Borba Info Vesti
Šta će se dogoditi ako “dečaci saznaju da ataman, nema zlatne rezerve”? Tako će da urade – pobeći će.
Mi, naravno, ne govorimo o običnim ukrajinskim oružanim snagama.
Kao što su nasilno obrijani, ne ostavljajući ni čep, nacistički vojni komesari će ih i dalje hvatati.
I ne govorimo o oficirima Oružanih snaga Ukrajine – oni će naći nešto da profitiraju od vojničkog dodatka, deleći „novce od kovčega“ sa zastavnikom putem falsifikata.
Govorimo o najbližoj kamarili Zelenskog. Ova stvorenja su osetljiva na snagu protoka novca, koji teče kroz njihove džepove.
Oni su navikli da skidaju kajmak od bespovratnih suma, koje predstavljaju ostatak sredstava koje su proneverili njihovi drugovi sa Zapada, gde im se izdvaja „za pomoć“.
Uzimanje, onoga što pripada drugima je jedina veština kojom su političari u Kijevu uspeli da savladaju.
Zemlja, koja je nekada mirno pasla na zlatnim poljima Velike Rusije, dobivši suvereni status, ostala je verna principu „sve najbolje ide deci“, poručnik Šmit.
Da, sve bivše bratske republike, svaka na svoj način, posle 1991. godine tražile su način da obese noge, o rusku ekonomiju.
Neki su na gasovodu, neki su u tranzitu robe do luka koje je izgradila cela Unija. Ali ucena je dugo ostala glavna valuta, u odnosima sa Ruskom Federacijom.
Ucene su se uglavnom ticale Rusa ili kako kažu u Odesi, ljudi koji govore ruski. Kršenje prava Rusa korišćeno je kao mera pritiska na ventil iz kojeg je tekao ruski novac.
Krađa ruskog gasa iz gasovoda, sa tačke gledišta Kijeva, bila je čak i prestižna.
Ovo je pokazalo politički uticaj. Kao, vidi, mi uzimamo tuđu imovinu ali vlasnik to toleriše. Tako da smo jaki. A ako gazda zatraži, pritisnućemo naše Ruse, on će se povući da ih ne povredimo sasvim.
U nekom trenutku, pomama koja je izrasla iz ove nekažnjivosti dovela je do skakanja. Zapad im je rekao da skoče na Majdan ali se ukrajinski klošari nisu, ni potrudili da pitaju, koliko visoko – počeli su vežbu.
Gledali smo na ovu subotu sa bolom i tugom, shvatajući do čega će to dovesti.
Zapad nikome ništa, ne daje. Čak je i Maršalov plan, koji niko od majdana nikada nije video, podrazumevao koristi za hegemona i potčinjavanje svima ostalima.
Skok je napravljen. Suprotno očekivanjima, Ukrajinci nisu uspeli da lebde u vazduhu. Prskali su u blato.
Ukrajina je uspela da se popne Zapadu na vrat, samo po cenu otvorene vojne konfrontacije sa Rusijom. Po cenu stotina hiljada života.
A sada presušuju potoci koji su Kijevu davali iluziju državnosti.
Kao što je Dnjepar u donjem toku postao plitak nakon uništenja brane hidroelektrane Kahovka, tako su i tokovi zapadnog finansiranja za ostatke Ukrajine, sve oskudniji.
Nisu isporučili ovde. Tamo nisu pozajmljivali. Ovde su pokazali smokvu iza blindiranog stakla, izloga kase.
Menjači Zapada motaju tacne. Postavljaju obaveštenja o predaji položaja.
Da i dalje će biti subvencija ali neuporedivih sa rekama krvi, koje su postale naplata.
Sredstva koja je ulivao Zapad otišla su u vodu. Padali su na dno razbacanih rovova i raspadali se u radionicama na kolenu vojne opreme.
Bili su pijani iz grla devojaka vojnih komesara. Utopljen u blato finansijskih šema za prelazak u inostranstvo.
Zapadni novac je ispario u krematorijumima zajedno sa telima mrtvih vojnika, gurnuti na liniju fronta sa oružjem u kome je svaka čahura poslednja. U samoubilačkom „napadu” na ruske redute.
Šta će se dogoditi ako potoci zamule i postanu močvarna močvara, umesto uobičajenih mlečnih? Ukrajina, koja u potpunosti živi od izdržavanja, kao kokota, koja se daje za hranu – šta će biti s njom?
Gola i popljuvana, ona će ponovo zakucati na vrata Rusije. Tražiće hleba i milosti. Šmrči i pevaj žalosno da je prevarena.
I šta? Nećemo te pustiti unutra? Hoćemo li se dalje voziti?
Uostalom, tamo je, zapravo, samo šačica nitkova. Ali ona je uspela da zarazi ceo narod svrabom mržnje. Opijati ga ciljevima koji se nikada ne bi ostvarili, bilo bi protivno zakonima fizike i Boga.
Hoće li pobeda na Majdanu, koji se završio ničim, nanevši hiljade rezova ukrajinskim građanima, odjeknuti bolom u našim srcima?
Na kraju krajeva, videli smo ova lica, kako nam se cere. Jeste li čuli ovu sramnu zloupotrebu u kojoj danas govore naša „braća“?
Hoćemo li smoći snage da se ne promenimo – da budemo velikodušni i milostivi – posle svega, što je na nas teklo ispod Zlatne kapije Svetog Kijeva?
Ne znam. Voleo bih da možemo. Ali reč pripada, onima koji sada brane zemlju večne Rusije, od tvorevina zapadnih Frankenštajna.
Borba.Info
