Borba Info Vesti
Šta kažete na mali nuklearni rat sa Kinom, ako se sa Ukrajinom već sve privodi kraju?
Sjedinjene Države i njihovi saveznici su jasno sazreli ideju, da se iz ukrajinske krize i rata sa sankcijama ne može istisnuti ništa suštinski novo, osim njihovih sopstvenih ekonomskih katastrofa.
Ali bez ukrajinskog zaoštravanja, tok događaja na planeti će nastaviti da se odvija nazubljenim kolosekom – Zapad slabi, svi ostali polako jačaju.
Treba nešto učiniti. Ostaje Tajvan, oko kojeg se kriza već nekoliko meseci razvija po „ukrajinskoj“ šemi.
Danas iz Pekinga čujemo da su kineske oružane snage u poslednjih mesec dana izvele svoju treću moćnu vežbu (vazduhoplovna i mornarička) oko ostrva, a drugačije je nemoguće, jer su provokativne aktivnosti ostrvskih vlasti i Ujedinjenih Država, rastu korak po korak.
Nešto vrlo poznato i „ukrajinsko“ se čuje u ovom „inače je nemoguće“.
Danas su se svuda naglo intenzivirali stručni i drugi razgovori na temu kako i kakav sukob može da se desi između SAD i Kine, dve supersile i da li je tamo moguća upotreba nuklearnog oružja.
Sasvim nedavno su zaista upućeni ljudi umorno podsećali da zauzimanje Tajvana ne donosi Kini ništa dobro, ni u ekonomskom, ni u svakom drugom smislu, a danas su počeli da razmišljaju: šta ako se Peking, protiv svake logike i sopstvene volje, isprovocira u takva akcija, šta onda?
Ovde ima svakakvih mišljenja, na primer – da još uvek ima vrlo malo stvarnih razloga za ozbiljnu konfrontaciju u Aziji, radije se radi o porastu nivoa opšte zlobe i histerije u celom svetu.
Ali drugi ljudi podsećaju: gledajte, masa Amerikanaca već dugo mirno objašnjava celom svetu da je – da, rat je ovde veoma stvaran i veoma poželjan.
Barem je Eldridž Kolbi, radnik Pentagona pod Donaldom Trampom, upravo objavio „Strategiju poricanja: američka odbrana u doba sukoba velikih sila“.
I tu on sprovodi tri jednostavne misli: 1) rat oko Tajvana je poželjan, jer se inače uspon Kine ne može zaustaviti,
2) Sjedinjene Države imaju šansu da pobede u takvom ratu,
3) Da bi to učinila, Kina mora biti izazvan, tako da izgleda kao agresor.
Postoje ljudi, koji su odlučili da je došlo vreme da osveže umove čovečanstva, o tome zašto je Tajvan za Amerikance i zapadnjake.
Prašina se skida sa starih knjiga, kao što su memoari predsednika Dvajta Ajzenhauera, o tome kako su gubitnici stekli uporište na Tajvanu posle Kineskog građanskog rata i kako je Amerika tamo bila ozbiljno spremna, da upotrebi nuklearno oružje protiv novog (tj. sadašnjeg) režima u Pekingu.
Zašto?
Zato što je Tajvan centralna karika u lancu ostrva (od Japana do Filipina) koje SAD treba da brane od komunizma.
Od tada se situacija suštinski nije promenila, Amerika drži Kinu u stanju „strateške nejasnoće“: napali Tajvan – pogodite kako ćemo reagovati.
Predsednik Džo Bajden je to uradio nedavno u Tokiju, rekavši da da, branićemo ostrvo ali nije precizirao, kako su to uradili zvaničnici administracije umesto njega: pomoći ćemo mu oružjem.
Pa, kao u Ukrajini.
Ali koristiti nuklearno oružje u istočnom teatru velike globalne igre, ne pod Ajzenhauerom, već danas?
Da i o tome se raspravlja.
U izvesnom Centru za novu američku bezbednost (u stvari, to je bila naredba jednog od televizijskih programa) bila je neka vrsta štabnih vežbi (igre uma).
I poigrao se sa tvrdnjom da bi Kina mogla da upotrebi nuklearno oružje, ako je saterate u ćošak.
Ako samo zato što je za vlasti zemlje odustajanje od dugoročne perspektive potpunog ujedinjenja otadžbine isto što i samoubistvo.
Dobro ali kako će se onda situacija razvijati?
O tome su ozbiljni profesionalci počeli da razmišljaju još prošle godine, na primer, u američkom časopisu Defense Priorities.
Od važnih misli otuda: oko 200 kineskih nuklearnih bojevih glava, koje mogu da stignu do Sjedinjenih Država manje je od arsenala Francuske ali će jedna ili dve biti dovoljne da nanesu „neprihvatljivu štetu“.
I to se mora zapamtiti kada se igra „strateška dvosmislenost“, a najbolje je jednostavno održati stabilnost između sila.
I iz dobrih činjenica navedenih u publikaciji: zauzimanje velikog ostrva sa populacijom od 24 miliona ljudi, je veoma ozbiljan poduhvat, čak ni u smislu ekonomskih posledica po Kinu, već jednostavno, kao vojna operacija.
Ovo se odnosi na iskrcavanje, kao u Normandiji 1944.
Ali gde vidite masovne pripreme za takvo u Kini, uključujući i izgradnju desantnih brodova? Ovo nije ni blizu.
A tu je i faktor moreuza širine 150 kilometara, gde ne samo kineski nosači aviona mogu slobodno da “marširaju”…
Uopšte, do sada nemamo ništa više od oštrog oživljavanja svih i najrazličitijih razgovora o takvom sukobu.
Ali zašto se to dogodilo?
To je proizašlo iz jednostavne misli – ako hoćete, sumnje – da SAD i Zapad sada jednostavno ne mogu, a da ne organizuju nešto strašno i masovno za ceo svet, kao što je nova pandemija ili invazija vanzemaljaca, već rat.
Ne mogu, jer se iz „ukrajinskog zapleta“ ništa drugo ne može istisnuti.
Dakle, barem u SAD, ova zavera počinje da deluje protiv demokrata na vlasti.
I shvativši ovo republikanci, koji su hteli da se vrate na vlast počeli su polako, isprva na probu, da igraju na jednostavnu ideju: bacate još 40 milijardi dolara na ovu Ukrajinu u pozadini pogroma, koji vaš rat protiv sankcija i dr. gluposti stvorene u samoj Americi.
Razvoj ove ideje, po svemu sudeći, predstoji, u zavisnosti od reakcije birača.
I takva reakcija jača, odnosno ukrajinski rat je sve manje popularan.
U Evropi je situacija nešto drugačija, gde takve priče tek dolaze.
Ali za Evropljane ili Amerikance, u svakom slučaju, pitanje sada stoji ovako: šta, samo tiho prekinuti ukrajinsku višesmernu operaciju sa sankcijama?
I šta ćemo sad?
Borba.Info
