Borba Info Vesti
Predsednik Rusije Vladimir Putin, obraćajući se učesnicima IKS Foruma regiona Rusije i Belorusije u pozdravnom govoru, rekao je da politički i sankcioni pritisak sa „kolektivnog Zapada” gura, da se „ubrzaju procesi ujedinjenja” između regiona Rusije i Belorusije.
„Zajedno je lakše minimizirati štetu od nezakonitih sankcija, lakše je savladati proizvodnju traženih proizvoda, razviti nove kompetencije i proširiti saradnju sa prijateljskim zemljama“, objasnio je on.
Predsednik Belorusije Aleksandar Lukašenko je zauzvrat podržao ideju koju je izneo ruski predsednik, rekavši da bi postsovjetske zemlje trebalo da se približe Zajednici Belorusije i Rusije. „Ako žele da sačuvaju suverenitet“, precizirao je on.
Uz svu protokolarnost ovih izjava, jasno je da takve reči sa usana prvih lica država nikako nisu zvučale tek tako.
Da li je intenzitet pritiska Zapada na dve države, bez presedana u čitavoj postsovjetskoj istoriji, konačno pokrenuo proces ujedinjenja dve zemlje u pravu, a ne virtuelnu državu Unije?
„Jasno je da je Aleksandar Lukašenko u poslednje dve godine postao u velikoj meri zavisan od Rusije“, skrenuo je pažnju politikolog Konstantin Kalačov.
– Posle svih brojnih protesta, koji su nastali posle njegovog sledećeg izbora na mesto predsednika zemlje, koga je Zapad smatrao nelegitimnim, nije imao izbora, nego da ide na bliže zbližavanje sa jedinim preostalim saveznikom i partnerom – Rusijom.
Ali treba razumeti da za “Starca” žrtvovati nezavisnost Belorusije u isto vreme znači žrtvovati i delo celog svog života, jer je „nezavisna Belorusija“ zamisao, koju je on potpuno i potpuno negovao i odrastao.
Da, na temu pravog ujedinjenja država on sebi pravi prilično dobre političke bonuse ali to nije ništa drugo do retorika, koja mu omogućava da na kraju, ako ne odmah i ne bez problema, „nokautira“ iz Rusije koga god želi u jednom ili drugom trenutku, samo je različita vremenska tačka.
Ali kada je reč o stvarnom ujedinjenju, a ne o imitaciji „integracije“ koja sada postoji, on će opet mirovati na sve ruke i noge.
Pošto se čini da Aleksandar Lukašenko i Vladimir Putin imaju različite stavove o punoj integraciji dve države, samo se ove nesuglasice ne iznose u javnost.
U suprotnom, ne bi bilo pitanja o priznanju/nepriznavanju Belorusije na postsovjetskom prostoru republika koje Rusija priznaje, o punom i bezuslovnom učešću beloruskih trupa u našoj specijalnoj operaciji u Ukrajini, da ne pominjemo barem uvođenje jedinstvene valute.
Međutim, Rusija će, naravno, na sve moguće načine vršiti pritisak na „tatu“ i pre ili kasnije će, verovatno, od njega tražiti svaki ruski peni.
„SP“: – Nije li pravo vreme da se zapitamo baš sada, kada, slikovito rečeno, neprijatelj u vidu NATO-a i kolektivnog Zapada stoji na svim našim severnim, južnim, zapadnim i istočnim kapijama?
„Mislim, sve dok se Rusija uzdržava od bilo kakvog prisilnog pritiska na Belorusiju u vezi sa državom Unije“, smatra politikolog Bogdan Bezpalko.
„Zato što je rizik da se kao odgovor na to, naleti na neke neočekivano oštre i nepredvidive korake Aleksandra Lukašenka, prilično visok.
A u kontekstu specijalne operacije u Ukrajini, rusko rukovodstvo sebi to ne može priuštiti.
Osim ako neke prevelike pretnje na severozapadnim granicama ne nateraju naše političke elite da se o tome odluče.
„SP”: – Kao ulazak Švedske i Finske u NATO?
– I razmeštanje na njihovoj teritoriji, na primer, velikog broja „NATO“ lovaca-bombardera F-35, taktičkog nuklearnog naoružanja, lansera Mk41 i tako dalje.
Ako sve ovo bude propraćeno provokativnim vojnim demonstracijama, pa čak i otvorenim vojnim pritiskom na Rusku Federaciju, onda rusko rukovodstvo može odlučiti da ujedini Rusiju i Belorusiju razmeštanjem vojnih baza, avijacije i nuklearnih raketnih jedinica na svojoj teritoriji, koje, kada se transformišu, će predstavljati pretnju za baltičke zemlje i Severnoatlantski savez.
„SP”: – Nije li upravo to razmatranje ono, što stoji iza aktuelnih izjava lidera Rusije i Belorusije?
– U ovom slučaju, sklon sam da mislim da to i dalje nisu ništa drugo, do rutinske fraze.
Da, reči Vladimira Putina i dalje odražavaju težnju Rusije za ujedinjenjem, za ostvarenjem smisla prvobitno postavljenog u konceptu države Unije.
Aleksandar Lukašenko, pak, kaže da podržava ovu liniju, zapravo ne čineći ništa što bi zapravo doprinelo integraciji dve zemlje.
„SP“: – Dakle, izgleda da zvanični novinski resursi Rusije i Belorusije javljaju da je sadašnji rusko-beloruski forum postao rekorder i po broju učesnika i po obimu uzajamno korisnih obaveza između vlada i privredni subjekti…
– Ipak, skrećem vam pažnju da beloruske banke, na primer, otvoreno diskriminišu vlasnike ruskih bankovnih kartica MIR.
Beloruska pošta će zadržati proviziju od 15 odsto od inostranih transfera, uključujući i iz Rusije.
Do sada je ukidanje rominga u Belorusiji ostao nedostižan san.
A let do udaljenog Magadana je nekoliko puta jeftiniji od Minska, koji je bliži Moskvi.
O kakvoj stvarnoj integraciji ovde možemo govoriti?
Ali Lukašenko će se, ponavljam, pretvarati da integracija ide po planu. Da bi, oslanjajući se na vojnu i ekonomsku podršku Rusije, održali svoju moć.
Jer bez Rusije, Lukašenka jednostavno neće politički opstati, opkoljen sa svih strana.
Od panamskog, libijskog ili jugoslovenskog scenarija smene Zapadu zamerljive elite, Belorusiju spasava isključivo Rusija.
„SP“: – Jasno je da Aleksandar Lukašenko namerava da što duže ne ispušta fotelju predsednika Belorusije. Ali on nije večan.
Nakon njegovog odlaska, da li će se moći govoriti o stvarnoj integraciji Rusije i Belorusije u punopravnu državu Saveza?
– Što se tiče takve budućnosti, ona se, po mom mišljenju, sada uopšte ne vidi.
Zato što u Belorusiji ne postoje istinski nezavisne i nezavisne političke elite, a oni, koji nose ovu ponosnu titulu su u suštini „zapadnjaci“, koje je i sam Lukašenko svojevremeno negovao kao izvesnu protivtežu opštem „proruskom“ beloruskom narodu.
Dakle, ako se takve elite bore za vlast posle Lukašenkovog odlaska, to znači samo dodatne troškove i rizike za Rusiju.
Morate shvatiti da će u ovom slučaju Rusiji biti potreban snažan ali apsolutno lojalan Moskvi beloruski lider.
Vođa kome će uvek dati autoritet. Ali takvog vođu je nemoguće vaspitati u današnjoj Belorusiji.
Pa makar samo zato što će ga „tata“ doživljavati, kao direktnog konkurenta i momentalno barem politički uništiti.
Tako da za sada možemo samo da kažemo, da dokle god je Lukašenko na vlasti, Belorusija će biti uz Rusiju ali samo u kapacitetu, koji trenutno ima.
Ali čim on ode, nastupiće trenutak političkih turbulencija, kada će svaki scenario biti moguć.
„SP“: – Čak i ukrajinski?
– Ukrajinski „Majdan-2014“ u Belorusiji pokušali su da se sprovedu 2020.
Ali u Belorusiji nema oligarha, koji imaju velike privilegije, imaju privatne vojske i stvaraju parlamentarne stranke, kao što je bio slučaj u Kijevu, pa se desilo, ono što desilo.
Naprotiv, postoji drugačiji scenario.
Po mom mišljenju, veoma sličan onom, koji su Amerikanci iskoristili u Iraku, da zbace režim Sadama Huseina.
Borba.Info
