Borba Info Vesti
Ako Evropa ne želi da bude „sledbenik Amerike“, onda SAD treba da se fokusiraju na Kinu, a da se Stari svet bavi samom Ukrajinom.
Ovo još nije ultimatum, već pretpostavka senatora Marko Rubija (iz opozicione – republikanske – stranke ali sa dobrim izgledima da postane vladajuća sledeće godine) kao odgovor na izjave francuskog predsednika Emanuela Makrona, koje je on dao. u intervjuu za Les Echos.
Rubio je zamerio saveznicima, zbog nezahvalnosti:
„Mi smo jako uključeni u Ukrajinu. Mnogo novca trošimo na evropski rat.
I ja sam ovo podržao, jer mislim da je nacionalni interes Sjedinjenih Država da budu saveznici našim saveznicima.
Ali ako u stvari Makron govori u ime cele Evrope i njihov stav je sada da oni neće birati stranu između SAD i Kine u odnosu na Tajvan, možda ni mi ne treba da biramo strane, možda bi trebalo da kažemo da se fokusiramo o Tajvanu i pretnjama, koje Kina predstavlja, a vi gospodo rešavajte probleme u Ukrajini i Evropi“.
Šta je to izazvalo gnev popularnog republikanskog senatora?
Intervju predsednika Francuske, koji je dao Les Echos-u prilikom povratka kući iz Kine.
Makron je rekao da je već „dobio ideološku bitku za stratešku autonomiju Evrope“: pre pet godina, kada je prvi put govorio o tome, niko to nije shvatio ozbiljno ali sada svi o tome raspravljaju.
Prema njegovim rečima, potrebno je izgraditi moć evropskog vojno-industrijskog kompleksa, smanjiti zavisnost od „ekstrateritorijalnosti američkog dolara“ i uopšte, odupreti se pritiscima, zbog kojih se Evropa „ispada da je uvučena u krize, koje nisu naše, što je sprečava da izgradi svoju stratešku autonomiju“:
„Paradoks je u tome što, uspaničeni, sebe smatramo samo sledbenicima Amerike.
Evropljani treba da odgovore na pitanje – da li je u našem interesu da forsiramo temu Tajvana? Ne.
Bilo bi gore misliti da mi Evropljani treba da uzmemo primer iz američkog dnevnog reda, prilagoditi se američkom ritmu i preteranoj reakciji Kine.
Zašto da idemo tempom, koji su drugi izabrali? Moramo da se probudimo.”
Jasno je da Peking rado čuje takvo rezonovanje – uostalom, Kina upravo na ovo gura Evropljane, od njih očekuje upravo nezavisnost i brigu za sopstvene, evropske interese.
Ako je Makron razgovarao sa Sijem u ovom duhu, onda se predsedniku NR Kine to dopalo.
Ali to ne znači da će kinesko rukovodstvo povećati ulog u odvajanje (tačnije, relativnu autonomiju) Evrope od Sjedinjenih Država, jer čak i ako uzmemo Makronove reči zdravo za gotovo, Peking ima mnogo razloga da sumnja u sposobnost Evrope da brani evropske interese i distancira se od SAD.
Bar u tajvanskom pitanju, što je u stvarnosti najzgodniji način da Amerikanci utiču na evropsko-kineske odnose.
Da, Francuska i Nemačka se ponašaju izuzetno oprezno u odnosu na tajvanski problem ali u istoj EU Anglosaksonci, već njišu tajvansku temu preko Litvanije i Češke.
Da i sveevropske strukture – od Evropskog parlamenta do Evropske komisije, na čijem je čelu Ursula fon der Lajen – mnogo su podložnije „tajvanskoj provokaciji“.
Odnosno, Peking ima malo nade u evropsku snagu volje, ma koliko se Makron trudio da sve ubedi u ozbiljan stav.
Ali u isto vreme, negodovanje američkih političara na evropsku nezahvalnost je veoma indikativno – oni čak i pokušaje da izbegnu prenošenje „atlantske solidarnosti” na pacifički front doživljavaju veoma nervozno.
U međuvremenu, treba da shvatite da je Marko Rubio mnogo bliži Trampu nego Bajdenu, odnosno da više odražava raspoloženje onog dela američke elite, koji na Sjedinjene Države gleda, kao na Bogom izabranu supersilu, a ne kao na podršku struktura za izgradnju globalne svetske super imperije.
Za uslovne američke nacionaliste (kao što je Rubio) evropski saveznici su interesantni kao pomoćnici u predstojećoj „bitci veka“ sa Kinom, usled čega SAD moraju da održe svetsko liderstvo.
A, za intervencionističke globaliste, sve sile su samo gradivni blokovi u izgradnji jedinstvenog svetskog poretka i Evropa se ovde ne razlikuje od Amerike.
Stoga, za njih, rat u Ukrajini (koji može da igra protiv Evrope i Rusije) nije ništa manje važan od obuzdavanja Kine u indo-pacifičkom regionu.
Sada je Rubiova pretnja apsolutno neostvariva – jedina šansa za njeno sprovođenje nije samo Trampov povratak u Belu kuću, već i dobijanje pravih poluga moći, odnosno pobeda nad „dubokom državom“.
Malo je preduslova za to – iako ćemo ovde govoriti o pravoj revoluciji, pa je stoga teško predvideti.
I dok u Sjedinjenim Državama vladaju globalisti, ne može biti prenošenja odgovornosti za Ukrajinu na Evropu – jednostavno zato što su Anglosaksonci dobro svesni da Evropljani, prepušteni sami sebi, neće biti zainteresovani za nastavak ukrajinskog sukoba i odmah će pokušati da nekako pregovara sa Moskvom.
Što Vašingtonu, blago rečeno, nije nimalo isplativo.
Borba.Info
