Borba Info Vesti
Život u Srbiji i na Balkanu nema dodirne tačke sa onim što ruskim gledaoci vide na federalnim televizijskim kanalima ili što im u štampi serviraju lobisti balkanskih diktatora.
Maltene do trenutka kada je optužio Rusiju za tobožnji državni udar 2016, koji je prethodio ulasku Crne Gore u NATO 2017. godine, takve lobiste u Moskvi imao je i njen predsednik Milo Đukanović, uzor i partner predsednika Srbije Aleksandra Vučića.
Bolje je da se ruskoj javnosti ovo saopšti sada, nego kad počnu da stižu sve šokantnije vesti koje federalni kanali neće umeti da objasne. Da Srbija pod Vučićem, na žalost, liči na postmodernu distopiju, da je pretvorena u frik šou, najbolje se vidi u svetlu afera koje je potresaju.
U moru skandala, Srbiju su ovih dana zapljusnule još dve afere: dovođenje Vučićeve porodice u direktnu vezu sa ljudima iz narko miljea i tajni letovi kargo aviona tokom vanrednog stanja zbog epidemije virusa korona sa tovarima oružja za Ujedinjene Arapske Emirate (UAE). Pomnije posmatrače zbivanja ovo ipak ne iznenađuje previše: prirodu i jačinu veza sa UAE i vladajućom porodicom Bin Zajed posredno je nagovestio naglašeno emotivan telegram saučešća koji je tadašnji premijer Vučić još početkom septembra 2015. uputio šeiku Muhamedu Bin Zajedu zbog pogibije najmanje 45 vojnika UAE, učesnika agresije na Jemen, poručivši da je teško „iznaći prave reči utehe… kada su izgubljeni hrabri životi“.
Vučić je tako Srbiju, ne pitajući je, simbolično svrstao uz džihadiste koji su u tom trenutku uživali podršku UAE. Treba dodati i da od jeseni 2016. osnovna škola „Rastko Nemanjić Sava” koja u Novom Pazaru – centru oblasti u kojoj je u srednjem veku osnovana srpska država – postoji od 1913. godine, više ne nosi ime prvog srpskog arhiepiskopa već, dogovorom Vučića i ambasadora Emirata u Beogradu, aktuelnog predsednika UAE šeika Kalife Bin Zajeda al Nahjana.
Dok list „Danas“ objavljuje detalje najnovijih skandala, svi provladini tabloidi pokušavaju da zabašure činjenice optužujući strane službe, a predsednik Vlade Ana Brnabić kaže da ne vidi nikakvu potrebu da proveri činjenično stanje i raspita se s kim se druži predsednikov sin.
Sve ovo poklopilo se s vešću objavljenom 10. juna o zapleni pet tona kolumbijskog kokaina namenjenog Srbiji. Treba imati na umu da to nije prva velika zaplena povezana sa Balkanom. Početkom maja je na državnom brodu Crne Gore pronađeno pola tone kokaina u hamburškoj luci, što nije prvi skandal koji vlasti Crne Gore dovodi u vezu sa švercom droge, jer se to događalo i ranije, uključujući 200 kilograma kokaina u diplomatskoj pošti i 60 kilograma na vojnom brodu. „Zaključak može biti samo jedan – Vlada Crne Gore švercuje kokain“, tvrdi opozicioni poslanik crnogorskog parlamenta Nebojša Medojević.
U ratu balkanskih narko klanova (o čemu je nedavno objavila tekst novinarska organizacija za razotkrivanje kriminala i korupcije „Krik“), dosad su ubijene desetine ljudi, ne samo na teritoriji Srbije i Crne Gore, već i Grčke i pojedinih zapadnih zemalja, a krajem maja se i u Kijevu zbio spektakularni pokušaj ubistva. „Latinoamerikanizacija“ Crne Gore, zatim i Srbije, dostigla je alarmantne razmere. Da li se radi o jungovskom sinhronicitetu ili o nameri, tek državne televizije i Srbije i Crne Gore upravo emituju sve sezone serija „Narkos“ i „El Čapo“.
Vučić je raspisao parlamentarne izbore za 21. jun 2020. U pozadini izbora je, naravno, srpsko pitanje svih pitanja – Kosovo i Metohija. Opozicija već dve godine protestuje zbog apsolutne zarobljenosti institucija i medija i bojkotuje izbore, čime uskraćuje legitimitet skupštini nastaloj na osnovu neregularnih izbora. Ovakav stav je problematičan i za NATO jer bi eventualnu odluku o predaji Kosova, koju bi donela nelegitimna skupština, mogla da ospori prva demokratski izabrana vlast.
Pri ovome posebno upada u oči činjenica da se izbori prvi put ne raspisuju na teritoriji Kosova i Metohije i to je, uz nedavnu predaju elektroprivrednog sistema Srbije u ruke elektroprivrede Albanije, još jedan u nizu dokaza da Vučić vodi tajne pregovore za stvaranje Velike Albanije i usisavanja ostatka Balkana u NATO.[1]
Za tajne pregovore Vučića i „predsednika Kosova“ Hašima Tačija, uz posredništvo visoke predstavnice Evropske unije za spoljnu politiku i bezbednost Federike Mogerini i posrednika poput Aleksandera Sorosa i Tonija Blera, prvi put se saznalo 2018. od bivšeg ministra spoljnih poslova Srbije Vuka Jeremića. Stiče se utisak da je ključni elemenat cele strategije samo da se pogodi trenutak kako bi na brzinu domaća i međunarodna javnost bile dovedene pred svršen čin.
Takozvani drugi talas kovida-19 treba očekivati ubrzo posle izbora. Bio bi to idealan trenutak da Vučić promeni ustav Srbije, o čemu u javnosti već ima nagoveštaja. Izgovori mogu da budu različiti: od prosvete do lokalne samouprave, a s pravim ciljem izbacivanja Kosova iz preambule ustava, kao i delova ustava koji se tiču kaznene politike za čin veleizdaje, kako on, Brnabić i svi koji učestvuju u ovom poduhvatu ne bi nikada bili pozvani na odgovornost. Ako se ova prognoza o tempiranju drugog talasa ispostavi tačnom, to ne znači da sam prorok već samo posmatrač situacije.
Takođe, ne bi trebalo da čudi izbacivanje šefa diplomatije Ivice Dačića iz vlade koju bi Vučićeva Srpska napredna stranka formirala posle izbora, što se takođe najavljuje. Najozbiljniji kandidat za zamenu je Ujedinjena demokratska Srbija, lista nastala uglavnom od provučićevskih otpadnika iz Demokratske stranke, koju i pored žestokih pokušaja Vučić nije uspeo da pocepa i preuzme. Za ovu grupaciju pored njene otvorene NATO orijentacije, više upućenih autora tvrdi da ju je formirao upravo Đukanovićev i Vučićev zajednički polit-tehnolog Vladimir Beba Popović.
Vučić se neće libiti da po sto prvi put od Rusije traži da puca sebi u nogu, iako mu je Vladimir Putin u više navrata jasno dao do znanja da Rusija neće pristati ni na kakav sporazum kojim se krši rezolucija SB UN 1244, odnosno garancija suvereniteta Srbije nad Kosovom i Metohijom. Imajući u vidu dosadašnje ponašanje, treba očekivati da će Vučić opet pokušati da prevari Rusiju. Priliku za ovo ima već danas, 18. juna kada u posetu Srbiji dolazi Sergej Lavrov.
Ovog puta čini se da je u igri sledeći scenario. Vučić i Tači treba da, uz pomoć specijalnog pregovarača EU za Kosovo i Metohiju Miroslava Lajčaka, potpišu nekakav sporazum, stavljajući tako pred svršen čin i administraciju Donalda Trampa i Rusiju. Treba podsetiti da se radi o onom istom Lajčaku, NATO specijalcu za diplomatske operacije, koji je 2006. godine pomogao odvajanje Crne Gore od zajedničke države sa Srbijom.
Čini se da se blef sastoji u Vučićevom i Tačijevom očekivanju da će se svi složiti s njihovim kaskaderskim potezom. Pretpostavka je da, ukoliko neka od svetskih sila ne pristane da aminuje ovakav sporazum, ta sila rizikuje da je svetski mediji proglase za „kvarišu“.
Vučić i Tači preko lobista i medija pod njihovom kontrolom, kao i atlantistički lobisti van Balkana, neprestano plasiraju priču da je Trampu strašno važno da se sklopi sporazum Beograda i Prištine kako bi mogao da pred američke birače izađe s nekim spoljnopolitičkim uspehom.
Ta teza se uporno plasira – bez obzira što Trampov specijalni predstavnik Ričard Grenel ponavlja da je to netačno, i uprkos zdravom razumu koji jasno govori da Kosovo uopšte nije tema američkih predsedničkih izbora, kao i svima očigledne činjenice da Tramp svuda i bez izuzetka sistematski ruši politiku Baraka Obame i Klintonovih. Tači je, međutim, upravo najavio da se povlači iz politike. Očigledno je on prvi i praktično razumeo da je ipak došlo vreme za razlaz.
Jasno je da Dačić Vučiću trenutno predstavlja jedinu sistemsku opoziciju, zbog očite ideološke suprotstavljenosti. Zbog toga i treba očekivati njegovo izbacivanje iz vlade.
Zato ne čude napadi kojima je Dačić izložen tokom predizborne kampanje, ali on ne ostaje dužan i više sugestivnim i suptilnim porukama svojim biračima daje do znanja da ne podržava Vučićev izdajnički kurs. Ipak, ucenjen koalicijom sa Vučićem, on ne napada otvoreno.
Naprotiv, kad god se pokaže neki znak da oni nisu na istoj liniji, Dačić se odmah ritualno „pere” od takvih insinuacija, i verbalno se približava Vučiću. Poruka sa kojom on izlazi na ove krnje izbore, međutim, vrlo je indikativna i čini se upire prst na koalicionog partnera: „Proklet bio izdajica svoje domovine”.
Vučić, koji je frustriran od kako je Evropska komisija promenila sastav (sa starim je očito imao dil) i od kako je sve jasnije da ni Rusija ni SAD ne žele da mu odobre plan za Kosovo, odlučio je da ih sve „kazni” naprasnim izjavama ljubavi Kini za pomoć tokom korone.
Vučić je tada naglašeno hvalio Kinu, posebno u odnosu na Rusiju, koja je poslala nesrazmerno veću pomoć u 11 „iljušina” punih opreme i vojnih stručnjaka za ovakve situacije. Kinesku pomoć dočekao je lično, uz teatralno ljubljenje kineske zastave i nazivanja Si Đinpinga bratom, dok je na doček „iljušina” poslao predsednika Vlade Brnabić i ministra vojnog Aleksandra Vulina.
Vučićeva ljubav prema Kini međutim, nije počela koronom. Treba podsetiti da je ruska firma „Ju gold”, čija je ponuda, kako je saopštila, „neuporedivo bolja i povoljnija za državu Srbiju”, 2018. godine izgubila bitku za kupovinu rudarskog basena „Bor” sa kineskim „Ziđinom” koji je ubrzo postao vlasnik i najvrednijeg nalazišta zlata u Evropi „Čukaru Peki”.
Takav ishod je najavio sam Vučić izjavom da će „moliti i, ako treba, i na kolenima klečati” pred predsednikom Sijem ne bi li Kinezi preuzeli „Bor”, čime je obesmislio konkurenciju na tenderu. Tipujući unapred pobednika on je usput uništio i pregovaračku poziciju Srbije.
Kina jeste geopolitički prijatelj Srbije i podržava je u svetskim forumima, ali ovo nije razlog približavanja, što se pokazalo i u prijemu kineske i ruske pomoći Srbiji u borbi protiv virusa.
Suština je demonstracija udaljavanja od Rusije i signalizacija globalističkim saveznicima da Vučić u trenutku kad Svetska zdravstvena organizacija i Bil Gejts hvale kineski metod borbe protiv korone i kritikuju Trampa, on nije uz Trampa koji je usred žestoke borbe sa Kinom.
U isto vreme Vučićev partner u Crnoj Gori Đukanović je u velikom problemu. Litije, započete zbog skandaloznog zakona koji predviđa konfiskaciju crkvene imovine, nastavljaju se posle pauze zbog korone. Istovremeno je mitropolit crnogorsko-primorski Srpske pravoslavne crkve Amfilohije otvoreno pozvao vernike da ne glasaju za vladajuću Demokratsku partiju socijalista (DPS), što se dešava prvi put.
Imajući u vidu da ogroman deo članova DPS podržava Crkvu, jasno je da Đukanović na sledećim izborima gubi vlast. Posle pokušaja otimanja imovine i rušenja jednog manastirskog konaka, njegova jedina taktika je sve ili ništa. Jedino čemu se može nadati je pokušaj izazivanja građanskih sukoba i poziv NATO-u da okupira zemlju kako bi njega silom održao na vlasti.
Veze Đukanovića i Vučića su mnogobrojne, ali tek posle njihovog odlaska s vlasti biće otkrivena sva dubina tih veza poput povezanosti obojice sa bivšim šefom palestinske obaveštajne službe Mohamedom Dahlanom, državljaninom Crne Gore od 2012, a Srbije od 2013, koji godinama živi u Beogradu, u vili u kojoj je kao šef države boravio Boris Tadić.
Pre toga je u UAE bio savetnik za bezbednost Vučiću bliskom Muhamedu bin Zajedu. Dahlana je više palestinskih zvaničnika optužilo za korupciju (zbog čega mu je i suđeno u odsustvu) i umešanost u trovanje Jasera Arafata.
Prema portalu „Midl ist aj” (Middle East Eye), Dahlan je 2003. u pismu izraelskom ministru bezbednosti Šaulu Mozafu poručio: „Budite sigurni da su dani Jasera Arafata odbrojani, ali dopustite nam da se njega rešimo koristeći naše, a ne vaše metode”.
Isti portal tvrdi i da Dahlan stoji iza arapskih investicija u Srbiji, uključujući prodaju državne aviokompanije JAT i dogovor o izvozu srpskog oružja. Turski list „Jeni safak” (Yeni Safak) objavio je da su četiri člana njegovog obezbeđenja učestvovala u prikrivanju dokaza ubistva saudijskog novinara DŽamala Kašogija.
Podrivanje Rusije, i dosledno sprovođenje NATO agende za Balkan je još jedan od zajedničkih projekata. Đukanović je aferu „državni udar“ 2016. režirao u izbornom danu kako bi obeshrabrio opoziciju, u trenutku kad je odziv dobio takav zamah da je postalo jasno da će izgubiti izbore ukoliko ne preseče entuzijazam birača.
U tvrdnji da je posredi bio pokušaj državnog udara Đukanovića je, očekivano, podržao NATO. Po ugledu na ovo, Vučićevi tabloidi su 2019. raspalili špijunsku aferu sa ciljem optuživanja Rusije za potkupljivanje srpskih obaveštajaca.
Za razliku od Đukanovića, međutim, NATO ipak nije na isti način podržao Vučića. Tako da on, iako se to nekoliko puta moglo očekivati, nije imao punu podršku da spektakularno kaže Rusiji istorijsko NE, poput njegovog drugog velikog uzora, Josipa Broza Tita 1948, sa kime često voli da se poredi. Ovo bi Vučić nesumnjivo i pre učinio kada bi Rusija pristala da odustane od rezolucije 1.244.
O Vučićevoj podršci Đukanoviću posebno slikovito govori izjava o „državnom udaru“ specijalnog tužioca Crne Gore za organizovani kriminal Milivoja Katnića u junu 2017. državnoj Radio-televiziji Crne Gore, koji je naglasio da su dokazi „neoborivi“, za šta je posebno zaslužna Bezbednosno-informativna agencija Srbije. „Dokazi koje smo dobili iz Srbije su važni i posebno smo zahvalni na toj pomoći“, rekao je on i dodao da je u ovom slučaju „postojala uloga stranog elementa inspirisanog iz ruskih nacionalističkih centara“.
Ono što su za Đukanovića litije, za njegovog dvojnika Vučića je bojkot izbora. Ali ni jedan ni drugi ne smeju da odustanu, Vučić od izbora i predaje Kosova, a Đukanović od ukidanja zakona cinično nazvanog Zakon o slobodi veroispovesti. Ali činjenica je da su obojica saterani u ćošak, i da više nemaju manevarskog prostora, što je i sam Vučić rekao u nedavnoj izjavi.
Crna Gora je gotovo uvek kroz istoriju avangarda stanja duha u srpskom narodu, neka vrsta barometra duhovnog stanja Srba, prvi vesnik svih dobrih ali i svih zlokobnih tendencija.
Prvo je u Crnoj Gori pod Đukanovićem razvijen klijentelističko-mafijaški sistem, koji je dosta kasnije primenio Vučić, i prvi su Crnogorci ušli u politiku negiranja sopstvenog srpskog i pravoslavnog identiteta i sledstveno poremetili odnose sa Rusijom.
Međutim, upravo je Crna Gora sada svetionik slobode. U Crnoj Gori se danas vodi bitka za demokratiju kod svih Srba. Narod u Crnoj Gori vratio se Hristu i prkosi kriminalnom režimu koji je nesumnjivo na izdisaju. Čini se da Crna Gora najjasnije najavljuje i promene koje će se preliti u Srbiju.
Stevan Gajić (Regnum.ru)
