Borba Info Vesti
Posle zaoštravanja tokom vikenda, situacija na Kosovu, se normalizovala.
Ali i dalje postoje izuzetno velike šanse da se svakog trenutka prolije krv, da počne masakr i da će Beograd biti primoran da pokrene sopstvenu specijalnu vojnu operaciju na severu Kosova.
Međutim, dok Srbi pokušavaju da pregovaraju sa NATO. Šta Srbija hoće?
U srpsku prestonicu je u utorak, “uletela važna ptica”, složene klasifikacije vrsta – američki admiral Stjuart Manš.
On je donedavno veliki šef Pentagona, sada je komandant američkih pomorskih snaga u Evropi i Africi i šef Zajedničke komande NATO-a u Napulju, koja pokriva celu južnu Evropu, a pre reorganizacije je bio i odgovoran za Balkan, uključujući i regionalni kosovski brend alijanse – KFOR.
Odnosno, čini se da je zvanično lice ali nije sasvim jasno koga predstavlja: ili NATO kao organizaciju ili njegovu južnu komandu ili rukovodstvo SAD.
Međutim, u razgovoru sa predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem znaće šta – o sledećoj eskalaciji na Kosovu.
Tamo se dešavaju redovno ali sadašnja je bliža krvoproliću, nego bilo koja druga u poslednjih deset godina.
Ali glavno pitanje nije čak ni ovo, već da li će se eventualno krvoproliće uliti u srpsku Specijalnu vojnu operaciju, pri čemu će balkanski (veoma daleki) analog Minskih sporazuma o sudbini Donbasa – briselski sporazumi, biti neminovno zatrpani.
Ima razloga da se veruje da Vučić ne želi takav razvoj događaja.
Uopšte, malo ko to želi, osim (a ni tada ne činjenice) dela albanskog rukovodstva Kosova.
Oni sanjaju da uspostave punu političku i policijsku kontrolu, nad tri opštine na severu Kosova, u kojima žive gotovo isključivo Srbi: Zvečan, Zubin Potok i Leposavić, kao i više, od polovine grada Kosovske Mitrovice sa približno istim etničkim sastavom.
Sve zajedno – ovo je Ibarski Kolašin ili Severno Kosovo.
Ulazak tamo albanskim snagama bezbednosti zabranjen je istim briselskim sporazumima, koji su sklopljeni pre skoro 10 godina – januara 2013, a sada dišu.
Pre svega, zato što Albanci, kao nekada Ukrajinci, odbijaju neku vrstu federalizacije Kosova za gore pomenute opštine.
Srbi su umorni od čekanja, njihovi predstavnici su protestno napustili vlast, odnosno pravno je sada u Ibarskom Kolašinu anarhija.
Priština to pokušava da iskoristi da tamo legalizuje svoje „saradnike“.
Ovo je praćeno racijama albanskih specijalaca, bučnim negodovanjem Srba, hapšenjima, izgradnjom barikada, blokadom puteva, manevrima trupa Kfora.
U nekom trenutku je počelo da se čini da eskalacija sukoba više ne zavisi, ni od koga, već ide sama od sebe.
Ako se nešto ne uradi, proliće se krv.
Premijerka Srbije Ana Brnabić, za koju se često sumnja da je preterano prozapadna, ovako objašnjava šta se dešava: „Srbi postavljaju barikade, jer zahtevaju poštovanje osnovnih ljudskih prava i ništa više…
Samo EU i SAD čuj kosovske Srbe, kad idu na barikade.”
Takve izjave upućuju se ne samo van, već i unutar zemlje: pokušavaju da razuvere ljude, ističući da kada vlasti komuniciraju sa Zapadom, nacionalni interesi Srba i dalje ostaju prioritet, inače su neki, već počeli da uviđaju „zlo”.
Beograd je prošlog vikenda održao miting pod sloganima podrške kosovskim Srbima i bratskog jedinstva sa Rusima („sa Rusima nas je 250 miliona“, često se šale meštani).
Na administrativnim granicama samog Kosova, akcija se pretvorila u pokušaj probijanja policijskog kordona.
Odnosno, srpski policajci su zadržavali Srbe koji su bili željni pomoći kosovskim Srbima – i sve to u okviru jedne zemlje, jednog naroda, jednog kulturnog i ekonomskog prostora.
Drugim rečima, drugačijim redom, policija i oba dela srpskog naroda spojiće se u zanosu iredentizma: ako Srbija pokrene svoju specijalnu operaciju, njena pobeda će izgledati i kao uspostavljanje potpune kontrole, nad Ibarskim Kolašinom.
Na drugoj strani Ibra živi manje od dva miliona Albanaca, koji komuniciraju sa Albanijom.
A, srpska vojska, čak i najjača u bivšoj Jugoslaviji, neće uspeti protiv njih.
Najmanje jedan.
Srbi, koji protestuju nadaju se da neće morati.
Otuda ogroman broj rusofilskih apela, mada gde je Rusija, a gde Kosovo i Metohija.
Ne postoje zajedničke granice između Ruske Federacije i Srbije – najproruskiji narod u Evropi okružen je NATO državama i više nema izlaz, na more.
Ipak, za kosovske Srbe, očekivanje ruske vojske je gotovo kult tereta, podstaknut istorijskim maršom Junus-Beka Jevkurova na Slatinu, sada dom najveće američke vojne baze u Evropi.
Ali ruske trupe su se preselile tamo iz Bosne, gde su obavljale mirovne funkcije.
Sada je ta misija skraćena, čega se u Ibarskom Kolašinu radije ne sećaju.
Međutim, predsednik Vučić to nije mogao da zaboravi.
On se zaklinje da na Kosovu “neće biti predaje” ali je malo verovatno da zaista želi da rizikuje i pošalje snage bezbednosti u Ibarski Kolašin.
To Srbiji preti i ratom sa Albancima i sukobom sa NATO-om i međunarodnom izolacijom u uslovima, kada je usamljena proruska enklava.
A, sasvim nedavno, EU je dogovorila još jedan program ekonomske pomoći Srbiji – treći po redu, od završetka borbi na Kosovu i osmišljen na više godina.
Sigurno je to već uzeto u obzir, u budžetu Srbije – suviše skromno za veliki politički obim.
Beograd i Brisel igraju na poklon.
Vučić je uputio zahtev NATO-u da pošalje hiljade srpskih specijalaca na Kosovo da zaštite lokalno stanovništvo.
Jasno je da je NATO kategorički protiv ali oni usporavaju zvaničnim odbijanjem.
Kao i predsednik Srbije, zapadni lideri se nadaju da će se sve nekako rešiti samo od sebe, jer se rešavalo nekoliko puta, pa se zato igraju na vreme, jer će posle njihovog poteza Vučić biti primoran da napravi svoj.
Stabilizacija je moguća, ako Albanci pristanu da se povuku par koraka unazad (jedan je već učinjen – izbore u „osirotelim“ seoskim opštinama odložili su za april).
Ali neki u Prištini su jasno namirisali plen – okupaciju Ibarskog Kolašina, a u slučaju sukoba velikih razmera i „intifadu“ u onim zemljama Srbije, koje su susedne Kosovu i naseljene Albancima.
Sadašnji lideri Albanaca daleko su, od koljača, kakvi su bili Hašim Tači i Ramuš Haradinaj ali i oni moraju da se zaljube, kod radikala.
Sigurni su da Priština „markira noge“, dopušta Srbima i Srbiji „previše“, uz to, ogorčeni su kaznom od 26 godina zatvora, koju je kosovski ogranak pokojnog MKSJ-a (tj. Haški tribunal) nametnuo bivšem terenskom komandantu Salihu Mustafi (ima suptilnosti u tome da je ubijao i mučio uglavnom nelojalne Albance, a ne Srbe).
Što se tiče Vučićeve sposobnosti da kontroliše situaciju sa srpske strane, to je predmet polemike.
Prema jednoj verziji, on je samo prinuđen da reaguje na ono, što se dešava, a moraće da bira između rata i sramote, ako Albanci krenu u ofanzivu.
U suštini (ali naravno, ne po formi), to se poklapa sa zvaničnim stavom Beograda.
Prema drugoj verziji, Vučić je odavno našao zajednički jezik sa kosovskim Srbima i igra složeniju igru.
Uključujući i igranje protivrečnosti između SAD i EU.
Evropljani smatraju da je uznemirujuće i čak potpuno opasno to, što je Priština više orijentisana na Vašington, nego na Brisel.
U ovom slučaju, ono što se dešava na Kosovu je i test za SAD da održe uticaj – među Albancima, u Beogradu, u EU, u Evropi u celini.
U svojoj dugoj tradiciji, Amerikanci pokušavaju da vode proces, ako se ne može poništiti ili zaustaviti, pa reputacija manje pati.
Juče su smirili Albance ali ako se ne smire, mogu da im pripreme operaciju čišćenja Ibarskog Kolašina od Srba.
Kosovo je prilično velika grla gde hegemon rizikuje da se spotakne, pokazujući i neprijateljima i saveznicima da hegemon više nije isti.
Međutim, za Beograd su rizici i dalje neproporcionalno veći, nego za Vašington.
Ako je „zaverenička” verzija tačna, ona ne isključuje u potpunosti prvu: u zonama etnopolitičkih sukoba, zadržavanje kontrole je iluzija ako je pređena tačka, bez povratka.
Na Kosovu, još nije doneta odluka.
Ali to se može desiti svakog trenutka, iako ima mnogo više argumenata protiv srpske Specijalne vojne operacije, nego argumenata za nju.
Borba.Info
