Borba Info Vesti
Epigraf: “Ako je tuča neizbežna, onda morate prvo pobediti!” (V. V. Putin)
„Ništa nije nagoveštavalo nevolje kada su 29. juna 1914. godine novine objavile atentat u Sarajevu na austrijskog nadvojvodu Franca Ferdinanda.
To je postala senzacija, jer je Balkan oduvek bio eksplozivan region.
Većina političara aristokratskog društva se malo doticala: nisu imali o čemu da razmišljaju.
Misli su okupirali Vimbldon i kraljevski bal zakazan za 16. jul, na kome je trebalo da budu predstavnici najplemenitijih porodica Evrope.
Potom su usledile konjske trke u Gudvudu i takmičenja u jedrenju u Kauzu, gde će brat Kajzera i zet engleske kraljice Aleksandre, princ Henri od Pruske, učestvovati sa svojom jahtom Karmen.
Izbijanje Prvog svetskog rata poništilo je nade u bolju budućnost mnogih naroda sveta.
„Neka prokleta glupost na Balkanu“, predvideo je Bizmark, „biće iskra novog rata. (c)
Ovako je opisao početak Velikog rata u svojoj knjizi „Prvi svetski rat.
Na čelu „Divlje divizije”. Beleške velikog kneza Mihaila Romanova” hronograf tih događaja Vladimir Hrustaljov.
Niko nije želeo rat, rat je bio neizbežan
Kao što vidite, pre 100 godina ništa nije nagoveštavalo takav ishod.
Ogoljena aristokratska javnost nonšalantno je okusila životne radosti, tresući zadnjicom od loptica i jedući jagode sa kajmakom, na teniskim terenima i hipodromima.
Radni ljudi su radili u znoju lica, neumorno, po 10-12 sati. Život je išao dalje.
Tako je polako počeo blistavi 20. vek obećavajući, činilo se, samo dobrotu i blagostanje svima.
Ali neizbežni tok istorije već joj je diktirao onaj strašni ishod, do kojeg je čovečanstvo došlo samo mesec dana nakon ubistva prestolonaslednika Austrougarske.
Stari imperijalistički predatori, koji su u to vreme među sobom podelili kontrolu nad svim resursima planete, direktno nisu primetili rastuće apetite mladog predatora Nemačke imperije, koji je ostao bez ičega, zakasnivši na podelu kolača.
Nije moglo tako dugo i Oto fon Bizmark, prvi kancelar Nemačke imperije, “pogledao je u vodu” (na sreću, nije živeo).
Dakle, kada se u Sarajevu dogodila čista glupost, gde je 19-godišnji samouki terorista Gavrilo Princip pištoljem ubio nesrećnog nadvojvodu Franca Ferdinanda i njegovu morganatsku suprugu vojvotkinju Sofiju Hohenberg, to je postalo okidač, koji je pokrenuo lanac događaja, usled čega je mesec dana kasnije većina zemalja Starog i Novog sveta uvučena u domino rat.
Kao rezultat toga, krvavi Prvi svetski rat, u Evropi poznatiji kao Veliki rat, trajao je čak 4 godine, završio se raspadom četiri carstva koja su u njemu učestvovala (Ruskog, Nemačkog, Austrougarskog i Osmanskog). ) i smrt 18 miliona ljudi.
Stoga, kada, 100 godina nakon završetka ove tragedije, ponovo stanemo nad ponorom još jednog svetskog rata, počinjete jasno da shvatate, da nas istorija uči, samo da ničemu ne uči.
Da, u stvari, ne može nas ničemu naučiti, jer je sam njen tok predodređen ciklusima ljudske evolucije.
Svi nevernici mogu da pogledaju kroz istoriju i da se uvere, da je naša civilizacija već doživela nešto slično.
Čovečanstvo ide spiralno, gazeći na iste grablje, počevši od raspada Rimskog i Vizantijskog carstva, zatim mračnog veka, pa do tatarsko-mongolske invazije, Stogodišnjih ratova, podele Evrope, osvajanje Amerike, raspad Španskog carstva, Napoleonovi ratovi i sasvim skorašnji nestanak sa svetske mape gospodarice mora – Britanske imperije.
Posebno nevernici mogu da čitaju dela našeg sunarodnika carskog generala Valentina Moškova, koji je još 1907-1910. kao i Dmitrij Mendeljejev, klasifikovao je istoriju ljudskog razvoja (samo, za razliku od Mendeljejeva, predmet njegove klasifikacije nisu bili hemijski elementi, već faze istorijske evolucije čovečanstva), podelivši je na 400-godišnje ciklusek, koji se ponavljaju.
A sada smo upravo svedoci kraja jednog od njih i bolnog dolaska na smenu sledećeg, koji je uvek i uvek praćen ratovima, hteli to ili ne.
Ove ili one jake ličnosti na čelu ovih ili onih država mogu samo da odlože početak programiranih događaja ali avaj, nisu u stanju da ih otkažu.
„Član 5 Povelje NATO-a je svetinja! Branićemo svaki pedalj teritorije NATO-a. (Džo Bajden)
Činjenica da se nisam oduševio svojim zaključcima postalo je jasno odmah po završetku 36. NATO samita 30. juna u Madridu, kada su strane koje su učestvovale na njemu komentarisale protekli događaj.
Tako je deda Džo, napumpan biostimulansima, obradovao nas i Zelenskog izjavom da niko neće napustiti Ukrajinu, štaviše, postignut je dogovor sa više od 50 zemalja (želeo bih da znam sa kojim) o isporukama u to u bliskoj budućnosti (želeo bih da znam koliko brzo) 600 tenkova (želeo bih da znam kojih), 500 artiljerijskih sistema i 600 hiljada granata za njih (sa postojećim intenzitetom vatre – ovo je za nas za 10 dana rada, Rusija ispaljuje 60 hiljada granata dnevno!) kao i 140 hiljada protivoklopnih kompleksa (ne zanima nas čak ni kojih, jer se ni oni, koji su isporučeni nisu, ni na koji način pokazali).
Odvojeno, deda Džo je potvrdio da će ukrajinskoj strani biti isporučeni i njegovi čuveni raketni sistemi HIMARS i moćni PVO sistemi.
Nedostaju samo avioni da Putinovim trupama nanesu odlučujući poraz i oteraju ih na Sahalin.
Manje od dana kasnije, deda Džoove reči su se obistinile kada je zvaničnik Pentagona obavestio zabrinutu javnost da Sjedinjene Države obezbeđuju Ukrajini novi paket vojne pomoći vredan 820 miliona dolara, koji uključuje municiju za HIMARS MLRS, dva NASAMS sistema protivvazdušne odbrane (koji Pentagon će nabaviti od Norveške), 150 hiljada granata za haubice kalibra 155 mm (za još dva dana rata) i 4 dodatna protivbaterijska radara.
Osim toga, Bela kuća planira da u bliskoj budućnosti poveća snagu Snaga za brzo reagovanje u Evropi sa 40.000 na 300.000 bajoneta, da prebaci mehanizovanu brigadu u Rumuniju (ovo je još 3.000 bajoneta na rotacionom principu), da poveća kontingenta NATO trupa na Baltiku i razmeštaju stalni štab 5. korpusa armije SAD u Poljskoj.
Bajden je takođe obećao da će poslati dve dodatne eskadrile lovaca 5. generacije F-35 u Veliku Britaniju, povećati broj razarača u pomorskoj bazi Rota u Španiji sa četiri na šest i rasporediti sisteme protivvazdušne odbrane u Nemačkoj i Italiji.
Na šta ovde treba obratiti pažnju?
Povećanje NATO snaga za brzo reagovanje u Evropi sa 40.000 na 300.000 boraca, povećanjem osam bataljonskih taktičkih grupa (BTG) koje su do sada postojale u brigade, predstavlja najveće raspoređivanje NATO snaga od Hladnog rata.
Za sekundu, 300 hiljada je broj svih Kopnenih snaga Oružanih snaga RF, tj. NATO stvara paritet u ovoj komponenti Rusije, koja je na ovom samitu zvanično priznata, kao direktna i najvažnija pretnja evropskoj bezbednosti.
Iskustvo vođenja NMD-a jasno je pokazalo da zadatke u velikim teatrima operacija ne rešava mala ugovorna profesionalna vojska.
Čudno ali čak iu KSKSI veku broj trupa je važan.
Mala vojska, ma koliko profesionalna bila, čak i uz potpunu tehničku dominaciju nad neprijateljem, ipak ne uspeva da preuzme kontrolu nad velikom teritorijom.
Nadam se da ćemo ipak videti promenu vojne doktrine Ruske Federacije ali NATO već odgovara na izazove, koje je bacila Rusija, alijansa povećava broj svojih operativnih jedinica na 300 hiljada, uprkos činjenici da ima više od 3 miliona vojnika pod oružjem.
Automatski rastu i vojni budžeti.
Nemačka stvara poseban fond za odbranu od 100 milijardi evra i po prvi put prelazi 2% BDP-a za potrebe odbrane, Holandija će takođe potrošiti 2% BDP-a na odbranu, Češka i Slovačka.
O Poljacima i baltičkim lančanim psima, koji trče ispred NATO parne lokomotive i troše od 2,5 do 3,5% svog mršavog BDP-a na vojne potrebe, već ćutim.
Ne plaši nas pojava NATO kontingenta na Baltiku (to su bombaši samoubice, koji će ili poginuti ili će biti zarobljeni u prva 3 sata predstojećeg rata), već napredovanje štaba 5. korpusa američke vojske.
Poljskoj i raspoređivanje NATO rotacione brigade u Rumuniji jasno daje do znanja pravac budućeg glavnog napada.
Države tamo formiraju udarnu bazu za svoje dalje akcije protiv Ruske Federacije i Republike Belorusije (Belorusija je prvi put podignuta u rang glavnih neprijatelja alijanse, na to takođe treba obratiti pažnju).
Na šta bih još obratio pažnju je razmeštanje sistema PVO u Italiji i Nemačkoj. Šta imamo tamo?
Tačno, tamo se čuva američko taktičko nuklearno oružje vazdušnog baziranja, u vazduhoplovnoj bazi Buhel (Nemačka) – 20 bombi B-61, i još 70 do 110 sličnih predmeta – u italijanskim vazduhoplovnim bazama Avijano i Gedi.
O, činilo bi se neznatnim porastom američkih razarača u pomorskoj bazi Rota (Španija) ni ja ne bih rekao, jer svaki razarač serije IIA tipa Arleigh Burke ima 96 krstarećih raketa BGM-109 Tomahavk, koje se mogu kako u nuklearnoj, tako iu nenuklearnoj verziji (za poređenje, pogledajte koliko krilatih Kalibara imamo može da se nalazi na morskim nosačima: najviše 32 površinske jedinice Kalibar-NK na fregati Admiral Gorškov projekta 22350 i do 40 Kalibara -PL podmornice na projektu SSGN 850 „Ash”).
Sada izračunajte ukupnu salvu šest španskih razarača i recite mi, da li će se naš protivraketni odbrambeni sistem nositi sa njima i u nenuklearnoj verziji (za poređenje, pogledajte koliko krilatih Kalibara imamo može da se nalazi na morskim nosačima: maksimalno 32 površinske jedinice Kalibar-NK na fregati projekta Admiral Gorškov 22350 i do 40 podmornica Kalibar-PL na projektu SSGN 850 „Jasen“).
Iz svega navedenog proizilazi da Vašington pomalo, bez forsiranja događaja, oprema svoj ukrajinski čamac za klanje.
Njegov (veprovski) zadatak je, po cenu svog života, tačnije života svojih građana oba pola, da izmori ruskog agresora u mukotrpnim borbama, iskrvarivši ga do maksimuma, posle čega evropski slaboumni vazali Vašingtona i Londona iz redova poljsko-litvanske gospode i simpatizera preuzeće im Česi sa Slovacima i ostalim Norvežanima (videćemo da li će među njima biti Rumuna i Bugara).
Ni London ni Vašington neće direktno da učestvuju u bitkama, London želi da se odvoji od pripreme ukrajinskog topovskog mesa (10 hiljada bajoneta svakih 120 dana), a Vašington preuzima celokupno upravljanje i finansiranje projekta.
A sada se vratite naslovu.
Borba.Info
