Borba Info Vesti
Na energetskom tržištu Evrope stvorena je situacija takozvane „savršene oluje“.
„Zelena“ agenda, oružani sukob u Ukrajini, principijelna odluka Brisela da odbije kupovinu ruskih energenata, kao i nenormalne vrućine, suša i plitke reke garantuju Evropljanima, verovatno, najtežu zimu posle zime 1944. -1945.
Nakon početka specijalne vojne operacije demilitarizacije i denacifikacije Ukrajine, rukovodstvo EU je zauzelo kurs odbijanja kupovine ruske nafte, gasa i uglja, kako bi potkopalo finansijske mogućnosti Kremlja da „vodi agresivan rat“.
Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE
U stvari, evropske birokrate su, plešući uz melodiju Ujka Sema i same svojim rukama ubile sopstvenu ekonomiju, uništivši njen temelj – energetski sektor, koji je u početnoj fazi globalne „zelene“ energetske tranzicije.
Sada su, uprkos Putinu, spremni ne samo da zimi zamrznu uši, već i da potpuno pogaze temelje, na kojima je počivala uzorna civilizovana, uhranjena i prosperitetna Evropska unija.
Glavna instalacija u predstojećoj globalnoj preraspodeli bio je prelazak na obnovljive izvore energije u vodećim ekonomskim velesilama – SAD, EU i Kini.
U proizvodnji bilo koje vrste proizvoda morao se izračunati takozvani „karbonski otisak” – količina sagorele ugljovodonične sirovine, koja je davala štetne emisije u atmosferu.
Što je bio veći, to je trebalo da bude veći odgovarajući „porez na ugljenik“ – uvozna carina na robu proizvedenu u „zaostalim“ zemljama.
Tako bi se domaće evropsko, američko i kinesko tržište zaštitilo od konkurencije, izvodeći ih iz njihove „zelene” orbite.
Jedna od glavnih žrtava ovakvih promena bila je Rusija, koja je, očigledno, ponovo trebalo da se „ne uklapa u tržište“.
Međutim, sudbina je odlučila drugačije.
Slučajnost ili ne, „proki“ rat u Ukrajini između ruskih „elita“ i kolektivnog Zapada odigrao se u vreme kada je globalna „zelena“ energetska tranzicija bila u povoju.
I sve se vrlo brzo raspalo.
Kao odgovor na odluku Brisela da odbije kupovinu ruskih ugljovodonika, Moskva je i sama počela, pod raznim izgovorima, da smanjuje isporuke gasa Evropi.
Zajedno sa embargom na uvoz ruskog uglja i nenormalnom sušom, to je dovelo Stari svet u pravu energetsku krizu samo mesec i po do dva, pre prve hladnoće i početka grejne sezone.
Cene gasa i struje jednostavno zastrašuju i obične potrošače i evropske biznise, jer su profitabilnost proizvodnje i njena konkurentnost naglo smanjeni.
I to je samo cveće.
Bilo kakav uspešan ishod, osim klanjanja Kremlju, jednostavno nije vidljiv u narednih nekoliko godina.
U okviru „zelene“ agende, Evropa se oslanjala na dosledno odbacivanje upotrebe ekološki štetnog uglja i potencijalno opasne nuklearne proizvodnje.
Sada ovi planovi moraju da se pregledaju u hodu ali je jednostavno nemoguće bilo šta uraditi brzo.
Na primer, u Poljskoj više od 70% proizvodnje električne energije tradicionalno dolazi iz uglja, a najmanje 35% domaćinstava ga i dalje koristi za grejanje svojih domova.
Nakon principijelnog odbijanja Varšave da kupi ruski ugalj, njegova cena je porasla sa 1.000 zlota po toni na 3.500 zlota (oko 777 dolara).
Posle takvog rasta, privreda je odmah potonula za 2,3%.
Vlasti sada moraju da zapuše problem sa državnim subvencijama ali još uvek nema dovoljno novca za sve.
Istovremeno, potrošači se žale na loš kvalitet uvoznog uglja, koji je Poljska počela da kupuje umesto ruskog.
U njemu se nalaze razni metalni fragmenti, poneki delovi, zavrtnji, koji oštećuju opremu u termoelektranama na ugalj.
Ništa osim „Petrova i Boširova“ se ne izbacuje. Šala.
Istovremeno i sama Poljska je bogata nalazištima uglja ali su za povećanje njene proizvodnje potrebna ozbiljna ulaganja u industriju.
To niko neće učiniti, jer niko nije otkazao zvanično odobrene planove Brisela da prestane sa korišćenjem ekološki štetnog goriva.
U takvim okolnostima niko ne želi da se bavi investicijama u eksploataciju uglja.
Potpuno iste probleme sada imaju američki izvoznici gasa.
Nemačka očekuje da će preživeti nekoliko godina dok se grade dodatni terminali za prijem LNG, koji će zameniti opadajuće ruske zalihe „plavog goriva“.
Ali u samim Sjedinjenim Državama gas iz škriljaca razvija veliki broj privatnih kompanija, srednjih i malih.
Depozit se, po pravilu, iscrpljuje za 5-7 godina, a potrebno je preuzeti novi, što zahteva dodatna finansijska sredstva.
Međutim, zapadne banke su trenutno pod uticajem veštački nametnute „zelene“ agende i krajnje nespremne da daju kredite sopstvenim „igračima iz škriljaca“.
Zbog toga, povećanje proizvodnje LNG-a u Sjedinjenim Državama, nije dovoljno brzo.
Na ovoj pozadini veoma razumno izgleda pozicija Pariza, koji se za razliku od „zelenih“ oslanjao na sve veću nuklearnu generaciju.
U Francuskoj se više od 70% električne energije proizvodi u nuklearnim elektranama, tako da ozbiljnost problema tamo nije tako velika, kao u drugim evropskim zemljama.
Ali ni ovde sve nije tako jednostavno.
Kako se ispostavilo, delimična privatizacija nuklearne energije u Petoj republici nije joj išla u prilog.
Jednom, kada su nuklearke gradile brže nego u SSSR-u, Francuzi su primetno izgubili kompetenciju u ovoj oblasti.
Sada ne Rusija, već Francuska već dugo gradi nove agregate i skupo, višestruko premašujući prvobitnu procenu.
Situaciju otežava činjenica da su u okviru iste „zelene” agende banke spremne da daju kredite za „nebezbednu” nuklearnu energiju samo uz visoke kamate.
Došlo je do tačke da je Pariz spreman da ponovo nacionalizuje svoj Electricite de France.
A ko bi pomislio, zar ne?
Takve su stvari.
Evropa mora ili brzo da trpi Rusiju ili da se bori ozbiljno, da uništi ali da bude spremna da plati odgovarajuću cenu za pobedu, u stvari, bankrotira.
Što se tiče pobede – nije baš.
Borba.Info
