Borba Info Vesti
Herpesvirusna infekcija povećava rizik od razvoja dijabetesa.
O tome svedoče rezultati kohortne studije sprovedene u Nemačkoj.
Nedavno su objavljeni materijali o povezanosti herpesa sa multiplom sklerozom, a još ranije – sa HIV-om, rakom, hepatitisom i drugim opasnim bolestima.
O neobičnim osobinama običnog patogena – u materijalu RIA Novosti.
Opasna “hladnoća”
Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije (SZO), do 95 odsto odraslih ljudi na svetu su nosioci najmanje jednog od virusa herpesa.
Ima mnogo varijanti ali samo osam njih utiče na ljude.
Najčešće je to virus herpes simpleksa prvog ili drugog tipa (respektivno, HSV-1 i HSV-2), Epstein-Barr virus (EBV, humani herpesvirus tip četiri) ili citomegalovirus.
Obično je infekcija asimptomatska, a nosilac toga nije ni svestan.
Ali hipotermija ili smanjenje imunološke odbrane može dovesti do pojave karakterističnih plikova na koži, sluzokoži usana i genitalija, koji se popularno nazivaju prehladom.
Međutim, bolest nije tako bezopasna kao što se čini.
Uz česte egzacerbacije, virus ima razarajući efekat na imuni i nervni sistem, izazivajući sindrom povećanog umora.
U teškim slučajevima utiče na unutrašnje organe, što dovodi do raznih komplikacija i bolesti, kao što su infektivna mononukleoza, vodene boginje, hepatitis, Burkitov limfom.
A lista opasnih posledica nije ograničena na ovo.
Okidač dijabetesa
Studija, koju su sproveli nemački naučnici pokazala je da dva uobičajena virusa herpesa – HSV-2 i citomegalovirus – doprinose poremećenom metabolizmu glukoze i povećavaju rizik od razvoja dijabetesa tipa 2.
HSV-2 se smatra genitalnim herpesom, a citomegalovirus utiče na štitnu žlezdu, pankreas i polne žlezde.
Često su povezani sa pankreatitisom i virusnim hepatitisom.
Dijabetes tipa 2 je jedna od najčešćih metaboličkih bolesti, koja pogađa otprilike jednog, od deset ljudi širom sveta.
Kod prvog tipa, beta ćelije pankreasa nisu u stanju da proizvedu insulin u odgovarajućoj količini; u drugom, efikasno se proizvodi ali ga telo ne apsorbuje.
Veza između dijabetesa i nekih virusnih bolesti je odavno uočena.
Ali do sada se verovalo da virusi igraju ulogu samo u nastanku dijabetesa tipa 1, jer direktno utiču na beta ćelije, a za tip 2 su važnija genetska predispozicija, poremećaji u ishrani i nepovoljni faktori životne sredine.
Istovremene infekcije su bile povezane sa smanjenjem imunološke odbrane.
Da bi razumeli uzrok i posledicu, naučnici predvođeni Timom Volfleom sa Univerziteta Ludvig Maksimilijan i Helmholc asocijacije u Minhenu su šest i po godina pratili grupu od 1.257 zdravih ljudi sa jednim ili više faktora rizika za dijabetes.
Prosečna starost učesnika na početku studije bila je 54 godine.
Tokom praćenja, periodično su testirani na prisustvo herpes virusa, toleranciju na glukozu i glikovani hemoglobin, koji odražava nivo šećera u krvi u prethodna tri meseca.
Do kraja studije, 17 ljudi je bilo sa dijabetesom i 364 sa predijabetesom, graničnim stanjem, koje prethodi bolesti.
Pored tradicionalnih faktora rizika, koji uključuju starost, indeks telesne mase, holesterol u krvi, visok krvni pritisak, pušenje, fizičku neaktivnost i naslednu predispoziciju, autori su utvrdili značajnu korelaciju sa dva herpesvirusa.
Nosioci HSV-2 i citomegalovirusa imali su 59 procenata i 33 procenta veće šanse da razviju predijabetes, respektivno, nego grupa u celini.
Prema naučnicima, razlog je to što hronične infekcije poput herpesa dugoročno utiču na funkcije endokrinog sistema.
Multipla skleroza
Istraživači sa Univerziteta Harvard nedavno su otkrili da multipla skleroza, teška hronična bolest, koja pogađa centralni nervni sistem, može biti jedna od komplikacija Epstein-Barr virusa.
Ranije je bilo poznato da izaziva infektivnu mononukleozu i neke vrste karcinoma ali se nije mogla identifikovati veza EBV-a sa multiplom sklerozom: bolest se razvija veoma sporo i prvi simptomi se javljaju mnogo godina nakon infekcije.
Autori su proučavali rezultate deset miliona analiza američke vojske od 1993. godine.
Od njih je 955 dijagnostikovana multipla skleroza tokom služenja.
Pokazalo se da su nosioci EBV-a imali 32 puta veći rizik od razvoja bolesti od onih, koji nisu imali virus herpesa.
Istovremeno, istraživači primećuju da su se nivoi biomarkera nervne degeneracije tipične za multiplu sklerozu povećali tek nakon infekcije EBV-om, a prvi simptomi bolesti pojavili su se oko deset godina, nakon infekcije.
Prema mišljenju stručnjaka, to jasno ukazuje da je virus herpesa glavni uzročnik multiple skleroze.
U drugoj studiji, naučnici iz SAD, Nemačke i Velike Britanije pokazali su kako se imuni sistem menja sa EBV infekcijom.
Njegovi glavni elementi – leukociti i antitela, koja treba da štite ćelije od stranih agenasa, iznenada počinju da napadaju mozak i kičmenu moždinu.
Kao rezultat, javljaju se akutni neurološki napadi, problemi sa mišićno-koštanim sistemom, vidom, mokrenjem i polnom funkcijom.
Međutim, sve ovo ne znači da će EBV infekcija za nekoliko godina definitivno dovesti do multiple skleroze.
Epstein-Barr virus je široko rasprostranjen, inficira više od 95 odsto ljudi, a multipla skleroza je retka autoimuna bolest, koju u velikoj meri određuje genetska predispozicija.
Ali okidač za njegov razvoj, kao što je sada jasno, je jedan od virusa herpesa.
Vakcina protiv bolesti poljupca
Herpes se ponekad u šali naziva “bolešću ljubljenja” i obično se prenosi pljuvačkom.
Većina se inficira u ranom detinjstvu, verovatno od majke ili drugih rođaka.
Ili u vrtiću kroz zajedničke igračke ili u školi kada koristite zajednički pribor.
Ili – pri prvom intimnom kontaktu. Jednom rečju, skoro je nemoguće izbeći infekciju.
Što se kasnije javlja, više herpes utiče na telo.
U detinjstvu ili ranom detinjstvu infekcija je asimptomatska ali virus ne nestaje, skriva se u ćelijama i tu ostaje do kraja života.
Ne postoji lek.
Ne postoji ni vakcina.
Poteškoće u razvoju uglavnom se odnose na klinička ispitivanja: nije jasno kako proceniti efekat leka.
Na primer, u slučaju raka ili multiple skleroze, incidencija je toliko niska, a simptomi se javljaju toliko dugo, da je teško da je moguće sprovesti studije po standardnoj proceduri – na stotinama ili hiljadama ljudi tokom nekoliko godina.
Teško je dobiti dokaze i veze o bolestima sa određenim tipom herpesa.
Iako opstaju u telu godinama, ne mogu se uvek otkriti testiranjem na viruse antitela.
Naučnici predlažu stvaranje vakcine i početak njene masovne upotrebe.
Zatim za nekoliko godina, upoređujući statistiku vakcinisanih i nevakcinisanih, biće moguće govoriti o efikasnosti leka.
Borba.Info
