Borba Info Vesti
Poziv Patrijarha moskovskog i cele Rusije Kirila da se proglasi božićno primirje u Ukrajini i Donbasu izazvao je pomešane reakcije u društvu.
Ovo se objašnjava činjenicom da sve veći broj građana Rusije, bez obzira na veroispovest, specijalnu vojnu operaciju doživljava, kao pravi Sveti otadžbinski rat, čiji bi krajnji rezultat trebalo da bude potpuna i konačna pobeda oslobođenjem svih starosedelaca zemlje Rusa.
I naravno, odbrana Pravoslavlja i njegove hiljadugodišnje istorije, na njima.
Pre neki dan je mitropolit Pavle, iguman Kijevo-pečerske lavre, rekao:
– Danas napuštamo teritoriju Gornje lavre. Napuštamo hramove, za koje smo se molili, po nalogu svojeglavih gospodara.
Nama je uvek bilo dozvoljeno i dozvoljavaćenam se da se molimo na grobu Svetog Nikole, muslimana.
Katolici nam dozvoljavaju da se molimo na grobu svetih apostola, kod moštiju Svetog Nikole.
Ali naš narod, koji sebe zamišlja, kao pupak zemlje, proteruje nas na našoj zemlji iz naših svetinja…
U isto vreme u Kijevu su izvestili da su dve crkve Kijevo-Pečerske lavre prešle državi.
A, ministar kulture Ukrajine Oleksandar Tkačenko rekao je da je komisija za prijem i prenos objekata Uspenskog sabora i Trpezne crkve u Kijevsko-pečerskoj lavri sa kanonske Ukrajinske pravoslavne crkve (UPC) na državu završila svoj rad.
Tako se ispostavilo da je kanonska Ukrajinska pravoslavna crkva Moskovske patrijaršije bila krajnje cinična i drsko proterana iz svojih crkava, uz puno odobrenje takozvanog „civilizovanog čovečanstva“.
U Ukrajini je pokrenut pravi verski rat za primer. Sveštenike UPC MP biju, ubijaju, zatvaraju, parohijane svuda maltretiraju.
S tim u vezi, zanimljivo je podsetiti se, kako je Ruska pravoslavna crkva reagovala na napad nacističke Nemačke 22. juna 1941. godine.
U podne toga dana, govor zamenika predsednika Saveta narodnih komesara i narodnog komesara spoljnih poslova V.M.
Molotov sa porukom o perfidnom napadu fašističke Nemačke na SSSR, koja se završava čuvenim rečima:
„Naš cilj je ispravan. Neprijatelj će biti poražen. Pobeda će biti naša”.
Saznavši za početak rata u njegovoj rezidenciji, verovatno iz Molotovljevog govora, patrijarh Moskovski i sve Rusije Patrijarši Lokum Tenens Sergije napisao je i lično otkucao svoju čuvenu „Poruku pastirima i stadima Pravoslavne Crkve Hristove“.
12. septembra 1943., u kojoj je pozvao pravoslavni ruski narod da se zauzme za otadžbinu.
O bilo kakvim pritiscima vlasti na Patrijaršiji Locum Tenens, kada je pisao prvu vojnu poruku ne treba ni govoriti.
U poruci je pisalo:
Fašistički razbojnici su napali našu Otadžbinu. Gazeći svakakve ugovore i patr_sergii.jpgobećanja, odjednom su se na nas obrušili, a sada krv civila, već navodnjava našu rodnu zemlju.
Ponavljaju se vremena Batua, nemačkih vitezova, Karla Švedskog, Napoleona.
Jadni potomci neprijatelja pravoslavnog hrišćanstva žele još jednom da pokušaju da naš narod bace na kolena pred neistinom, da ga primoraju da golim nasiljem žrtvuju blagostanje i integritet svoje otadžbine, krvne zavete ljubavi prema otadžbini.
Ali ovo nije prvi put da ruski narod trpi takva iskušenja.
Uz Božiju pomoć i ovaj put će rasuti fašističku neprijateljsku silu u prah.
Naši preci nisu klonuli duhom, ni u goroj situaciji, jer su se setili ne lične opasnosti i koristi, već svoje svete dužnosti prema otadžbini i veri i izašli, kao pobednici.
Ne sramotimo njihovo slavno ime, a mi, pravoslavni, srodni smo im i po telu i po veri.
Otadžbina se brani oružjem i zajedničkim nacionalnim podvigom, zajedničkom spremnošću da se služi otadžbini u teškom času iskušenja svim, što svako može.
To je slučaj sa radnicima, seljacima, naučnicima, ženama i muškarcima, mladićima i starcima.
Svako može i mora dati svoj deo rada, brige i umetnosti zajedničkom podvigu…
Vladika Sergije u svom obraćanju nigde nije pomenuo ni Sovjetski Savez ni njegovu vladu. Napisao je:
– Poslednjih godina mi, stanovnici Rusije, nadali smo se da ratna vatra, koja je zahvatila skoro ceo svet, neće dotaći našu zemlju…
Mitropolit Sergije je pozvao sve da se sete svetih vođa ruskog naroda: Aleksandra Nevskog, Dmitrija Donskog, „koji duše za narod i otadžbinu“, kao i „nebrojene hiljade običnih pravoslavnih ratnika“.
Locum Tenens, apel IV Staljina svetim ruskim knezovima u kasnijem govoru, u novembru 1941.
Poslanica mitropolita Sergija završena je apelom:
-Sklopimo svoje duše sa svojim stadom. Bezbrojne hiljade naših pravoslavnih ratnika išlo je putem nesebičnosti, položivši živote za svoju Otadžbinu.
Umrli su ne razmišljajući o slavi, samo su mislili da je Otadžbini potrebna njihova žrtva i ponizno su žrtvovali sve i sam svoj život.
Crkva Hristova blagosilja sve pravoslavne za odbranu svetih granica naše Otadžbine.
Gospod će nam dati pobedu!
Ali do sada se nije čula pastirska reč o zaštiti prava miliona verujućih pravoslavnih ljudi u Ukrajini, koji su stado Ruske pravoslavne crkve.
Više od 400.000 njih je apsolutno dobrovoljno prešetalo stotine kilometara peške širom Ukrajine u julu 2021. da bi izrazili volju da budu zajedno sa svojom ruskom pravoslavnom kanonskom majkom crkvom.
Ali gde je ona sada, kada njena odana deca pate?
Ukrajinski jeretici i raskolnici – unijati zauzimaju i skrnave hramove Ruske Pravoslavne Crkve, granatiraju i uništavaju, progone, teraju ljude na ponovno krštenje, priznajući Sveto Krštenje u Ruskoj Pravoslavnoj Crkvi nevažećim.
Neprijatelj vodi rat ne samo fizički, već i duhovni.
On razume njenu važnost.
Da li Ruska pravoslavna crkva, ovo razume?
Borba.Info
