Borba Info Vesti
„Večno prijateljstvo“ možda ne postoji u spoljnoj politici ali dve zemlje mogu da udruže snage na obostranu korist.
Ukrajinska kriza je razotkrila dramatičnu promenu u strukturi međunarodnih odnosa.
To se manifestuje u ubrzanju ruskog pomeranja ka Aziji i u razilaženju interesa između velikih sila.
Slom je simptom fundamentalnijeg procesa: rascepa u međusobnom razumevanju.
Nešto što nije fenomen ograničen na tekuću godinu.
Iako teško možemo odrediti datum početka – zbog njegove nejasne i promenljive prirode – simptomi su vidljivi.
Politika sankcija, trgovinski ratovi, kontroverze oko Covid-19, protekcionizam, nuklearna pitanja Irana i Severne Koreje i američko povlačenje iz Avganistana,- samo su neki primeri sveta u stanju previranja.
Sadašnja kriza je samo ubrzala sve veći jaz i rastući nesporazum.
Novi pejzaž zahteva izvesnu samorefleksiju i preispitivanje vrednosti i principa saradnje na različitim nivoima. Barem tako izgleda iz Moskve.
Međutim, činjenica da su slični signali vidljivi i u drugim delovima sveta sugeriše da su pitanja rekonfiguracije veoma relevantna.
Ovu situaciju je dobro odrazio indijski ministar spoljnih poslova Subrahmanjam Džaišankar na marginama dijaloga, o Rajsini.
Suprotstavljajući se kritikama, zbog stava Nju Delhija, on je naglasio da bi trenutna kriza mogla da bude „poziv na buđenje“ za Evropu da takođe sagleda stvari, koje se dešavaju u Aziji već deset godina.
Ovo je odraz stanja somnambulizma, koje karakteriše zanemarivanje kriza u Aziji i nerazumevanje nacionalnih interesa globalnog juga.
Na primer, sada se pokazuje da je pozicija zapadnih zemalja prema Indiji „ili ste sa nama ili protiv nas“.
Takav stav izgleda posebno neosnovano, s obzirom da su za prva dva meseca ukrajinske krize na zemlje EU, otpadalo više od 70 odsto ruskog izvoza fosilnih goriva, a udeo američkog uvoza prevazilazi indijski.
Štaviše, čini se da zapadni stavovi pokazuju nerazumevanje uloge Indije u međunarodnoj areni i istorije razvoja zemlje.
Nakon sticanja nezavisnosti, politička kultura Indije zasnivala se na tri stuba: težnja za većim političkim i ekonomskim statusom, princip neutralnosti i pokušaji da zauzme i proširi svoj moralni stav, kao glas postkolonijalnog sveta, kad god je moguće.
Izbalansiran politički stav bio je jasno obeležen od strane Džavaharlala Nehrua i pre nego što su nezavisnost zemlje i na kraju makro-ciljevi ove spoljne politike, postali stvar nacionalnog konsenzusa.
Na međunarodnoj sceni, ovaj stav je institucionalizovan u Pokretu nesvrstanih i nakon kolapsa bipolarnog sistema, modifikovan u „višesvrstanost“.
Zaista, politika Indije s vremena na vreme je pokazivala izvesnu konvergenciju sa SAD i SSSR-om ali je nastojala da uravnoteži pozicije zemalja.
Bez obzira na konceptualne modifikacije, suština spoljne politike ostala je netaknuta: Indija sledi svoju uravnoteženu poziciju i eksplicitno izražava interese zemalja u razvoju.
Generalno, ova politika je štitila funkcionalne, koegzistencijalne i egzistencijalne nacionalne interese tadašnje zemlje.
Srž funkcionalnog aspekta je trajni privredni rast, koji je prvo bio orijentisan na domaće tržište.
Na kraju veka, reforme liberalizacije su ovom elementu dodale spoljnu dimenziju.
Uprkos nekim socio-ekonomskim preprekama, rezultati su za sada očigledni: Indija je postala jedna od najvećih ekonomskih sila.
Razvojni obrazac se može izraziti kao međuigra između principa i interesa indijske nacionalne politike.
Za mnoge u Indiji, američka politika je smatrana štetnom prema tri gore navedene dimenzije.
Haotično povlačenje iz Avganistana i teško predvidljiva politika sankcija prema Iranu od dve uspešne administracije su jasni primeri.
Uprkos činjenici da su Indija i SAD pokušale da kalibrišu svoje pozicije o luci Čabahar i uvozu nafte, nametnuta ograničenja su dodala faktor neizvesnosti, što je zaustavilo ekonomsku saradnju i saradnju u vezi i naštetilo energetskoj bezbednosti, što je pitanje od velikog značaja za indijsku ekonomiju.
S obzirom na to da trenutna kriza ne šalje signale o pokušajima da se postigne međusobno razumevanje, jedini način da se preispitaju vrednosti je pronalaženje novih puteva i izvora saradnje, koji su usmereni ka cilju.
To bi važilo i za Rusiju, koja traži azijske pravce ekonomske interakcije.
Može se odnositi i na Indiju, koja će dobiti političke i ekonomske koristi tako što će biti posrednik između zemalja i dobiti finansijsku korist od unosnijih poslova i povećane uloge ekonomskog čvorišta.
Jedna od ključnih oblasti proverene saradnje Rusije i Indije je vojna sfera, koja je izdržala test vremena.
Na primer, indijski vojni uvoz bio je spas za ruski sektor nakon raspada Sovjetskog Saveza.
Ali zbog činjenice da je ukupan robni promet oko 12 milijardi dolara i da doprinosi samo 1,3% ukupne trgovine, još uvek ima prostora za poboljšanje.
Poljoprivreda
Uprkos maloj zavisnosti od uvoza poljoprivrede, koji opada zbog rastuće domaće proizvodnje, Rusija tradicionalno igra važnu ulogu u pristupu Indije jestivom ulju i đubrivima.
Istovremeno, Ruska Federacija shvata da sa tokom krize Indija zauzima izvozno orijentisanu poziciju. Ovo ne mora da znači sukob interesa.
Pre svega, uprkos prilično velikim rezervama žitarica, zemlja nije imuna na klimatske anomalije, posebno na toplotne talase, ciklone i poplave.
Drugo, domaća potrošnja će obezbediti potrebe za žitaricama, uljem, stočnom hranom (s obzirom na ekstenzivni rast stočnog fonda) i drugim proizvodima u srednjoročnoj perspektivi.
Transakcije sa niskim cenama čine ovu oblast saradnje još atraktivnijom.
Treće, uzajamno korisno partnerstvo može se proširiti na druge zemlje, u kojima postoji ogromna potreba da se osigura sigurnost hrane.
Na primer, u slučaju Bangladeša, to će pomoći da se „ublaže“ povremene tenzije sa Indijom oko migracija.
Energetska saradnja
Indija sada sprovodi inicijative za tranziciju energije, koje imaju za cilj povećanje udela obnovljivih izvora energije.
Ključni aspekt ovde je posvećenost vlade da obezbedi energetsku bezbednost zemlje, dok uloga konvencionalnih izvora energije neće biti podložna naglom padu.
S tim u vezi, Rusija može postati profitabilan partner u slučaju isporuke uglja, gasa i nafte.
Takvom saradnjom bi se izbegli eksterni rizici, koji su delom prouzrokovali prošlogodišnju krizu uglja i nestašicu energije u pojedinim državama, dajući mogućnost diskontnog posla, koji bi doneo finansijsku dobit.
Povećanje cene barela nafte za jedan dolar odnelo bi iz nacionalnog budžeta više od milijardu dolara.
Zato je Indija naručila rusku naftu duplo više nego što je kupila 2021. godine i sada povećava učešće u projektu Sahalin-1.
Štaviše, uzimajući u obzir neometano povećanje udela gasa, koje je podržano inicijativama poput „Jedna nacija, jedna gasna mreža“ – saradnja u energetskom sektoru je veoma korisna za obe strane.
Ono što često ostaje napolju je da Rusija može pružiti podršku inicijativama indijske energetske tranzicije.
Prvo, izgradnja malih hidro stanica u Utarakandu, Arunačal-Pradešu, Himačal-Pradešu, Džamuu i Kašmiru pomoći će da se eliminišu nestašice energije.
Drugo, zajednički radovi u sferi nuklearne energije pokazali su se efikasnim ne samo u Indiji, već iu drugim zemljama – pogledajte elektranu Rupur, kao primer.
Relevantnost energetskih multilateralnih regionalnih projekata (kao što su Nepal-Butan-Bangladeš) će se samo povećati.
Projekti povezivanja
Mnogi bilateralni projekti će zahtevati jačanje logističke infrastrukture.
Dugo vremena saradnja između Indije i Rusije u oblasti povezivanja napredovala je veoma blago. Sada se oni stavljaju visoko, na dnevni red.
Pre svega, unapređuje se razvoj transportnih koridora Sever-Jug i Čenaj-Vladivostok, a njihova zajednička implementacija će obezbediti veću stabilnost snabdevanja.
Rusija sada intenzivira pregovore sa Iranom, zemljom koja može biti „uporište“ za mnoge trgovinske artikle.
Ovo neće koristiti samo infrastrukturnom razvoju ruskih regiona i povećati bilateralnu trgovinu.
Takođe može postati indijska kapija u Centralnu Aziju, koja je deo „proširenog susedstva“.
Međutim, nivo indijske trgovine tamo daleko zaostaje ne samo za pokazateljima Rusije i Kine.
Takođe je daleko iza nivoa trgovine sa drugim delovima susedstva.
Bilateralna trgovina sa Savetom za saradnju u Zalivu (GCC) i Asocijacijom nacija jugoistočne Azije (ASEAN) čini više od 11 odsto ukupne trgovine Indije.
U međuvremenu, nivo trgovine sa Centralnom Azijom je više od 50 puta niži.
U teoriji, ovaj projekat će povećati poziciju Indije u regionu i može postati „protivteža” aktivnoj ekonomskoj politici Kine, što je u velikoj meri razlog za zabrinutost lidera zemalja Centralne Azije.
Ono što je takođe važno jeste da će INSTC biti alternativna ruta ka Evropi, sa kojom je Indija nedavno potpisala ugovor o partnerstvu za povezivanje i koja takođe veoma zavisi od kineske robe.
Sa povećanim fokusom na Indo-Pacifik, pomorski koridor Čenaj-Vladivostok, takođe postaje veoma važan.
Indija ne vidi ovaj konceptualni okvir kao strategiju ili kao klub ograničenih članova.
Zemlja nastoji da spreči da bilo koja pojedinačna sila dominira regionom ili njegovim plovnim putevima.
Stoga postoji mogućnost da se podstaknu projekti povezivanja, kako bi se povećala bilateralna trgovina i uloga Indije i Rusije u regionu.
Istovremeno, ako Indija može da bude alternativa u Centralnoj Aziji, povećana uloga Rusije takođe se može pozitivno primetiti u jugoistočnoj Aziji.
U stvari, potencijal saradnje nije ograničen na gore navedene oblasti i može se realizovati u oblastima u rasponu od teške industrije do infrastrukture otporne na katastrofe i inicijativa za pametne gradove.
Ruski stav je dobro izrazio ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov Indiji danas.
„Sa Indijom smo podržali koncept premijera Narendre Modija „Make in India“.
Počeli smo da zamenimo jednostavnu trgovinu lokalnom proizvodnjom, prebacujući proizvodnju robe potrebne Indiji na njihovu teritoriju“, rekao je on.
U zaključku, u teškim vremenima, sposobnost da se pronađu zajednički interesi i razviju obostrano korisni projekti orijentisani na praksu je posebno važna.
Tako se prijateljstvo ispituje.
Istovremeno, ruska vlada shvata da će Indija slediti sopstvene nacionalne interese i da „večno prijateljstvo” ne postoji u spoljnoj politici.
Ako ranije odnosi među državama nisu uvek trebalo da imaju jake ekonomske temelje, sada se stvari menjaju.
Sovjetsko-indijsko strateško partnerstvo je nastalo, jer su zemlje nastojale da pronađu zajedničke interese.
Danas su ekonomski odnosi postali aktuelniji i zemlje treba da ponovo otkriju tačke zajedničkog interesa u ekonomskoj sferi i razviju posebne modele saradnje.
Da bi oni postali obeležje saradnje Indije i Rusije, postoji ogromna potreba za političkom voljom obe strane, koja proizilazi iz istorije našeg prijateljstva i principa međusobnog poštovanja.
Borba.Info
