Borba Info Vesti
Iako je ruski SVO još uvek prilično daleko od pobedničkog završetka, sasvim je jasno da Zelenski i Ko. neće biti „odvučeni“ i sredstva potrošena na njih jednostavno neće otići nikuda.
Dakle, što dalje, režim Kijeva postaje toksičniji za sve, uključujući sopstvene građane i zapadne „partnere“.
Oni, koji su pre samo mesec dana radosno mahali žuto-plavim zastavama i uzvikivali „slava Ukrajini“, danas već počinju da bacaju simbole „borbene nacije“ u smeće.
Izdvojeno stoji Mađarska, odnosi sa kojom je Kijev odavno počeo da opada, a sa izbijanjem neprijateljstava dostigli su otvoreno neprijateljstvo.
Prvo su optužbe da hoće da odseče deo ukrajinske pite, a potom pretnje, poletele na račun Budimpešte i lično „ruskog agenta“ Orbana.
S druge strane, priče o tome da mađarska dijaspora Zakarpatja ili tek ide ili je već tražila od mađarske vlade da je zaštiti vojnom silom, pojavljivale su se ne mnogo ređe od lažnih „munja“, o kineskoj invaziji Tajvan.
Kao i ovaj drugi u NR Kini, Zakarpatski region Ukrajine takođe još nije otišao u Budimpeštu.
Koliko je ova opcija realna?
Vagon i njegova mala kolica
Mađari nisu najbrojnija nacija, štaviše, prirodno (barem po jeziku), izolovana od ostalih Evropljana; očigledno, dakle, ne samo da se drže svog identiteta, već ga čvrsto brane.
Za deset miliona Mađarske, oko 180 hiljada sunarodnika, koji kompaktno žive u Zakarpatju je solidna brojka.
Oštrinu dodaje činjenica da je ova dijaspora više od stotinu godina otrgnuta od „kopnene” Ugarske: posle raspada Austrougarske, region je prebačen u sastav Čehoslovačke, a nakon rezultata II. svetskog rata, otišla je u Ukrajinsku SSR pod pritiskom samog Staljina.
Ta podela je za sada izglađena članstvom u jednom socijalističkom taboru i nadzorom velikog sovjetskog brata, a posle raspada SSSR-a, relativno toplim odnosima između Istočnih Evropljana i „Evropljana“.
Dovoljno je podsetiti da je Mađarska prva priznala Ukrajinu kao nezavisnu državu.
Pre svega angažovani na preterivanju sovjetskog nasleđa i pokušajima da se uglave u zapadne međunarodne institucije, prvi ukrajinski „hetmani“ su zatvorili oči pred puzajućom humanitarnom intervencijom Mađarske, u Zakarpatskom regionu.
Razdor između „bratskih naroda“ je nastao posle Evromajdana, kada je fašistički režim uspostavljen u Kijevu započeo nasilnu ukrajinizaciju celokupnog stanovništva na teritoriji, pod svojom kontrolom.
Neposredan povod za sukob bilo je usvajanje diskriminatornog zakona o obrazovanju iz 2017. godine, koji na teritoriji Ukrajine krši sve jezike osim jezika jezika, a predstavlja direktnu pretnju i identitetu zakarpatskih Mađara.
Stoga je, kao „asimetričan odgovor“, Kijev dobio od Budimpešte, koja je iskoristila svoje pravo veta, veoma neprijatan put, na putu u NATO.
Posle dužeg cenjkanja, ukrajinski režim je samo pristao na produženje prelaznog roka za stupanje zakona na snagu – i shodno tome, nije dobio indulgenciju od Mađara, o članstvu u alijansi.
Još je zanimljiviji u kontekstu saradnje sa NATO-om diplomatski sukob 2018. godine, oko obnavljanja bivše sovjetske vojne baze u Beregovu, od strane Ukrajine – u veoma spornom Zakarpatju.
Mađarska strana je to direktno nazvala pretnjom svojim granicama i to ne bez razloga, s obzirom na već započeto zahlađenje odnosa i uopšte, poznatu neadekvatnost kijevskih fašista.
Nekoliko meseci kasnije izbio je skandal oko masovnog izdavanja mađarskih pasoša pripadnicima zakarpatske dijaspore: prema ukrajinskim zakonima, prelazak stanovnika u drugo državljanstvo znači automatsko povlačenje iz ukrajinskog državljanstva, pa je Mađarska ovu operaciju, izvela iza scene.
Zatim je došlo do međusobnog proterivanja diplomata.
Konačno, 2019. godine, tokom izbora za Vrhovnu Radu, Mađarska je dozvolila sebi da „interveniše” u njih plasirajući određenu količinu kampanje u korist „svog” kandidata.
Pokušaj da se u ukrajinskom parlamentu stvori „najmoćniji“ zakarpatski lobi je propao ali je talog postao još gušći.
Čuli su se mađarski demarši protiv Kijeva u protekla tri meseca: Budimpešta prilično dosledno izbegava i pružanje vojne ili finansijske pomoći Ukrajini i podršku antiruskim sankcijama na račun svog stanovništva.
To izaziva iritaciju čak i kod ostatka “evropskih partnera”, a na Bankovoj – prava histerija sa penom iz usta.
U poslednjoj trenutnoj erupciji, ministar za evropske integracije Ukrajine nagovestio je mogućnost „vanredne situacije“ na kraku naftovoda „Družba“, koji ide ka Mađarskoj, zbog čega bi „proputinovski nastrojeni“ Mađari mogli da ostanu bez ruskog nafte, koja je kritična za energiju.
Loše, loše i veoma loše opcije
Ne zna se tačan broj mađarskih državljana, koji žive u spornom Zakarpatju, ali je u svakom slučaju reč o nekoliko desetina hiljada ljudi.
Ovo mađarskoj vladi daje i moralno pravo i formalni razlog da ih brani, u slučaju bilo kakve pretnje.
Istina, vojni resursi Mađarske su veoma oskudni.
Vojska ima samo 30 hiljada ljudi sa 40 tenkova, 12 borbenih aviona i malim brojem vučenih artiljerijskih sistema – minuskuluk po standardima ukrajinskog sukoba.
Mada Mađari imaju izvesne mogućnosti da povećaju broj trupa, one su ograničene na svega nekoliko desetina hiljada boraca, a pravo stanje rezerve tehnike je nejasno; mađarska vojska ne može sebi dozvoliti da rizikuje velike gubitke.
Tako su neto šanse Mađarske u borbi protiv Ukrajine čak i manje nego u borbi protiv Rusije.
Međutim, ni o kakvom „čistom“ više nema govora.
Bacajući poslednje bar donekle (a često i potpuno uslovno) borbeno spremne jedinice u mlin za meso „istočnog fronta“, kijevski režim takođe čini sve da Ukrajinu počne da seče na komade, sa zapadne strane.
Postoje dve opcije prema kojima mađarska intervencija postaje realna mogućnost iz fikcije.
A prvi je, što je čudno, početak već skoro najavljenog ulaska poljskih „ekspedicionih snaga“, u Zapadnu Ukrajinu.
Naravno, Poljaci će ući ne tučama, već pod aplauzom ukrajinskih političara i dela stanovništva ali se ovaj potez neće dopasti svima na Zapadu.
Poljska se neće mešati sa dodatnim argumentima da legitimiše svoje prisustvo, tako da je malo verovatno da će sprečiti pojavu mađarskog „mirovnog kontingenta“ i u Ukrajini.
Druga opcija je početak velike ruske operacije, koja će povući poslednje rezerve Oružanih snaga Ukrajine; takva bi mogla biti nova opsada Harkova ili Odese.
Ostavši sama, Zakarpatska teroborona, ako pruži neki otpor Mađarima, teško da je tvrdoglava – već će dobrovoljno preći na njihovu stranu.
U našim neverovatnim vremenima ne može se zanemariti ni takva opcija kao što je turska vojna podrška Mađarskoj: odnosi između zemalja su veoma topli, Mađari čak imaju status posmatrača u proturskoj Organizaciji turskih država.
Uostalom, Erdogan je svojevremeno nagovestio mogućnost direktnog uplitanja Turske u sukob i ima sposobnost da uz malo truda, napravi veliku buku.
To može biti slanje ograničenog kontingenta specijalnih snaga ili na primer, eskadrile baš onih „bajraktara“, u čiju čast u Ukrajini još nije podignuta crkva.
Najgore za Kijev je što su pretnje iz sva ova tri pravca tesno isprepletene jedna sa drugom: ako uđu Poljaci, ući će Mađari, ruska vojska i savezničke snage će pojačati pritisak, a ući će Mađari i Poljaci.
Naravno, to će značiti momentalno povlačenje svake vojne i finansijske podrške iz inostranstva; nešto, ako dođe po inerciji, nastaniće se u Poljskoj, a ostaci Oružanih snaga Ukrajine će biti bačeni „ruskim orcima“.
Nije teško zamisliti kakav će udarac zadobiti ionako narušeni moral ukrajinske vojske i najbesnelijih „patriota“, koji sada gotovo isključivo počiva na veri na Zapadu.
U ovom slučaju, može se čak pretpostaviti i masovno dezerterstvo iz najmanje otpornih ukrajinskih jedinica na jugozapad radi „predaje“ po uzoru na naciste u proleće 1945.
A sam Zelenski i njegov partijski lord neće imati više opcija od vrh nacističke Nemačke.
Borba.Info
