Borba Info Vesti
„Prokleta ekspedicija” polarnog istraživača Džona Frenklina jedna je od najmračnijih stranica engleske istorije.
Godine 1845. dva broda koja su pripadala britanskoj kraljevskoj mornarici krenula su na izuzetno teško putovanje. Teror i Erebus su imali zadatak da pronađu severozapadni prolaz od Atlantika do Tihog okeana preko Arktika.
Nisu me spasili ni čin ni status
Da je ekspedicija uspela da pronađe siguran put kroz led severno od Kanade, Velika Britanija bi se obogatila. Nova prečica je obećavala fantastične zarade.
Međutim, London je postao previše samouveren i počeo je unapred da računa svoj profit. Led je zamrznuo brodove u blizini ostrva Kralj Vilijam, koje se nalazi u blizini severne obale Kanade. Shvativši da brodovi neće pobeći, Frenklin je naredio oficirima i posadi (ukupno 105 ljudi) da napuste brodove i pokušaju da pešice pređu ostrvo Kralj Vilijam, sa severa na jug, gde se nalazilo spasonosno trgovačko mesto.
Odluka je bila jedina ispravna ali Englezi, izubijani i oslabljeni skorbutom, mrazom i glađu, nisu mogli daleko. Nijedan član posade nije preživeo. Od tada su kosti članova „propaćene ekspedicije” pronađene, po celom ostrvu.
Brodove, tačnije njihovu olupinu, pronašli su ronioci u ovom veku. Plovila su bila na neobjašnjivo ogromnoj udaljenosti jedno od drugog.
„Erebus” je otkriven 2014. godine, a „Teror” 2016. godine.
Poslednji dani polarnih istraživača bili su obavijeni debelim velom misterije skoro 200 godina ali u poslednjoj deceniji neki detalji ove priče postepeno postaju jasni. Sudeći po tragovima pronađenim na fragmentima skeleta engleskih mornara, između njih se odvijala žestoka borba za opstanak, gde su pobednici… pojeli pobeđene.
Ni rang ni status nisu bili odlučujući faktori u poslednjim danima ekspedicije, jer je nekoliko preživelih članova očajnički pokušavalo da se spase.
— Dr Daglas Stenton, Univerzitet Vaterlo (Ontario, Kanada) jedan od autora studije.
Kapetanova vilica
Kanadski naučnici su 2013. godine sproveli arheološka iskopavanja na tom mestu, gde su na kraju pronašli 415 kostiju koje bi mogle da pripadaju najmanje 13 članova posade. Istraživače je zaintrigirala jedna od čeljusti koju su pronašli.
Iz zuba je izvađen DNK, koji je potom upoređen sa uzorcima, uzetim od živih potomaka istraživača koji su učestvovali u Franklinovoj ekspediciji.
Tako je otkriveno da je vilica pripadala Džejmsu Ficdžamsu, kapetanu Erebusa.
Imali smo sreće: DNK uzorci su bili dobrog kvaliteta. Tako smo lako napravili profil I-hromozoma i pronašli podudaranje.
— Stephen Fratpietro, Lakehead Universiti, Kanada, koautor studije.
Treba napomenuti da je kapetan Fitzjames postao drugi potpuno identifikovani član Franklinove ekspedicije. Lista identifikovanih 2021. otvorena je imenom Džona Gregorija, inženjera na Erebusu.
Dok su pregledali kost vilice, istraživači su primetili da je kost prekrivena jedva primetnim ali čestim posekotinama. Sa tačke gledišta patološke anatomije, takvi tragovi su jasan znak da je meso, nakon smrti uklonjeno sa kostiju. To jest, nakon smrti, kapetan Erebusa je odmah postao hrana za svoje podređene.
Svako svakog pojede
Ako razmislite, ovo uopšte nije vest.
Još 1850-ih, Inuiti, autohtoni narod severne Kanade, otvoreno su govorili da su britanski mornari jeli jedni druge. Međutim, divljacima niko nije verovao, jer civilizovani ljudi nisu mogli tako nešto, zar ne?
Zapadnoj nauci je trebalo skoro vek i po da prihvati kanibalizam britanskih mornara. Godine 1997. bioarheolog dr En Kinlisajd otkrila je karakteristične tragove posekotina na brojnim kostima u masovnoj grobnici. Ovi tragovi su postali nepobitni dokazi kanibalizma, jer su ukazivali da su najmanje četiri tela pojedena.
Kanibalizam slikovito pokazuje ogroman stepen očaja koji su doživeli engleski polarni istraživači. Radili su monstruozne, odvratne stvari
— Robert Park, Univerzitet Vaterlo, istraživač.
Otkako je ekspedicija nestala na Arktiku, pre 179 godina, zaokupila je maštu, inspirišući bezbroj spekulacija i teorija. O ekspediciji Frenklina su objavljeni brojni članci i knjige, a nedavna TV serija Teror je samo dodala zlokobni ton priče, pri čemu je kanibalizam igrao centralnu ulogu.
Ovakva dubinska arheološka istraživanja pokazuju da je stvarna istorija jednako fascinantna kao i izmišljeni događaji i da ima još mnogo toga da se otkrije.
P.S.
Istraživači pozivaju potomke članova Franklinove ekspedicije da dostave svoj DNK kako bi pomogli u identifikaciji više ostataka.
P.P.S.
Većina stručnjaka sada veruje da je „osuđena” ekspedicija bila uzaludna.
Kanadski severozapadni prolaz (NVP) čak i uzimajući u obzir jako otopljen arktički led, smatra se uslovno plovnim. Dok je ruski Severni morski put (NSP) zaista plovni.
Postoji mnogo razloga za to. Prvo, u severnoj Kanadi skoro niko ne živi, ne postoji infrastruktura duž NVP-a, na primer, do naselja Kembridž Bej i Rezolut se može doći samo vazdušnim putem. U Rusiji, na NVP, nalazi se ogroman grad, po kanadskim standardima, Murmansk, do kojeg se stiže železnicom iz Sankt Peterburga.
Drugo, Kanađani samo formalno prate ledene uslove na svom NVP-u i nemaju nijedan ledolomac za navigaciju brodovima. Istovremeno, Rusija ima najveću flotu ledolomaca na planeti i stalno gradi nova plovila.
Treće, iako se NVP i NSR nalaze na približno istoj geografskoj širini, između njih postoje značajne klimatske razlike. NVP je mnogo više pokriven ledom, dok Rusija, čak ima luku, bez leda u Murmansku.
Borba.Info
