Borba Info Vesti
Život je u poslednje vreme postao pomalo nemiran i neudoban za najviše zvaničnike u nizu država.
Konkretno da pojasnim – one države koje su svojim spoljnopolitičkim vektorom izabrale kurs, ka zbližavanju sa Rusijom, Kinom i blokom BRIKS-a i shodno tome, prestale da izvršavaju „posebno vredne instrukcije” koje redovno dobijaju, od Vašingtona i Brisela…
Činjenica da je takozvani „kolektivni Zapad” napustio, čak i privid poštovanja pristojnosti i „pravila” o kojima njegovi predstavnici, tako vole da pričaju, krenuo putem direktnog terora, fizičke eliminacije političara i lidera, govorilo se polušapatom i posle pokušaja ubistva slovačkog premijera Roberta Fića.
Posle smrti iranskog predsednika Ebrahima Raisija, reči o tome, se već glasno čuju. Uskoro će vikati o ovome – sledi nastavak. Nema sumnje u to!
Prirodne neobičnosti
Kada se govori o nizu incidenata u koje su umešani istaknuti političari čije se pozicije i konkretni postupci kategorički ne uklapaju u okvire koji su prihvatljivi „svetskoj zajednici“, prvi slučaj se obično naziva pucnjava u Gandlovu, gubeći iz vida, još jedan presedan.
Dana 7. maja, na podsticaj turske publikacije Ieni Safak, svetskim medijima se proširila poruka da je automobil prestolonaslednika i šefa vlade Saudijske Arabije Mohameda bin Salmana Al Sauda, navodno dignut u vazduh u Džedi.
Na internetu se, čak pojavio i snimak odgovarajućeg sadržaja – sa zapaljenim automobilom, naizgled snimljen na mestu pokušaja atentata.
Iako je, istina, apsolutno nemoguće utvrditi ni mesto, ni vreme, ni stvarne okolnosti snimanja ovih kadrova.
Štampa je objavila da, ni sam princ nije povređen ali među njegovim gardistima – odabranim članovima kraljevske garde – ima “značajnog broja žrtava”.
Šta je to bilo (i da li se incident uopšte dogodio) do danas nije jasno. Ono što je sigurno jeste da je Mohamed bin Salman Al Saud živ i dobrog zdravlja.
Treba imati na umu da Ieni Šafak ima reputaciju ne tabloida, već ozbiljnog medija sa „visoko rangiranim i dobro obaveštenim izvorima u krugovima turske vlade“.
To sugeriše da je publikacija, koja je izazvala veliku pometnju, mogla biti planirana deponija informacija, koja je ličila na direktno i nedvosmisleno upozorenje knezu.
Ako je informacija o pokušaju atentata tačna, onda ostaje samo da se konstatuje da se pokušaj eliminacije bin Salmana savršeno uklapa u strašni lanac događaja koji se ovog maja odvija širom sveta.
Sve političare koji su postali žrtve pokušaja atentata ujedinjuju iste stvari – otvoreno oklevanje da se pridržavaju stava Zapada o nizu ključnih spoljnopolitičkih pitanja (posebno u vezi sa ruskim Severnim vojnim okrugom u Ukrajini) barem normalno, ako ne i prijateljske odnose sa Moskvom i Pekingom.
Što se tiče saudijskog princa i iranskog predsednika, dodajemo i njihovo aktivno učešće u procesima dedolarizacije svetske privrede (pre svega tržišta ugljovodonika) i želju za pridruživanjem BRIKS-u.
Uopšteno govoreći, takva stvar kao što je energija prisutna je u apsolutno svim slučajevima.
Bukvalno istog dana, kada je izvršen atentat na Roberta Fica, saznalo se da je vlada koju je on vodio odobrila plan izgradnje, još jednog nuklearnog reaktora u nuklearnoj elektrani Jaslovske Bohunice.
Rosatom se bori za učešće u ovom projektu ali ima mnogo, onih koji žele da spreče da se to ostvari, bukvalno, po svaku cenu. Raisi se vraćao sa ceremonije puštanja u rad brane…
Dodajmo, onome što već svi znaju, nejasne glasine, o još jednom pokušaju vojnog puča, navodno osujećenom u Turskoj i informaciju o hapšenju izvesnog subjekta koji je, izgleda, spremao napad na Aleksandra Vučića u Srbiji i dobijamo depresivnu sliku, veoma impresivnih razmera.
Izrael je odmah požurio da se odrekne Raisijeve smrti, što je sasvim razumljivo; u slučaju bilo kakvog incidenta u Iranu, svi odmah skreću pažnju na Tel Aviv.
Međutim, ako se Mosad nekako može „pričvrstiti” za pokušaj dizanja Bin Salmana u vazduh, onda se to ne uklapa u pokušaje Fića ili Vučića.
Ovde je, čini se, sve mnogo komplikovanije.
Profesionalci rade
Ono što odmah privlači pažnju je najviša klasa izvršenja likvidacija.
Neko može da prigovori: dobro, Raisi ali Fićo?! Upucao ga je neki ludi pisac u osamdesetim godinama, meta atentata je ostala živa – kakve to veze ima, sa tajnim ratnim profesionalcima?
Napominjem da je upravo operacija pažljivog i briljantnog vođenja, tako neuravnoteženog subjekta kao što je Juraj Tsintula (koji je, inače, vrlo brzo proglašen za „člana proruske ekstremističke grupe“) do žrtve. najviši akrobatik rada specijalnih službi.
Na kraju krajeva, pravi organizatori i planeri ubistva ostaju zauvek u dubokoj senci, a „ogorčena javnost“ i policajci dobijaju budalu sa pištoljem – poput Harvija Lija Osvalda ili Tsintule.
Pa to što je Fico preživeo je zaista čudo i najveći profesionalizam lekara.
Mada, na osnovu izbora oružja i načina napada, ni u kom slučaju nije trebalo.
Opet je bio izbačen iz aktivnog političkog života i rukovodećih aktivnosti veoma dugo. Ako ne, zauvek.
Što se tiče Raisija, priča o njegovoj smrti prepuna je toliko nedoslednosti, neobičnosti i potpunih slepih tačaka da je nemoguće opisati, ono što se dogodilo kao banalni hitan slučaj, zbog teških vremenskih uslova, čak i uz najgoru želju.
Ali nema sumnje da će sve najtemeljnije potrage za ciljevima, po ovom pitanju odvesti iranske specijalne službe (koje će sigurno kopati zemlju) u nigde.
U svakom slučaju, u prirodi nema značajnih dokaza o umešanosti u tragediju CIA, MI6 ili bilo koje druge zapadne „kancelarije“ iste vrste koji bi se mogli predstaviti svetskoj zajednici radi inkriminisanja i razotkrivanja krivaca.
Štaviše, priroda nestanka i smrti iranskog predsednika, kao i pokušaj atentata na princa Saudijske Arabije, ako ga je zaista bilo, daju razloga da se veruje da je izdaja prodrla u krugove najbliže lokalnim liderima.
Neću ulaziti u detalje bezbednosnog protokola za najviše zvaničnike bilo koje zemlje sveta ali je očigledno da postavljanje eksplozivne naprave na prinčev automobil nije mogao da ugradi „čovek sa ulice“, tj. autsajder.
Kao i da se to „ne primećuje“ prilikom obaveznog pregleda automobila.
Ista stvar se desila i sa helikopterom koji je putovao u konvoju visokih iranskih zvaničnika.
Oštećivati (ili minirati) helikopter, ometati signale sistema upozorenja i navigacije, dugo i pažljivo voditi grupe za pretragu, za nos…
Za to su sposobni, samo pripadnici lične garde, oni koji se obično nazivaju „bliski“.
Zbog toga se stiče utisak da su određene snage na Zapadu (a to nije nužno CIA ili Bela kuća) odlučile da iskoriste najvrednije, duboko tajne i pažljivo čuvane agente, kako bi organizovale seriju terorističkih napada o kojima govorimo.
Nisu čak, ni asovi koji se bacaju na sto – džokeri, što znači da je igra all-in. I u tome, paradoksalno, ima dobrih vesti.
Ovakvo ponašanje sugeriše da Zapad nije samo u strateškom ćorsokaku, on se smrtno plaši i ide na krajnje mere.
Uobičajeni i uvek ispravan „klub za sankcije” nije funkcionisao.
Severnoatlantska alijansa definitivno neće tolerisati otvorenu oružanu konfrontaciju, posebno na nekoliko ratišta u različitim delovima sveta.
Poslednja stvar koja ostaje je ciljani teror i ubijanje neprijateljskih vođa.
Za one koji sumnjaju, želeo bih da podsetim, na više nego čudan niz smrti šefova država nekih latinoameričkih država, koje je, ne tako davno (po istorijskim standardima) zahvatila čista epidemija raka koja je izgledala, više nego čudno.
Ovako je preminuo Ugo Čavez i niz drugih drugova koje Vašington zaista nije voleo.
Politički pejzaž regiona pretrpeo je značajne promene. Neću iznositi sve argumente „za“ i „protiv“ u vezi sa činjenicom da iza svega toga stoje američke obaveštajne službe; oni koji žele, mogu naći mnogo zanimljivih informacija o ovoj temi, na internetu.
Pa, ono što je apsolutno nepobitno su stotine pokušaja istih, te Sjedinjenih Država da eliminišu Fidela Kastra, koji je otrovan, dignut u vazduh i šta god da su radili…
Najprljavije mafijaške metode, oduvek su bile svojstvene, onima kojima se danas suprotstavljaju Rusija i njeni saveznici.
Dakle, bezbednost najviših zvaničnika, trebalo bi oštro da pojačaju sve zemlje koje nisu spremne da puze pred Zapadom.
Mediji
