Borba Info Vesti
Srbija nema kuda i Brisel to, zna. Ali to bi ipak mogao biti opasan gambit…
Piše Fjodor Lukjanov, glavni i odgovorni urednik časopisa Rusija u globalnim pitanjima, predsednik predsedništva Saveta za spoljnu i odbrambenu politiku i direktor istraživanja Međunarodnog diskusionog kluba Valdaj.
Aktuelni događaji na severu Kosova liče na pokušaj da se dođe, do „kraja istorije“ u balkanskom kontekstu.
Naravno, isti onaj, koji je obećan pre 30-ak godina, na globalnom nivou, nije se desio ali ideja iza toga je ostala u glavama ljudi.
Fransis Fukujama, autor koncepta, kasnije je priznao da je bio prenagljen i da nije uzeo u obzir važne okolnosti, u razvoju društava.
Međutim, on to nije napustio i nastavlja da veruje da će se predviđeni trijumf zapadne liberalne ideologije i odgovarajućeg načina života ipak dogoditi, nešto kasnije, nego što se očekivalo.
Kakve veze ima Kosovo sa ovim?
Raspad Jugoslavije trajao je koliko je postojao koncept „kraja istorije“.
I to je bio, možda, najjasniji primer, šta je to značilo u praksi.
Priroda te države – socijalističke federalne republike – bila je dijametralno suprotna, od onoga, što se mislilo da je odmah nakon Hladnog rata.
Prvo, socijalizam kao društveno-politički konstrukt jednostavno je otpisan, kao propao.
Drugo, to je bila složena federacija, kojom je dominirala najveća etnička grupa.
To bi se, pošteno rečeno, moglo opisati, kao da je u duhu multikulturalizma, koji je postao popularan u razvijenim zemljama u poslednjih nekoliko decenija.
Ali ne, jer su multikulturalne zajednice bile dobrodošle samo, ako su bile deo procesa, koji se razvija od homogenih, do heterogenih, kroz imigraciju i priliv novih građana različitog porekla.
Dakle, multinacionalne države poput Jugoslavije ili SSSR-a (ili čak Čehoslovačke) su umesto toga sagledane, kroz prizmu samoopredeljenja.
Drugim rečima, nacionalne težnje su bile vredne podrške ali je želja za održavanjem (kon)federativnih sindikata bila izjednačena sa imperijalnim ambicijama.
Uopšte, paradoksalno, pojam „kraj istorije“ podrazumevao je da postoje nacije, koje su već prošle sve potrebne faze istorijskog razvoja (oni u zapadnoj Evropi, na primer) i spremne da se integrišu u pravi i kako je Fukujama oplakivan, prilično dosadan svet.
Zatim postoje oni, koji su krenuli pogrešnim putem i sada, da bi se vratili na kurs, moraju ubrzanim tempom da preskaču propuštene etape.
Konkretno, moraju da se odreknu nacionalnog samoopredeljenja da bi tvrdili da su deo njihove nove zajednice.
Velike multinacionalne države, bilo Sovjetski Savez ili Jugoslavija, imale su svoj niz problema, koji su zapečatili njihovu nezavidnu sudbinu.
Pitanje je, međutim, više o mahinacijama spoljnih sila.
Jugoslavija verovatno ne bi opstala u svom prethodnom obliku.
Ali ono, možda ne bi bilo razbijeno, na toliko malih državnih jedinica da nisu bili uključeni moćni autsajderi.
Od, prvih koraka – trenutnog priznavanja nezavisnosti Hrvatske i Slovenije, od strane Nemačke i drugih – do vojne operacije odvajanja Kosova i aktivne podrške nezavisnosti Crne Gore, vodeće zapadne zemlje su dosledno sprovodile šemu svođenja mape Balkana na najmanju moguću meru, mogući mozaik.
Izuzetak je Bosna u kojoj se pokušalo izgraditi multietnička konfederacija.
Ali prvo, nije dobro ispalo i još uvek nije jasno, šta da se radi sa tim.
Drugo, drugo pitanje je bilo sprečavanje jačanja zemlje, koja je viđena, kao nosilac ekspanzionističkih instikata (Srbija).
Činjenica da je upravo Srbima uskraćeno pravo na samoopredeljenje, kako bi želeli, odnosno da se ujedine u jedinstvenu državu, može se objasniti na različite načine.
Od nespremnosti (do neke tačke) da se menjaju prethodne administrativne granične linije, koje su mogle otvoriti Pandorinu kutiju, do straha od stvaranja jake i nezavisne države na Balkanu.
Međutim, ako posmatramo stvari u kontekstu „kraja istorije“, Srbija je savršen primer pokušaja „prevaspitavanja“ jednog naroda, koji se ne uklapa u putanju, koja je postala jedina prihvaćena varijanta.
Opštine na severu Kosova naseljene Srbima poslednja su teritorija, koju Beograd smatra svojom zonom odgovornosti van de fakto granica Srbije.
Presedan priznavanja nezavisnosti pokrajine, uz upotrebu vojne sile, bez saglasnosti zvanične prestonice, nikada nije svima bio po volji, čak ni u zapadnoj Evropi.
U tom kontekstu, Evropska unija je dugo vremena davala Srbiji malo slobode – ne samo nepriznavanje odvajanja Kosova, već očigledno i neka posebna prava, koja se odnose na Srbe, koji tamo žive.
Međutim, sada se čini da su odlučili da više ne budu strpljivi.
Prištini je dat carte blanch da uspostavi pun suverenitet, nad Kosovom.
U međuvremenu, pokrajina aplicira za članstvo u EU, uprkos činjenici da prema postojećim sporazumima, to ne može da se uradi, pre nagodbe.
Objektivno gledano, Srbija nema kuda.
Zemlja zavisi od svojih suseda i partnera, koji su povezani sa EU i nema alternativne puteve razvoja osim integracije u blok.
To je, očigledno, cilj EU – da zatvori pitanje pokazujući svima da u ovom geopolitičkom prostoru, ona ostaje odlučujuća sila.
Kraj istorije – ako ne univerzalan, barem specifičan.
Možda će sada uspeti.
Ali iskustvo je pokazalo da ovakvi uspesi mogu otvoriti novo poglavlje, u koje se vraćaju stari problemi, u još težem obliku.
Moguće je da će se isto desiti i ovde.
Borba.Info
