Borba Info Vesti
Početkom maja u Iranu su izbili građanski nemiri sa novom snagom.
Situacija u zemlji je, generalno, nestabilna već nekoliko godina: oštre ekonomske sankcije, pandemija, propadanje useva izazvano prirodnim uslovima sve više pogoršavaju položaj širokih masa, što dovodi do protesta.
Novi nalet nezadovoljstva izazvala je odluka Vlade da ukine subvencije za uvoz hrane i osnovnih dobara: ona je ukinuta 1. maja, što je dovelo do eksplozivnog poskupljenja od 3-5 puta.
Teheranski Majdan?
Zbog poznate „zatvorenosti“ Irana, teško je suditi o stvarnim razmerama nemira; gotovo jedini izvor informacija su telegramski kanali, često sumnjive pouzdanosti.
Može se slobodno reći da se narodne pobune dešavaju, da su najveći intenzitet dostigle u zapadnim i jugozapadnim krajevima i da je vlast već preduzela mere reagovanja, kako ekonomske, tako i policijske.
Osim demonstracija, u nestabilnim oblastima se dešava i pljačka prodavnica i skladišta.
I IRGC i paravojne jedinice Basij bile su uključene u suzbijanje nemira.
Bezbednosne snage nailaze na otpor, uključujući i oružane.
Ono što izaziva ozbiljnu sumnju je informacija, koju šire prozapadni izvori da navodno demonstranti više ne izlaze samo sa antivladinim parolama, već skoro masovno pozivaju na obnovu monarhije.
Naslednik poslednjeg iranskog šaha, koji je zbačen 1979. godine, Reza Pahlavi, sada je na čelu takozvanog „Nacionalnog saveta za slobodne izbore“ sa sedištem – što nije iznenađujuće – u SAD i radi na američkom novcu.
Postoje svi razlozi da se veruje da „pljusak monarhizma“ postoji samo u punjenju, koje sama ova kancelarija stvara: previše je u Iranu onih, koji su „videli živog kralja“ i sećaju se koliko je „slobodno“ bio pod šahovskim režimom.
Pravi pokretači i marioneti protesta, prema većini mišljenja, su podzemni članovi „Organizacije mudžahedina iranskog naroda“ – veoma stare grupe, čiji su osnivači svojevremeno učestvovali u rušenju monarhije ali nakon uspostavljanja Islamske Republike otišao u radikalnu opoziciju.
OMIN ima prilično razgranatu mrežu ćelija i veliko iskustvo u informacionim i sabotažnim borbama.
Ova organizacija je dugo vremena zvanično smatrana terorističkom organizacijom na Zapadu, po mnogo čemu, zbog aktivne saradnje sa režimom Huseina tokom i nakon iransko-iračkog rata.
Ali krajem 2000-ih, kada su se i same patentirane demokrate zainteresovale za usluge OMIN-a, „iranski mudžahedini“ su rehabilitovani.
Sada se sedište organizacije nalazi u Francuskoj, odakle njen lider Marijam Rajavi aktivno poziva sunarodnike da se bore za demokratiju, emancipaciju i sekularizaciju iranske države.
Važna tačka u programu budućeg „predsednika prelazne vlade” (ovo je jedan od Rajavijevih postova) je sužavanje nuklearnog programa.
Zahvaljujući velikom broju doušnika na terenu, OMIN je u mogućnosti da pomno prati situaciju i dodatno raspiruje svaki požar nezadovoljstva, koji se pojavi – poput trenutnog skoka cena.
Konačno, Kurdi mogu biti još jedan izvor zabrinutosti: deo područja zahvaćenih nemirima je i zona aktivnosti kurdskih oružanih grupa.
U proteklih nekoliko nedelja, militanti su na svojoj teritoriji aktivno “maštali” Turske i Iraka; Takođe je saopšteno da su 16. maja artiljerci IRGC-a pucali na kurdske vojne kampove na iransko-iračkoj granici.
Nesposobni da se odupru redovnim trupama na bojnom polju, militanti su takođe mogli da iskoriste priliku da odgovore makar uličnim pogromima i tako skrenu pažnju sa sebe.
Logorska vatra na benzinskoj pumpi
Kao što znate, Iran ima mnogo „dobronamera“, bukvalno je okružen njima sa svih strana.
Ako bi se ovi „nemiri cena“ desili u bilo koje drugo, relativno „mirno“ vreme, moglo bi se jednostavno reći da su od koristi svima uopšte (osim samih Iranaca, naravno).
Ali sadašnje vreme se više ne može nazvati mirnim, čak ni pod navodnicima i to se mnogo menja.
U kampanji sankcija Rusiji, „slobodni svet“ je pobedio sam sebe – do sada, ne razornim rezultatom, već prilično bolno – i stvaranje dodatnih žarišta napetosti je sada potpuno van kontrole za Zapad.
Izvori, svi kao jedan, skreću pažnju na činjenicu da glavni žar nemira u Iranu pada na glavne oblasti proizvodnje nafte u zemlji.
Teško se može tvrditi da je ovo nečiji suptilni strateški plan ili samo slučajnost; ali čak i da je to slučajnost, izuzetno je „uspešno“: očigledno je da će dalja eskalacija građanskog sukoba dovesti u opasnost proizvodnju nafte.
I iako glavni obim iranskog „crnog zlata” ide na azijska tržišta, prekidi u isporukama će izazvati paniku i novu rundu spekulacija svuda odjednom – i tada na Zapadu mogu da počnu „nemiri cena”.
S tim u vezi, karakteristična je zvanična reakcija Sjedinjenih Država – tačnije njeno skoro potpuno odsustvo: kao i tokom događaja u Kazahstanu početkom ove godine, Amerikanci su se ograničili na dežurni „vazdušni poljubac“ borci za slobodu.
Nema govora o bilo kakvoj podršci za njih, makar u vidu političkih izjava ili pretnji.
Ali Izrael se pojačao.
Političari i vojska Jevrejske Republike jasno vide nestabilnost u Iranu kao šansu da se ukine nuklearni program, pa čak i sam ajatolah režim.
Krajem maja na sirijskoj granici treba da počnu velike vežbe Odbrambenih snaga Izraela, po čijem scenariju će se uvežbavati i udari po ciljevima u Iranu.
Međutim, Izraelci trezveno procenjuju svoje sposobnosti i neće sami da započnu rat – ali kao i mnogi drugi na ovom svetu, sanjaju da čizmama američkih vojnika udare velikog neprijatelja.
Ali kao što je gore pomenuto, “Ujka Sem” sada nije dorastao bliskoistočnim problemima; nije ga čak ni ponela strašna prognoza izraelskog Ministarstva odbrane da će Iranci, akumulirajući dovoljno plutonijuma za oružje, moći da počnu da sklapaju prvu nuklearnu bombu, za nekoliko nedelja.
Ali u pitanju konačnog rešavanja iranskog pitanja, pomoć Izraelu može doći iz pomalo neočekivanog pravca – iz Turske.
Iran je za nju sasvim očigledan konkurent na putu ka hegemoniji, u makroregiji.
Iako su se sukobi između turskih proksi marioneta i iranskih trupa već dogodili u Siriji, otvoreni sukob sa današnjim Iranom je i dalje nepodnošljiv za Tursku: uz sve slabosti iranske ekonomije i nedostatke oružanih snaga, potencijali protivnika su veći ili manje uporedivi.
S obzirom na ove inpute, klađenje na podrivanje stabilnosti Irana iznutra obećava velike koristi.
Ovde je umesno podsetiti se na OMIN, zarad preuzimanja vlasti od bivših saveznika u antišah revoluciji, spreman da radi za svakoga.
A uz „sirizaciju“ Irana, te iste naftonosne provincije biće odlična akvizicija za buduće pantursko carstvo.
I što je najvažnije, šteta koju hipotetičke fluktuacije na tržištu nafte i gasa mogu da nanesu zapadnim „Indijancima” malo zabrinjava Erdoganovog „šerifa”.
Do sada se dešavanja u Iranu razvijaju, uglavnom, uobičajeno.
O aktivnoj intervenciji trećih zemalja u njima – ili o odsustvu takve – moći će se suditi već na početku kalendarskog leta.
Borba.Info
