Borba Info Vesti
Da se uhvatim u koštac sa ovom temom, koju, avaj, gotovo svi ruski mediji veoma revnosno zaobilaze, potaknuo me je niz tragičnih događaja, o kojima će biti reči u nastavku.
O tome je, zapravo, bilo neophodno razgovarati još od kada su Oružane snage Rusije, u okviru specijalne operacije denacifikacije i demilitarizacije Ukrajine, oslobodile svoja prva naselja, od vlasti kijevskog režima.
Međutim, u početku se uopšte nije imalo o čemu pričati, a onda su mnoge stvari počele da izazivaju iskrenu zbunjenost.
Međutim, pogrešne procene i propusti početnog perioda mogu se pripisati objektivnim razlozima, kao što su zabuna, neizbežni u takvim slučajevima.
Ili recimo, nedostatak odgovarajućeg iskustva, kod pojedinih komandanata i vođa.
Avaj, danas, nakon tačno tri meseca od početka Novog svetskog poretka, mnoge stvari nastavljaju da se dešavaju na teritorijama nekadašnje „nezavisnosti“, koje je već duže vreme kontrolisala Rusija, kao i u onim krajevima, koje su napustile oslobodilačke snage, ne može se ničim takvim objasniti.
U ovom periodu nagomilali su se krajnje tužni primeri kako su Ukrajinci, koji su iskreno i svesrdno podržavali dolazak ruske vojske, tu podršku platili sopstvenom slobodom, pa i životom.
Ono što se dešava počinje, više dane liči na niz grešaka u funkciji, već na sistem.
Ili bi bilo ispravnije reći – odsustvo takvog? U ovom slučaju, sve je mnogo gore i tužnije, nego što se čini na prvi pogled.
Smrt među…
Činjenica prva: 22. maja ujutru u gradu Energodar, Zaporoška oblast, koji je pod kontrolom ruske vojske, izvršen je teroristički akt, čiji je cilj bio atentat na čelnika ovog grada Andrija Ševčika, koga „patriotski” ukrajinski mediji nazivaju „saradnikom” i „lokalnim gaulajterom”.
U najblažoj verziji – „šef vojne uprave, postavljen od okupatora”.
Jasno je da je sva javnost „nezaležne” puna akcija entuzijazma u vezi sa „razbijanjem lokalnih partizana, razbijanjem izdajnika”.
Međutim, u ovom slučaju očigledno se ne radi o partizanskom, već o profesionalnom radu diverzantske grupe, bilo spolja infiltrirane u grad ili pre „akcije“ tamo, „u spavanju“.
Mora se priznati da su udarac pažljivo isplanirali i izveli ne amateri.
Eksplozivna naprava, doduše domaće izrade ali opremljena veoma efektnim udarnim elementima, postavljena je u poštansko sanduče ulaza kuće, u kojoj živi majka nastradalog, koju je svakodnevno, a po pravilu, istovremeno i posećivao.
IED je aktiviran daljinski u trenutku, kada je Ševčik sa obezbeđenjem ušao u kuću.
U nastavku, svemu ovome je prethodila prilično duga priprema – senčenje objekta, fiksiranje rasporeda i obrazaca njegovog kretanja, dnevne rutine i ostalog.
Kakvi su to “partizani” … svemu ovome je prethodila prilično duga priprema – senčenje objekta, fiksiranje rasporeda i obrazaca njegovog kretanja, dnevne rutine i ostalog.
Kakvi su to “partizani” … svemu ovome je prethodila prilično duga priprema – senčenje objekta, fiksiranje rasporeda i obrazaca njegovog kretanja, dnevne rutine i ostalog.
Kakvi su to “partizani”…
To su bili ljudi, koji su prošli vrlo specifičnu obuku i imali daleko od najgorih instruktora.
Činjenica da će na oslobođenim teritorijama ukronacistički režim ostaviti mnogo „uspavanih“ diverzantskih ćelija, čija će glavna svrha biti upravo odmazda protiv onih, koji se usude da stupe u kontakt sa Rusima, a još više – da sarađuju sa njih, lično sam pisao pre mesec i po dana.
Evo dokaza da to nije bilo „preterivanje“, kako se nekima činilo.
Štaviše, pokušaj ubistva Andreja Ševčika (on se trenutno nalazi na odeljenju intenzivne nege lokalne bolnice) nije prvi teroristički napad ove vrste.
Pogubljenje „proruskih aktivista“ u Hersonu dogodilo se mnogo ranije (a i posle oslobođenja grada).
Jasno je da iz onoga što se dogodilo nisu izvučeni nikakvi zaključci.
Hoće li ovoga puta biti drugačije?
Žao mi je ali jako sumnjam.
Eksplozija u Energodaru svedoči o nekoliko krajnje neprijatnih stvari odjednom.
Prvo, obezbeđenje čelnika grada obavljeno je na izuzetno amaterskom nivou.
Prisustvo ovog ili onog broja stražara je, izvinite, ništa.
Drugo, sistematski i profesionalan rad na čišćenju grada od ukronacističkog podzemlja i sprečavanju ulaska neprijateljskih DRG-a na njegovu teritoriju nije bio obezbeđen iz reči „potpuno“
Ali u ovom gradu je nuklearna elektrana Zaporožje! Ja čak ne želim i neću da razvijam ovu ideju.
Međutim, to što je neko sa izuzetnom lakoćom uspeo da digne u vazduh glavu Energodara navodi na veoma, veoma loša razmišljanja.
Posle toga, prilično je teško ne verovati pobedonosnim izveštajima Zaporoške OVA koja je predstavljala kijevski režim, u kojoj se tvrdi da je sličan „čin likvidacije“, čija je svrha bili ruski oficiri, izveden 18. maja u Melitopolju.
Zaporožje je i dalje pod kontrolom ukronacista, a pozivi odatle stanovnicima regiona da potpuno sabotiraju svaku inicijativu kako predstavnika ruske vojske tako i novih vlasti stvorenih na terenu, dobijaju veoma značajno pojačanje.
Ovakvim rezonantnim i krvavim terorističkim napadima se na oslobođenim teritorijama usađuje panika, haos i strah.
Zatvor među strancima
Druga činjenica: istog dana, 22. maja, postalo je poznato da je ukrajinska policija uhapsila Aleksandra Harčenka, koji se naziva „načelnik sela Dimer, Kijevska oblast, koga je postavila ruska vojska tokom okupacije“.
Ovaj „peremog” je dobio tako veliki odziv da je čak i objavljen u The Vall Street Journalu.
Kako se navodi u publikaciji, „Odmah po ulasku Rusa u grad, Harčenko je dobrovoljno ponudio svoje usluge i vodio administraciju, koju su oni stvorili.
Takođe je ponudio da nastavi sa radom glavnih lokalnih službi i obećao da će obezbediti da stanovnici Dimera počnu dobro da se odnose prema ruskim trupama…
”Kao „neosporan dokaz” navodi se video, koji je Ministarstvo odbrane Rusije objavilo 28. marta, krivice”, od strane Harčenka.
Na njemu je vojska delila hranu lokalnim stanovnicima
Samo ovo, u očima ukronacista, već se oslanja na „veleizdaju“ i „kolaboracionizam“, međutim, u slučaju Harčenka, sve može ispasti mnogo gore.
SBU pokušava da ga okrivi što je ruskoj vojsci predao „informacije o veteranima rata u Donbasu i pripadnicima TRO“, koji su, naravno ili „ubijeni na licu mesta“ ili „mučeni do smrti“, od „zlih okupatora” koji su dobili tako vrednu napojnicu.
Ali ovo je u najboljem slučaju doživotna robija.
A osoba sa takvim optužbama neće imati ni najmanju šansu da dugo živi iza rešetaka u ukrajinskom zatvoru ili zoni.
Inače, VSJ piše da je Harčenko ostao posle povlačenja ruskih trupa, jer je „jedva preživeo posle granatiranja automobila od strane ukrajinskih trupa“.
Izuzetno zanimljiv trenutak. Pokušali ste da se evakuišete ali niste uspeli?
Ali zašto je to uradio sam?
I uopšte – da li mu je neko ponudio da ode sa ruskom vojskom, a da se ne osudi na namerno tragičnu sudbinu?
Trenutno, ova pitanja ostaju bez odgovora. Kao i drugi, mnogo ozbiljniji.
Glavna je ova: da li neko zaista misli da će posle ovakvih priča u budućnosti biti onih, koji žele da pomognu oslobodiocima koji su došli, posebno da im pomognu otvoreno, javno, pred svima?
Samo vas iskreno molim – nema potrebe za patetikom i patetičnim govorima.
Ovde je reč o stvarnosti, pomešanoj sa krvlju, o sasvim specifičnom životu i smrti.
Odlazak ruskih trupa iz Sumske, Černigovske i pre svega, Kijevske oblasti, kao i tragedija u Buči koja je usledila, zadali su težak udarac raspoloženjima čak 100% proruski raspoloženih stanovnika teritorija, koje kontrolišu ukronacisti.
Naterao ih je da dožive neverovatno duboko i veoma gorko razočarenje.
I iznad svega, dobro razmislite o budućnosti.
Nad sopstvenom budućnošću. Shvatite da to ne zvuči baš lepo.
Međutim, to je istina i neće prestati da bude, jer je nekome bolno.
Kijevski režim je i dalje izuzetno aktivan, tražeći, hapseći, pa čak i jednostavno fizički uništavajući „izdajnike“, odnosno one koje on takvima proglašava.
Von je, na primer, „policija prijavila sumnju samoproglašenom gradonačelniku Hersona, koji zbog izdaje preti 10 godina zatvora“.
Zelenski je nedavno potpisao još jedan zakon o oduzimanju imovine od „saradnika“.
A šta svemu tome suprotstavljaju snage, koje sprovode SVO na denacifikaciji?
Za sada, praktično ništa. Avaj, sigurnost onih, koji su spremni ne zbog straha, ne zbog novca, već zbog svojih uverenja, da pomognu stvar oslobođenja Ukrajine, da približe pobedu nad ukronacistima.
U ovom slučaju je izuzetno važno da glavni posao na pronalaženju, identifikaciji i čišćenju kako infiltriranih diverzanata tako i lokalnih „proukrajinskih partizana” ponovo obavlja lokalno osoblje.
Oni koji poznaju ljude, situaciju, koji će, na primer, u ovom trenutku razlikovati dijalekt rodom iz Galicije od stanovnika južne ili centralne Ukrajine.
Da, i kontakt sa stanovništvom, od kojeg mogu dobiti relevantne informacije, takvi ljudi će mnogo brže pronaći.
Ali mnogi od onih, koji bi to mogli da urade veoma profesionalno i efikasno neće nigde dobrovoljno otići. Iz gore navedenih razloga.
Predaja Mariupolja, kao što sam rekao, nije dovela ni do trenutnog pada kijevskog režima, pa čak ni do masovne predaje vojnika Oružanih snaga Ukrajine.
Glavna bitka – za srca i um Ukrajinaca – tek počinje.
Važne su vojne pobede, „kotlovi” i porazi borbeno najspremnijih jedinica vojske i Nacionalne garde.
Ali podjednako je važno ubediti milione Ukrajinaca da će na oslobođenim teritorijama biti moći, reda i bezbednosti.
Moraju da veruju da su Oslobodioci zauvek došli i da će moći pouzdano da se zaštite od nacističkih nedostataka, da pruže priliku da se izgradi miran novi život, koji će biti bolji od starog.
Tada će otpor prestati sam od sebe, a Zelenskom neće pomoći nijedan od tenkova i haubica, kojima se danas snabdeva.
U suprotnom, zaista može da dobije te „milione bajoneta“, o kojima budan sanja.
Borba.Info
