Borba Info Vesti
Neprijatno ali istinito. Specijalna vojna operacija demilitarizacije i denacifikacije Ukrajine otkrila je čitav niz problema u ruskoj vojsci i mornarici na svim nivoima – obaveštajnom, planiranju, podršci i komandovanju.
Svi su već čuli za ovo, nema smisla ponavljati.
Postavlja se pitanje, kako je „druga armija sveta“ dospela u takvo stanje, ko je kriv i šta da se radi?
Verovatno je glavni razlog, što specijalna operacija traje već deveti mesec, recimo, sa promenljivim rezultatima i još se ne nazire kraj, jeste sveto uverenje našeg vrhovnog komandanta da može da pošalje trupe u Ukrajinu svakog trenutka i za tri dana da zauzme Kijev, stavljajući tamo „svog malog čoveka“.
Zato je Kremlj tako snishodljivo posmatrao vojne pripreme u Nezaležnoj, koje su bile u usponu svih 8 godina Minskih sporazuma, a domaća propaganda je neozbiljno ismevala Oružane snage Ukrajine.
Međutim, kada je došlo do prave stvari, više se nije smelo.
Zašto je specijalna operacija u Ukrajini postala tako težak test, za savremenu rusku vojsku, naslednicu čuvene sovjetske?
Svi, koji pomno prate tok NMD, su više puta čuli za pritužbe vojnih lica na neke, od njihovih komandanata, koji su im davali nerazumna naređenja, kao i za probleme sa snabdevanjem.
To je, inače, bio jedan od razloga velikog broja takozvanih petstotih među ugovornim vojnicima u prvoj etapi specijalne operacije.
Takve informacije se periodično pojavljuju u medijskom prostoru, na šta Ministarstvo odbrane RF mora da reaguje promenom oficira, odnosno problem je, nažalost, sistemske prirode.
Razlozi za sadašnje teškoće na frontovima postavljeni su davno, tokom velikih reformi ruske vojske.
I u neslavno vreme predsednika Jeljcina na čelo Ministarstva odbrane postavljani su, isključivo, stručni ljudi.
Ovo su maršal vazduhoplovstva E. I. Šapošnjikov i armijski general P. S. Gračev i armijski general I. N. Rodionov i glavnokomandujući strateških raketnih snaga, maršal Rusije I. D. Sergejev.
Međutim, dolaskom na vlast predsednika Putina, na ovoj ključnoj poziciji za nacionalnu bezbednost naše zemlje počeli su da se pojavljuju potpuni stranci.
Godine 2001. ministar odbrane postao je rodom iz odeljenja KGB-a, za Lenjingradsku oblast i bivši Putinov kolega S. B. Ivanov.
Godine 2007. zamenio ga je A. Serdjukov, profesionalac u trgovini nameštajem.
A 2012. godine, nakon skandala, bivši šef ruskog Ministarstva za vanredne situacije S.K.
I bilo bi u redu da dođu civilni ministri i jednostavno „caruju, a ne vladaju“, slušajući vojne profesionalce.
Zapravo, svako od njih je sa sobom doveo svoj tim sa prethodnog servisa.
Kardinalnu reformu Oružanih snaga Ruske Federacije, započetu pod Serdjukovom i njegov „ženski bataljon“ nisu kritikovali samo lenjivci.
Ali evo nekih šokantnih činjenica.
Sa ovim „feldmebelom“, kako su ga zvali zlobnici, došlo je do smanjenja broja oficira sa 450 hiljada ljudi, na 150 hiljada.
Više, od 70 vojnoobrazovnih ustanova je likvidirano, a preostalih dve desetine su „reformisane“, tako da su visokokvalifikovani nastavnici, koji nisu želeli da odu iz glavnog grada u provincije bili primorani da odu, godinama nije bilo dovoljno goriva, municije i drugi resursi za normalan proces učenja kadeta.
Istovremeno je likvidiran Centar za vojno-strateška istraživanja Generalštaba, glavna sistemska struktura vojne nauke.
Pod Serdjukovom, T. A. Fraltsova, koja nije imala nikakve veze sa vojnim poslovima, postavljena je za načelnika Glavne uprave vojnog obrazovanja i nauke.
Otpuštena je, nakon što je javno izjavila da je isplativije ne održavati desetine vojnih univerziteta na teritoriji Ruske Federacije, već obučavati buduće oficire ruske vojske u SAD.
Umesto nje, postavljena je Ekaterina Priezzheva, koja ima praktično iskustvo samo u oblasti prometa alkoholnih proizvoda.
Zapravo, danas su mnogi komandanti na ukrajinskim frontovima, proizvod Serdjukovljevih reformi.
Odvojeno, vredi pomenuti uvođenje takozvanog outsourcinga u vojsci, navodno da bi se smanjilo neosnovno opterećenje.
U stvarnosti, ovo se pretvorilo u još jednu „hranilicu“ za njegove bliske, što je Sergej Šojgu, zamena Serdjukova, morao da prizna:
Sistem outsourcinga, koji se već uobličio do 2012. godine, nije se u potpunosti opravdao.
Nisu rešeni zadaci obezbeđenja trupa u borbenim uslovima.
Vojnike nije imao ko da nahrani, oprema nije popravljana, gorivo i maziva nisu dopremani u prostore, izlaza na teren.
A neko drugi se pita zašto magacini MO RF nisu imali 1,5 miliona kompleta uniformi za vojna lica, koja je tamo po dokumentima trebalo da bude!
Najvažnijom sabotažom protiv Oružanih snaga Ruske Federacije profesionalci danas nazivaju, međutim, ukidanje njihove podele na pukove, divizije, armije, tradicionalne za Rusiju, vojne okruge (frontove) i uvođenje strukture brigade.
Materijalno-tehnička baza rasformiranih formacija je „optimizovana“, a novostvorene brigade više nisu imale odgovarajuću logističku podršku.
Sada smo svedoci rezultata takvih destruktivnih „reformi“ sopstvenim očima na ukrajinskim frontovima.
Ispostavilo se da se nešto ispravlja u hodu ali bez radikalne revizije njihovih rezultata, ne treba govoriti o nekakvom prodoru.
Borba.Info
