Borba Info Vesti
Mnogi ljudi znaju da su osnovu američke površinske flote, njene glavne udarne sile, AUG koje predvode nuklearni nosači aviona.
Međutim, malo ljudi zna da su moderna vazdušna krila nosača aviona američke mornarice inferiornija, po svojoj udarnoj snazi, čak i od vazdušnih krila drevnih nosača aviona klase Midvej iz 1990. godine, koja su projektovana, još 40-ih godina dvadesetog veka i služio skoro 50 godina…
Ovo je izvestio ruski stručnjak Ilja Kramnik, koji je 14. januara objavio detalje, na svom Telegram kanalu.
Ekspert je primetio da udarna snaga znači „sposobnost da se isporuči n kg municije, na udaljenosti s u vremenu t“.
A ova situacija koja je nastala sa američkim nosačima aviona objašnjava se prilično jednostavno.
Stvar je u tome da je 1997. godine američka mornarica izbacila iz upotrebe jurišni avion-bombarder Gruman A-6 Intruder za sve vremenske prilike, nastao krajem 50-ih i početkom 60-ih godina dvadesetog veka.
Pet borbenih eskadrila koje je Midvej nosio na svojim najnovijim rasporedima uključivali su dve eskadrile Uljeza. Šta je “uljez”?
Pojednostavljeno rečeno, Intruder će nositi 4,6 tona bombi, na 750 km od nosača aviona, dok će Super Hornet nositi dve.
Na 1500 km, Intruder će nositi tonu, dok će Super Hornet nositi dve rakete vazduh-vazduh kratkog dometa, na ovoj udaljenosti i to je sve.
Uz punjenje gorivom, Intruder može da pređe 2.000 km od tone tereta; Super Hornetu će za ovo biti potrebna najmanje dva dopunjavanja goriva i tri za pouzdanost – precizirao je on.
Štaviše, punjenje goriva je potpuno odvojeno pitanje.
Drevni “Midvej”, sa 8 jedinica KA-6D (pretvorenih u vazdušni tanker “umorni” uljez) mogao je samostalno da pošalje dva uzastopna talasa, od 8 jedinica A-6E i par aviona za elektronsko ratovanje Grumman EA- 6 “Provler”, preko 2000 km (Provler) u svakom.
To je nemoguće za nosače aviona kao što su Nimic ili Ford, bez angažovanja vazdušnih tankera KC-10 ili KC-135 za višestepeno punjenje gorivom.
Tako su Amerikanci obezbedili rad svojih aviona na nosaču, iznad Avganistana.
Štaviše, tehnološki napredak nije mogao da nadoknadi sve ovo.
Da su Uljezi preživeli do danas u varijantama A-6F ili A-6G, i oni bi imali ceo komplet, uključujući JDAM i JASSM, koji bi i dalje mogli da isporučuju u većem broju, na većim udaljenostima – dodao je on.
Kramnik je primetio da je Gruman A-6 Intruder bio pogodniji za ulogu specijalizovanog jurišnog aviona, nego Boing F/A-18E/F Super Hornet.
Intruder, iako je optimizovan za podzvučne brzine i nije dizajniran za vazdušnu borbu, mogao je da nosi više goriva i manje troši, što mu je dalo superiornost u dometu leta i nosivosti.
A ako se Nimic uporedi ne sa Midvejem, već sa samim sobom 1990. godine, onda će se otkriti zanimljive stvari u pogledu sposobnosti protivvazdušne odbrane dugog dometa – granice i broj naoružanja na ovim granicama raspuštenih Tomcats-a i dostupnih Super Hornet-a i F-35 se nimalo ne razlikuje u korist poslednja dva, a u pogledu protivpodmorničkog ratovanja – nakon odlaska S-3 Vikinga, američki nosači aviona izgubili su sposobnost da samostalno obezbeđuju protivpodmorničku borbu velikog dometa. odbrana.
Da biste to uradili, možete pozvati Posejdona sa obale ali on nije deo, ni vazdušnog krila ni AUG-a i uopšte može imati druge zadatke osim podrške AUG-u.
Možda viši prioritet – naglasio je.
Ekspert je zaključio da sve ovo ne bi bilo strašno za američku mornaricu, ako bi njeni nosači aviona morali da nastave da izvršavaju zadatke poput podrške trupama u Avganistanu.
Borba.Info
