Narcisoidni poremećaj ličnosti kao epidemija novog doba

Čak 10 do 15 posto opšte populacije ima neki poremećaj ličnosti, od kojih je svaki šesti narcisoidni poremećaj. To upućuje da živimo u vremenu u kojem je narcizam savremenog čoveka u patološkom smislu sve prisutniji, pa ga neki nazivaju i epidemijom novog doba, upozoravaju stručnjaci.

Od svih poremećaja ličnosti najčešći je mešoviti poremećaj, koji ukazuje na čitav niz preklapanja i nedovoljnu specifičnost dijagnoza, dok narcistički poremećaj među njima zauzima, čak 16 posto.

Stoga su poremećaji ličnosti koji uključuju patološki narcizam česta tema medicinskih krugova ali i mnogo šire. Neretko se spominje i dominacija narcizma u zapadnoj kulturi, a neki ga nazivaju i epidemijom novog doba.

O čemu je zapravo reč? Uz spoljnu i objektivnu realnost, bitan je subjektivni doživljaj samoga sebe. A u njemu, kroz različite okolnosti, može doći do različitih poremećaja.

Tim Klinike za psihijatriju i psihološku medicinu KBC-a Zagreb, o toj tematici pisao je u knjigama „Poremećaji ličnosti: stvarni ljudi, stvarni problemi“ i „Narcistični poremećaj ličnosti’.

Konstruktivni i patološki narcizam

Pretpostavljeni Klinike i profesor psihijatrije na Medicinskom fakultetu Darko Marčinko kaže da je narcizam obeležje ličnosti koje može imati zdravu, adaptivnu formu. Tada se naziva konstruktivni narcizam.

Ali, može imati i nezdrava obeležja, upozorava. Tada je reč o patološkom narcizmu.

Zdravi narcizam je vezan za mentalni sklop, zdravo samopouzdanje, realnu sliku sebe i drugih. Za bolje razumevanje, bitno ga je povezati s psihičkom organizacijom ličnosti.

Psihodinamičke teorije opisuju tri nivoa nezdrave organizacije ličnosti, koje, na neki način, opisuju koliko je osoba udaljena od autentične istine o sebi i bliskim osobama, kaže profesor.

Nivo organizacije koja je najbliža istini, odnosno mentalnom zdravlju, je neurotski nivo. On uključuje relativno blaže smetnje, odnosno neurotski i anksiozni spektar.

Suprotan ovom nivou je psihotični, povezan sa ozbiljnim iskrivljavanjima u doživljaju realnosti.

Između neurotskog i psihotičnog nivoa, smešta se granična organizacija ličnosti, unutar koje se nalazi narcistični poremećaj ličnosti, pojašnjeno je u stručnoj literaturi.

Rascepljena ličnost i sklonost kriminalu

Dr Marčinko navodi da je osnovni mehanizam odbrane granične ličnosti tzv. rascep (engl. splitting).

U prvim godinama života je koristan, jer dečja psiha stvari doživljava iz pojednostavljene perspektive, kao dobre i loše primere. Kasnije, u optimalnim okolnostima, ovaj mehanizam se zameni zdravijima. Ali ne i kod poremećaja ličnosti.

Kod narcističnog poremećaja ovaj rascep ostaje dominantan i u odraslom dobu, pa osobe sebe vide ili kao krajnje dobre ili kao loše i beznadne. Stoga i druge vide kao idealne ili pak, potpuno neprihvatljive.

Američki psihijatar i psihoanalitičar Vamik D. Volkan istraživao je odnos patološkog narcizma i fenomena osvete. Model je primenio i na objašnjenje sukoba na društvenom nivou, uključujući pokušaje objašnjavanja pojedinih ratova u svetu krajem 20. veka.

Kod malignih narcisa, koji su zapravo ekstrem narcistične patologije, javlja se i verovanje da se zakoni ne odnose na njih te da su na neki način zaštićeni, od neizbežnih posledica svojih dela i nedela. Stoga su skloniji kriminalu, jednom od brzih načina sticanja „slave“.

Poput nezrele dece

Ono što nedostaje ljudima s narcističnim poremećajem ličnosti je, kaže zagrebački psihijatar, zdrava integracija. Zato su osobe kojima dominira patološki narcizam sklone, iz povrede i besa, da krenu u osvetu.

Slikovito rečeno, patološki narcisi su poput nezrele dece, koja će se kad ne dobiju željenu igračku ili čokoladu, baciti na pod, vrištati, histerisati i držati se žrtvom nepravde. Slika koju grade o sebi obično je u jakom neskladu s realnom slikom.

Dva su podtipa nezdravog, patološkog narcizma uvrežena u psihoterapijskoj praksi. To su grandiozni (tzv. debelokožni) i vulnerabilni (prikriveni) narcizam. Prvi se obično prezentuje kao bahatost, samodopadnost i nedostatak empatije, a drugi kao preosetljivost, uživljavanje u ulogu žrtve i izbegavanje suočavanja s drugim ljudima.

Patološki narcisi često, zbog raskoraka između željene slike i realnosti, padaju u depresivna stanja. Skloni projektovanju, za svoja stanja okrivljuju druge.

U vremenima instant uspeha, internet popularnosti i sličnog, laičko viđenje je da nedostatak empatije i narcistična prodornost osiguravaju uspeh. Istina je drugačija, kaže Marčinko.

Nedostatak empatije, pohlepa i sklonost iskorišćavanju drugih, osobu izoluju i ograničavaju u ostvarivanju dobrih odnosa.

Sebe vide kao žrtvu

Upozorava na sve češće primere osoba koje, nakon prekida veze, bivšeg partnera vide kao narcisa, a sebe kao žrtvu. Ali suštinski je teško moguće da je osoba dugo vremena u vezi, s nekim, ko ima izraženiju patologiju ličnosti, a da sama nema neki stepen patologije ličnosti.

I u javnom prostoru se često čuju termini psihopat ili narcis, što je takođe preterano, ističe dr Marčinko.

Često je onaj koji nekoga opisuje tim terminima upravo taj koji ne može dobro videti sebe, dok drugoga vidi isključio kao lošeg.

Zato misli da nije dobro da se laici uživljavaju u postavljanje dijagnoza jer, osim što nisu edukovani, to obično rade u afektu i iz svoje povrede.

Za primer dr Marčinko navodi i tzv. ‘hejtere’, koji na društvenim mrežama pišu ponižavajuće i komentare pune mržnje.

Većinom je reč o ljudima s težim smetnjama ličnosti, napominje. Oni su dokaz koliko je psihopatologija mržnje i patološkog narcizma prisutna među opštom populacijom. Takve osobe vide problem isključivo u drugima pa, uronjeni u lažni svet i ponižavanje drugih, ne čine ništa da se suoče s dubokim kompleksima manje vrednosti.

Loše osećaje o sebi prolazno smiruju vređanjem drugih, objašnjava ovaj lekar.

Unutrašnja praznina

Unutrašnja praznina je nešto što ljudi s poremećajima ličnosti nose u sebi, navodi, a nezdravi sram, kao važna master emocija, najbolje odgovara stanjima patološkog narcizma.

Doktor ukazuje i na sve veći broj samozvanih terapeuta koji nude ideologiju brzog postizanja sreće. Struka uvek upozorava na opasnost, takvih „rešenja“, jer ljude s problemom patološkog narcizma guraju, još dublje u njihove nezdrave obrane.

Psihoterapija nudi dublje razumevanje problema. Istraživanja pokazuju da je, uz kontinuirani rad i postupno, moguće nezdrave narcistične mehanizme zameni zdravijima.

U razumevanju i borbi protiv nezdravog narcizma pomažu empatija i zahvalnost, poručuje dr Marčinko.

Dobri odnosi s drugim ljudima bitni su za bolje mentalno zdravlje i osećaj ispunjenja. Zahvalnost je direktno povezana s mentalnim zdravljem, a istraživanja pokazuju kako su osobe s višim nivoom zahvalnosti srećnije i imaju bolje odnose.

Zato psihoterapija ima smisla, odvijajući se kroz postepeno smirenje i integraciju bitnih spoznaja o sebi i važnim međuljudskim odnosima.

N1