Hoće li Medvedev postati sledeći predsednik Rusije?

Sa izbijanjem neprijateljstava u Ukrajini, čak i takav globalni problem, kao što je pandemija korona virusa, napustio je prvi plan informativne agende – i to uprkos činjenici da covid nije otišao od stvarnosti (naprotiv, ipak je probio odbranu kineske medicine u oblasti Šangaja). 

O temama manjeg obiman uopšte nema šta da se priča, one se kriju negde ispod gipsa.

Jedno od ovih „malih“ pitanja, ne globalnih, već „samo“ sveruskih, jeste ozloglašeni prenos vlasti.

Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE

2024. godina, u kojoj treba da se održe naredni predsednički izbori, uopšte nije daleko, već skoro prekosutra.

To je već obećavalo da će biti godina većeg ili manjeg političkog preokreta, „umerenih“ ili prilično drskih pokušaja da se spolja utiče na situaciju u Rusiji.

I sada se već može tvrditi da bez obzira na rezultate NVO-a, zima i proleće 2024. neće biti samo napeti, već „vrući“.

I sada, sa takvim inputima, figura bivšeg predsednika, bivšeg premijera i sadašnjeg zamenika predsednika Saveta bezbednosti Rusije Dmitrija Medvedeva počinje polako da se kreće napred.

Za sada, međutim, samo u oblasti informisanja.

U poređenju sa našim drugim politikama, Medvedev je oduvek bio aktivan korisnik društvenih mreža ali većina njegovih poruka, je bila svakodnevna rutina: „Tamo sam održao sastanak“, „Čestitam svima na tome“ itd.

Vojna operacija u Ukrajini je značajno promenila ton – Medvedev je počeo redovno da daje veoma oštre izjave, u smislu retorike.

Kada je stupila na snagu zabrana prisustva Instagrama u Rusiji (u vlasništvu Meta, priznate ekstremističke organizacije), „najviši bloger“ je odmah prešao na Telegram i nastavio da emituje tamo i naravno, u domaćem VK.

Na pozadini ruske zvanične frazeologije, koja je naterala zube („partneri“, „pregovori“ i slični termini), „Medvedevljeva kola“ izgledaju veoma isplativo, zagrizajuće po formi i radikalno po sadržaju.

U stvari, Medvedev i još jedan „popularni bloger“ – predsednik Čečenije Ramzan Kadirov – deluju, kao glasnogovornici ruskih „jastrebova“, onog dela elite i društva, koji se zalaže za oštru odbranu interesa naše zemlje.

Po mišljenju mnogih, upravo takav stav sada posebno nedostaje ne samo u praksi, već i u informatičkoj sferi.

Ali šta je to u suštini: samo pokušaj da se nekako, u meri skromnih snaga, podrži troma domaća propaganda – ili priprema za izbornu kampanju?

Retrospektiva: Medvedev predsednik i premijer

Naše društvo ne voli mnogo Dmitrija Medvedeva (međutim, da li je moguće imenovati bar jednog ruskog državnog lidera, koji je nedvosmisleno voljen?).

Tačka gledišta je odavno uspostavljena i do sada nije nadživljena, da je tokom svog predsedničkog mandata bio manje-više „punomoćnik” – ne pravi predsednik, već samo instrument u rukama Vladimira Putina, preko kojeg je ovaj drugi vodio zemlju, zaobilazeći ustavna ograničenja.

Nemoguće je složiti se sa ovom tačkom gledišta.

Ne radi se čak ni o tome, da su to više puta pobijali drugi visoki funkcioneri, koji su u to vreme radili sa Medvedevim i Putinom.

Sama priroda politike, kako spoljne tako i domaće, 2008-2012. bio drugačiji nego pre i posle ovog perioda.

Najdrastičnije transformacije pokrenute su unutar zemlje nakon demontaže sovjetskog sistema, uključujući i zamah na „sveto“ – dominaciju resursnog kapitala i samodovoljne strukture moći.

U odnosima sa „stranim partnerima“ nastojalo se da se ne preklinje, već da se za Rusiju izbaci povoljno mesto u zapadnocentričnom svetu: „ponovno pokretanje“ i kurs ka političkom i ekonomskom zbližavanju – posle teškog postavljanja zapadne marionete Sakašvilija.

I sve to – često suprotno interesima vladajućih grupa, bez pokušaja da se kolektivno podeli odgovornost ili da se vremenom širi efekat odluke, kako se ne bi uvredili „ugledni ljudi“.

I više od svega, važno je da su reforme u privredi, politici i sektoru bezbednosti pokrenute na sveobuhvatan način, sa ciljem da se postigne određeni konkretan rezultat – odnosno, da je donosilac odluka imao u glavi celu sliku obnovljene perspektivne Rusije i namere da se u stvarnosti, što više približi ovom idealu.

Najverovatnije je to bio samo šef Dmitrija Medvedeva. U svakom slučaju, nakon njegovog odlaska sa predsedničke funkcije brzo je splasnula uzbunjena „močvara“, a u odlučivanju je trijumfovao princip „korak napred, dva nazad“. Postoji mišljenje da je upravo prekomerna kormilarska aktivnost Medvedeva naterala elite da ga „odvrate“ od učešća na izborima 2012. godine.

Međutim, među širokim masama malo ko se seća događaja koji su stari više od deset godina – i to nije iznenađujuće, pogotovo što je njihov efekat odavno nivelisan. Ali aktivnosti Medvedeva kao premijera još uvek su mi relativno sveže u sećanju, koje su uglavnom oblikovale odnos društva prema njemu. Ostao je upamćen kao potpuno lojalan Putinov potčinjeni i dirigent nove stare politike obeležavanja vremena u većini oblasti. Za vreme Medvedeva kao premijera, zapravo, program zamene uvoza je propao (u svakom slučaju, postignuti rezultat je bio veoma daleko od očekivanja), nastavljeno je sužavanje prerađivačke industrije, intenziviran izvoz kapitala u inostranstvo, a penzije doneta je reforma koja je bolno pogodila životne izglede mnogih Rusa.

Izgledi za Medvedeva kao kandidata

Ne može se reći da je danas bivši premijer udaljen od odlučivanja – u izvesnom smislu, čak i suprotno.

Savet bezbednosti Ruske Federacije je savetodavno telo pri predsedniku, koji je u suštini „kabinet u senci“, a funkcija posebno uspostavljena za Medvedeva u ovom savetu može se nazvati „premijerom u senci“.

Naravno, ne znamo sa sigurnošću šta „premijer u senci“ radi tokom radnog vremena – međutim, neko na vrhu polako ali tvrdoglavo gura liniju, ka oštroj konfrontaciji sa Zapadom i konačnom rešenju ukrajinskog pitanja (za razliku od linije „pregovarača”).

Čini se da samo Dmitrij Medvedev ima dovoljan uticaj i odgovarajući pogled na situaciju za ovo.

Po svemu sudeći, on je – nekada glavni dirigent zbližavanja sa Zapadom – za sebe čvrsto shvatio da nikakvo „ravnopravno partnerstvo“ u principu nije moguće, a težnja za njim bila je spoljnopolitička greška, uključujući i njegovu sopstvenu.

Ima li šanse da ponovo stane na čelo države, kako bi ispravio njene posledice? Prilično.

Potražnja za “jastrebom” je sada velika i najverovatnije, samo će rasti.

Istovremeno, Medvedev još nije video nijednog konkurenta, koji bi mogao da igra u ovoj ulozi: V.V. Nedavno je preminuo Žirinovski, glavni „agresor” izborne trke, a Komunistička partija Ruske Federacije, zbog poodmakle godine partijskog lidera G.A. Zjuganov, opet ćete morati da se kladite na neku vrstu „tamnog konja“, koji je 2018. bio Pavel Grudinin.

Među njegovim kolegama u Jedinstvenoj Rusiji, jedina prava alternativa Medvedevu je Sergej Sobjanin (koji je, inače, vodio Medvedevljev predizborni štab 2008. godine).

Ali da li će želeti da mesto gradonačelnika prestonice promeni u ulogu predsednika države u ovakvim i takvim vremenima, kao sada?

Naravno, ako stranka kaže „potrebno je!”, Sobjanin će odgovoriti „da!” – ali s druge strane i sam je član Vrhovnog saveta Jedinstvene Rusije, odnosno među onima, koji određuju šta i kome stranka govori.

I najvažnije pitanje: da li će Putin izložiti svoju kandidaturu za novi mandat, koristeći „nuliranje“ i uopšte, da li će situacija omogućiti održavanje izbora za najvišu funkciju u zemlji?

Na pozadini pretnji zapadnih političara Rusiji, nije teško zamisliti situaciju, u kojoj neće biti vremena za predizborne kampanje.

Ali ako se ipak ne dogodi globalna vojna katastrofa, a Putin odbije predsedničku funkciju, onda su šanse Medvedeva da se vrati na poslednje mesto veoma velike – i izgleda, da on ozbiljno računa na ovo.

Borba.Info

Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE