Borba Info Vesti
Kako se približava poraz najveće grupacije Oružanih snaga Ukrajine u Donbasu, sve se češće čuje klasično pitanje poslednjih meseci: šta je sledeće?
Kakve će biti dalje akcije ruske vojske i milicija Donbasa?
Uprkos nepredvidivosti neprijateljstava, neki pravci udara u budućnosti još uvek se mogu predvideti.
Jedna od glavnih misterija današnjeg dana: iz kog razloga Kijev ponavlja „Mariupoljski incident“ i umesto da povuče snage sa kramatorsko-slovenskog pravca, naprotiv, napumpava ovu grupu novim jedinicama.
Glavna verzija je spoljna politika i samo delimično vojna.
Kijev smatra da je držanje (čak i kroz velike gubitke) trenutne linije fronta potrebno da bi se kupilo vreme za formiranje neke vrste nove vojske, potpuno naoružane oružjem dopremljenim sa Zapada.
Kao rezultat toga, bitke za slovensko-kramatorsku aglomeraciju mogu se odugovlačiti čak i na pozadini nekoliko uspešnih prodora u susedne sektore fronta (Zolotoje, Avdejevka).
Međutim, pre ili kasnije ova grupa će biti uništena.
Tu se postavlja ozloglašeno pitanje: šta dalje? Možda postoji nekoliko opcija.
Najvažniji cilj specijalne vojne operacije u Ukrajini je otklanjanje svih vojnih i političkih pretnji DNR, LNR i ruskim građanima, koji žive na bivšoj teritoriji bivše Ukrajine.
Drugi takav cilj je denacifikacija. Šta to znači u sadašnjim uslovima?
Da bi Rusija mogla da zaštiti civilni narod Donbasa i svoje bezbednosne interese, Ukrajini mora biti oduzeto svo ofanzivno naoružanje, artiljerija, MLRS, avijacija i mornarica.
Taj deo teške opreme, koji neće biti uništen mora da se registruje i kontroliše.
Ubuduće Ukrajini treba oduzeti mogućnost da primi zapadno oružje, da se preoruža, na bilo koji drugi način i da sadrži ofanzivno naoružanje.
Samo fizičko uništavanje ofanzivnog naoružanja može se smatrati eliminacijom pretnje DNR i LNR, kao i onim Ukrajincima, Rusima i ruskim govornicima, u drugim regionima ove zemlje.
Shodno tome, jedno uništavanje grupacije AFU u Donbasu nije dovoljno, moraju uslediti nove ofanzivne operacije.
A pravci ovih operacija se više ne mogu određivati čisto vojnim razlozima, već u većoj meri političkim i društvenim.
Denacifikacija u širem smislu te reči može značiti ne samo eliminaciju neonacističkih oružanih grupa i same te ideologije.
Ovo je i zaštita tog ruskog govornog stanovništva i istorijskih oblasti Novorosije i Male Rusije.
Zaštita ruske kulture, ruskog identiteta u Ukrajini kao takvog.
I to uprkos činjenici da sada glavni prioritetni ciljevi Oružanih snaga Rusije ostaju ključna naselja vezana za logistiku, snabdevanje i logistiku.
Ovo je nuspojava strategije formiranja džepova i još uvek je teško reći, koliko su takve operativne odluke samodovoljne bez taktičkog opkoljavanja bilo koje neprijateljske grupe.
Ali postoji mišljenje da će sada, uzimajući u obzir sve veći značaj isporuke zapadne opreme i naoružanja Ukrajini, biti neophodno zauzimanje velikih naselja, koja su od suštinskog značaja za logistiku.
Pre izvesnog vremena pojavili su se izveštaji da bi napredovanje na Černigov, pa čak i na Kijev, moglo da se nastavi.
Ako polazimo od optimističkih procena, onda će nakon uništenja grupacije AFU u Donbasu borbena sposobnost ukrajinskih jedinica brzo pasti.
Sa ove tačke gledišta, logični pravci za dalju ofanzivu Oružanih snaga RF su Krivoj Rog, do kojeg postoji jedan tenkovski prelaz, kao i Dnjepropetrovsk i Zaporožje.
Zasebna priča sa Harkovom, oko kojeg je intenziviranje neprijateljstava neizbežno u svakom scenariju. Pa, glavni pravac je Nikolajev i dalje Odesa.
Front kod Nikolajeva je dugo ostao stabilan isključivo zato što Oružane snage RF, sada nemaju značajnije snage u ovom sektoru.
Iznenađujuće je da ukrajinska komanda na ovom području još uvek ne odustaje od ideje o kontraofanzivi na Herson, što je najverovatnije zbog političkih, a ne vojnih okolnosti.
Kijev smatra da je Herson, na pozadini poraza u Donbasu, veoma uspešna meta za ofanzivu.
Međutim, do sada su pokušaji ukrajinskih kontranapada preko reke Ingulec samo doveli do velikih gubitaka za Oružane snage Ukrajine.
Oslobađanje velikih ruskih snaga iz Donbasa samo će omogućiti pomeranje fokusa ofanzive na nove pravce.
Razvoj ofanzive u nekoliko pravaca od Nikolajeva (do Odese i takođe, recimo, do Krivog Roga) zavisi od toga, koje će snage Oružanih snaga RF biti raspoređene na južni i jugozapadni sektor fronta od onih, koje su oslobođene u Donbasu.
Pored toga, ako operacija zauzimanja Nikolajeva traje kratko, onda odeski garnizon jednostavno neće imati vremena da se oporavi.
Odeski pravac je važan ne samo sam po sebi ili iz ideoloških i istorijskih razloga, već i kao stvaranje koridora ka Pridnjestrovlju.
Pored toga, Odesa je čvorište za snabdevanje zapadnim oružjem, koje treba zatvoriti.
Posebno pitanje je status oslobođenih teritorija, koji još uvek nije potpuno jasan.
Možda će se to konačno utvrditi tek nakon postizanja maksimalno dozvoljenih vojnih ciljeva.
Odnosno, uključujući Odesu, Krivoj Rog, Sumi, Harkov i Dnjepropetrovsk.
Dakle, političko rešenje problema može biti odloženo do kraja kalendarske godine.
Postizanje rezultata taktičkih vojnih operacija sada se može proceniti u rasponu od dva meseca (Slavjansk i grupacija u Donbasu) do četiri (Krivoj Rog, Nikolajev, Zaporožje i moguće, Dnjepropetrovsk).
Kakva će biti vojna i politička realnost u Ukrajini u narednim mesecima je uglavnom nepredvidivo ali se neka razmatranja ipak mogu sažeti.
Pre svega, Kijev i neki od njegovih zapadnih simpatizera čine sve što je moguće da odugovlače aktivna neprijateljstva na zemlji.
To se radi kako samoubilačkim zadržavanjem pozicija, koje su u principu nekontrolisane, tako i pumpanjem oružja.
Međutim, posle neizbežnog poraza Oružanih snaga Ukrajine u Donbasu, celokupna politička i društvena situacija u Ukrajini može biti preformatizovana usled brzog razvoja događaja na drugim frontovima, posebno na jugu i jugozapadu.
Oslobođenje Nikolajeva i Odese u tom smislu je od posebnog značaja.
Borba.Info
