Borba Info Vesti
Današnje krize pokazuju da su stari sporazumi istekli.
Piše Fjodor Lukjanov, glavni i odgovorni urednik časopisa Rusija u globalnim pitanjima, predsednik predsedništva Saveta za spoljnu i odbrambenu politiku i direktor istraživanja Međunarodnog diskusionog kluba Valdaj.
Tajvan je ovog meseca bio u centru pažnje sveta.
Tačnije, pažnja je usmerena na američko-kineske odnose u vezi sa zbunjujućim i dvosmislenim tumačenjem statusa ostrva.
Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE
Ova izmišljotina je bila osnova interakcije između Vašingtona i Pekinga već 50 godina.
Sporazum o kombinovanju pravnog (Tajvan je provincija Kine) i de facto (Tajvan je nezavisna teritorija) stanja stvari je bila elegantna inovacija ranih 1970-ih.
To je utrlo put za razvoj veoma intenzivnih odnosa između dve gigantske sile, prvo politički, a zatim i ekonomski.
Pretpostavka je bila prećutni dogovor o čudnoj prirodi granica ostrva – stvarnih i imaginarnih u isto vreme.
Sada je došlo vreme, kada sporazum više ne važi.
Cela istorija međunarodnih odnosa govori o tome, da jedna strana uspostavlja granice, a druga pokušava da ih pređe.
I bukvalno i figurativno.
Nije bilo veka kada su granice ostale nepromenljive, barem na prostorima, gde je u to vreme bila koncentrisana međunarodna politika.
I jasno je da prekrajanje linija podele nikada nije bilo bez upotrebe sile, ponekad u veoma velikim razmerama.
Kraj dvadesetog veka dao je utisak – ili iluziju – da su se geopolitički običaji promenili.
Prethodnih 100 godina bilo je turbulentno, uključujući svetske ratove i dekolonizaciju – sa formiranjem desetina novih država.
Do 1970-ih, međutim, postojala je relativna ravnoteža.
Kolonijalna carstva su se pomirila sa svojim i tuđim granicama.
U Evropi, centru političkih tenzija, postignut je sporazum, čiji je izraz bio Helsinški završni akt.
To je zapravo bila podela sfera uticaja između SSSR-a i SAD, uz priznavanje postojećih granica – formalnih (državnih) i neformalnih (političkih).
Drugi deo je sadržao nijansu: pristanak Moskve na opšte humanitarne principe, otvorio je rupu.
Igrala je istaknutu ulogu u kasnijim procesima, posebno u pogoršanju krize sovjetskog sistema.
Ovo drugo je, bez sumnje, postalo žrtva sopstvenih problema ali je postojao i spoljni katalizator, koji je podstakao unutrašnju građansku aktivnost.
Ti sporazumi su označili važnu prekretnicu u formulisanju, pravila igre.
Strane su se složile da ne pokušavaju da, između ostalog, klasičnom silom pokušavaju da promene državne granice.
Od tada, konfrontacija je evoluirala u pokušaje nevidljivog, pomeranja granica – mentalno i ideološki.
SAD i njeni saveznici su bili uspešniji.
Kasni i posthladnoratovski period bio je vreme snažnog širenja uticaja Zapada na njegove nekadašnje protivnike.
Nacionalne granice su takođe promenjene ali umerenije, nego što bi to mogao biti slučaj, s obzirom na razmere onoga što se dešavalo.
I sa relativno ograničenim nasiljem.
Ovih nekoliko decenija stvorilo je gledište da se politička geografija neće ponovo promeniti, čak i ako su mnoge granice nelogične sa istorijskog ili strateškog stanovišta.
Ali važna činjenica nije uzeta u obzir.
Sporazumi o nepovredivosti linija podele pregovarani su u kontekstu približnog odnosa snaga.
Kraj Hladnog rata je to eliminisao i nije mogao da ne uzdrma ceo sistem aranžmana.
Međutim, stvari nisu bile statične i situacija se pomera od potpune dominacije Zapada, ka većoj raznolikosti uticaja.
Nije se samo situacija u Evropi promenila.
Globalizacija je pretvorila ceo svet u pozornicu za akciju – mnogo više nego što je to bilo u dvadesetom veku.
Sve je postalo tesno isprepleteno.
Ali evropski principi dogovoreni u poslednjoj četvrtini dvadesetog veka nisu važili širom sveta, uključujući i u vezi sa granicama.
U svakom slučaju, stari sistem je prestao da radi.
Ono čemu smo svedoci 2022. godine pokazuje, kako se problem granica vraća na veoma klasičan način.
Lukavi kompromis iz 1970-ih o priznavanju/nepriznavanju Tajvana mogao je da funkcioniše, samo ako postoji jasna ravnoteža interesa.
Ovaj aranžman je urušen i problem je došao do izražaja na najopasniji način – eklatantna nejasnoća u tumačenju političko-pravnog statusa izuzetno važne teritorije.
Danas već postoje pozivi (zasad tiho) za novu bezbednosnu konferenciju u stilu Helsinkija.
Vreme je, kažu, da se dogovore nova pravila. Ideja je očigledna ali trenutno ne deluje realno, jer ugovor nije uspostavio status kuo, već ga je popravio.
Sada nema šta da se rešava – sve je u toku.
Helsinki je pokrivao veliki prostor – evroatlantski – ali još uvek ograničen.
Sada je mesto radnje ceo svet, a toliko je igrača sa različitim interesovanjima da nije ni metodološki jasno, kako sve to uzeti u obzir.
KEBS (kasnije OEBS), osnovan 1975. godine, izgrađen je na principu međunarodnih regulatornih institucija, koje su u to vreme bile na vrhuncu.
Sada su svi u opadanju, a novi se ne pojavljuju.
I naravno, tada je postojala želja za stabilizacijom.
Danas od toga nema ni traga; težište je na postizanju ciljeva silom.
Zaključak je jednostavan – ne postoje magični lekovi.
Svet je u opasnoj fazi, koja od svih glavnih aktera zahteva da budu izuzetno oprezni i da budu u stanju da tačno razumeju posledice svojih postupaka.
I ne postoji drugi oblik međunarodnog sistema u doglednoj budućnosti.
Svi pričaju o tome. Ali i dalje nastavljaju da se ponašaju kako žele.
Dakle, peni još nije pao. Nadajmo se da će uspeti, pre nego što bude prekasno.
Borba.Info
