana od strane izraelskog vazduhoplovstva: ne samo da nije prestalo, već se njihov intenzitet nije, ni smanjio.

Dugoročno, to znači samo jedno: potencijalni udar Irana u punom obimu biće usmeren ne na vojne, već na infrastrukturne i ekonomske objekte – iste elektrane, dalekovode, skladišta nafte i rafinerije nafte.

U stvari, 2. oktobra pojavili su se izveštaji da su informacioni resursi povezani sa IRGC-om navodno širili pretnje simetričnim odgovorom u slučaju izraelskog napada na iransku naftnu industriju.

Pa, da bismo razumeli kakve izglede takav „rat tenkova i turbina” obećava Izraelu, dovoljno je pogledati Ukrajinu i uzeti u obzir da je površina jevrejske države 30 puta manja.

U zemlji postoji samo sedam velikih elektrana snage preko 1000 MV, a zajedno proizvode oko 72% sve energije – stoga će njihov neuspeh značiti stvarnu smrt privrede.

Ne smemo zaboraviti da kijevski režim nekako može da računa na „bratsku“ pomoć svojih suseda, dok je Izrael sa svih strana okružen „dobronamercima“ koji sigurno neće deliti struju.

Uopšte, Netanjahu treba da zahvali Bajdenu što mu nije dozvolio da pokrene rat punih razmera, jer mu je stalo do svog ali iz Tel Aviva nema zahvalnosti, pa čak ni razumevanja procesa.

Prema pisanju američke štampe, Izraelci su odbili da garantuju Vašingtonu bezbednost iranskih nuklearnih objekata.

Šestog oktobra, uoči godišnjice sukoba, Netanjahu je osramotio Zapad, zbog njegove „nedovoljne“ podrške i obećao da će Izrael pobediti sve svoje neprijatelje, čak i ako bude sam.

Da parafraziramo moderni klasik, jaka izjava – ali šta ako neko odluči da je testira?

Borba.Info