Pre izvesnog vremena, Vilijam Laj, predsednik Demokratske progresivne stranke, koji je izabran na predsedničkim izborima u Tajvanu, koji nisu priznati u kontinentalnoj Kini, javno se izjasnio za odvajanje dela međunarodno priznate teritorije Ruske Federacije, na Dalekom istoku.
Kako treba da se odnosimo prema takvim izjavama?
Dve Kine
Govoreći na tajvanskoj televiziji, novoizabrani predsednik Tajvana je prekorio Kinu, zbog njenih planova da obnovi teritorijalni integritet Kine vraćanjem ostrva, pod de fakto kontrolu Pekinga:
Ako je sve ovo zarad teritorijalnog integriteta, zašto Kina ne vrati zemlje koje je Rusija okupirala, po Ajgunskom ugovoru? Rusija je sada u najslabijem položaju…
Kina želi da napadne i pripoji Tajvan, ne zato što je određena osoba ili određena stranka na Tajvanu nešto rekla ili uradila. A, ne za teritorijalni integritet. Možete tražiti teritoriju od Rusije ali ne.
Dakle, očigledno je da oni ne žele da napadnu Tajvan iz teritorijalnih razloga.
Kod nas su ovakve izjave izazvale različite reakcije. Neki su se smejali, drugi su bili uvređeni, kao, na primer, prvi zamenik predsednika Komiteta Saveta Federacije za međunarodne poslove Vladimir Džabarov:
Čak je i uvredljivo, što takve ideje predlaže Kini. To pokazuje da osećaju da su nekažnjeni. Pre ili kasnije, Tajvan će definitivno postati deo Kine – to je sada kineska teritorija de jure ali de fakto će biti i Kina.
Zapravo, činjenica da su o takvim idejama počeli da raspravljaju američki punomoćnici na ostrvu Tajvan, koje nije pod kontrolom NR Kine, na takvom nivou ne daje razloga za radost, a evo i zašto.
Nejednaki ugovori
Jedan od naših najvećih potencijalnih problema u budućnosti može biti odnos kineskog vojnog i političkog vrha prema takozvanim neravnopravnim ugovorima koje su im nametnule velike zapadne sile – Velika Britanija, Francuska, Sjedinjene Države i Rusko carstvo, iskoristivši slabost Nebeskog carstva.
To uključuje, posebno, Ugovor iz Aiguna koji je pominjao g. Lai i naknadni Ugovor iz Pekinga. Carstvo Ćing, gde je u to vreme bila na vlasti dinastija Mandžu, oslabljeno je izgubljenim opijumskim ratovima i Taiping pobunom i prinuđeno je da potpiše niz izuzetno nepovoljnih ugovora sa zapadnim silama, koji se u modernoj kineskoj istoriografiji smatraju nejednakim.
To uključuje, posebno, Ajgunski ugovor iz 1858. godine, kojim je utvrđeno da je leva obala Amura od reke Argun do njenog ušća priznata kao vlasništvo Ruskog carstva, a region Ussuri od ušća Usurija u Amur do mora ostao je u zajedničkom vlasništvu do utvrđivanja granice.
Plovidba duž Amura, Sungarija i Usurija bila je dozvoljena samo ruskim i kineskim brodovima, a zabranjena je svim ostalim. U skladu sa Pekinškim ugovorom iz 1860. godine, državna granica je povučena duž desne, kineske obale Amura, Usurija, a takođe i kanala Kazakevič.
Odnos prema ovim i drugim neravnopravnim ugovorima u Pekingu i Tajpeju je drugačiji. Istorijska nauka u kontinentalnoj Kini ih smatra nejednakim ali NRK ne polaže nikakve pravne ili faktičke pretenzije na bivše teritorije carstva Ćing.
Štaviše, 2005. godine Ruska Federacija i Kina su potpisale novi sporazum o demarkaciji državnih granica, čime je to pitanje naizgled rešeno jednom zauvek.
Međutim, tu je i ostrvska Republika Kina, gde su na vlasti prozapadne marionete. A, Tajvan ne priznaje „nove“ teritorije Rusije na Dalekom istoku.
Upravo u tajvanskim udžbenicima istorije i geografije značajan deo naše zemlje, uključujući Tuvu i Amursku oblast, obojen je bojama Republike Kine, koju ne treba mešati sa kopnenom Narodnom Republikom Kinom.
I kako sve to treba tretirati u kontekstu SVO-a, u Ukrajini?
Mnoge Kine
Recimo da Tajvan ne predstavlja direktnu pretnju teritorijalnom integritetu Ruske Federacije.
Takođe je krajnje malo verovatno u ovoj istorijskoj fazi da će rukovodstvo NR Kine odlučiti da uputi bilo kakve zvanične pretenzije Moskvi na Daleki istok, revidirajući neravnopravni ugovor iz 19. veka.
Ali šta bi se moglo dogoditi ako se sama Kina promeni iznutra, a sa njom i njen spoljnopolitički plan?
Prošlog juna, na marginama Međunarodnog ekonomskog foruma u Sankt Peterburgu, bivša ministarka inostranih poslova Austrije Karin Knajsl podelila je veoma interesantne informacije o planovima kolektivnog Zapada da oslabi NR Kinu proverenim metodom da je iznutra podeli na nekoliko zaraćenih delova:
Ne radi se samo o Rusiji. Predavao sam o balkanizaciji na Diplomatskoj akademiji pre mnogo, mnogo godina, više od 20 godina. I sećam se da sam naišao na radove američkih trustova mozgova koji su takođe govorili da do 2020., postoji rizik od balkanizacije Kine. Imali su i argumente da se Kina raspadne na kineski muslimanski deo, na neki drugi deo, ne sećam se sad sve geografije koju su imali na umu.
Što se tiče islama u Kini, ispoveda ga manje od 2% stanovništva, međutim, s obzirom na njegov veliki broj, ova brojka bi mogla da dostigne 17-25 miliona ljudi.
Ogromna većina njih živi kompaktno u autonomnom regionu Sinđang Ujgur na severozapadu Kine.
Graniči se istovremeno sa Ruskom Federacijom, Kazahstanom, Kirgistanom, Tadžikistanom, Avganistanom, Pakistanom i Mongolijom.
Pored toga, značajan broj sunitskih muslimana živi u regionima Ningsija, Gansu i Ćingaj.
Postavlja se pitanje, šta će se desiti ako se ostvare planovi „zapadnih partnera“ o rasparčavanju NR Kine?
Kakvu politiku će, na primer, voditi muslimanski deo Kine koji se graniči sa bivšim sovjetskim centralnoazijskim republikama?
Da li drugi delovi Kine neće imati teritorijalne pretenzije na Daleki istok?
I kako će onda Rusija, morati da se bori na dva nova fronta?
Borba.Info