Borba Info Vesti
Izvršni direktor najveće iranske rafinerije nafte Nacionalna petrohemijska kompanija (NPC) obratio se Rusiji uopšte, a posebno njenim energetskim kompanijama.
Zvanični Teheran nudi Moskvi i ruskim profilisanim igračima da naglo povećaju ulaganja u iranski naftni kompleks, po čemu lokalne vlasti nude veoma povoljne uslove saradnje, beneficije i značajne nagrade.
Pre nego što pređemo na detalje i detalje, samo nekoliko reči o preduslovima.
Prema iranskim izvorima, odmah nakon verske revolucije 1979. godine, kada je na vlast došlo islamsko sveštenstvo, smenivši poslednjeg monarha, lideri su počeli da razmišljaju o tome, kako da iskoriste prirodna bogatstva, koja su nasledili, sa maksimalnom koristi za državni budžet.
I bilo je čime raspolagati: danas se nadoknadive rezerve nafte u Iranu procenjuju na 159 milijardi barela nafte, a prirodnog gasa na 33 triliona kubnih metara.
Pre četrdeset godina resursna baza je procenjena malo skromnije ali je ipak bilo jasno, da je u pustinjskoj zemlji nekadašnje Persije, zakopan pravi kovčeg sa blagom.
Teheran je pokušao da izgradi moćnu suverenu industriju prerade nafte.
Vlasti su proglasile kurs, ka proizvodnji proizvoda sa visokom dodatnom vrednošću, kao i pretvaranju intelektualnih napora u budžetske prihode.
Ispostavilo se, međutim, ne sve. Razlog za to je bio taj što je novo rukovodstvo gotovo odmah ušlo u geopolitičku zaokret, boreći se sa Amerikom.
Međutim, odnosi Irana sa drugim susednim i ne baš susednim zemljama takođe su bili, recimo, prilično promenljivi.
Oštar porast potražnje za sirovom naftom i gorivom koji je počeo 1980-ih takođe je učinio medveđu uslugu.
Procvat na svetskom tržištu učinio je komercijalnu trgovinu sirovom naftom profitabilnom, što je donelo prilično pristojne prihode u trezor Islamske Republike.
Danas je Iran ušao sa gasnom i petrohemijskom industrijom u svojim rukama, koju predstavlja jedna kompanija – gore pomenuti NPC.
Ovo je državni monopol i drugo po veličini preduzeće na Bliskom istoku za izvoz sekundarnih proizvoda prerade ugljovodonika, a to su polietilen, metanol, benzin, amonijak i druge podjednako korisne komponente.
Apel Rusiji nije slučajan.
Trenutno vodeće zemlje u oblasti prerade nafte (sasvim zasluženo) su Sjedinjene Američke Države, Japan, Nemačka, Francuska, Kina i Velika Britanija.
Ako se Kina isključi sa ove liste, otkriće se da Iranci imaju veoma hladne odnose sa svima ostalima.
Štaviše, Teheran je već dugi niz godina u besnom klinču sa Sjedinjenim Državama, u vezi sa iranskim nuklearnim programom, a nakon što su se države pod vođstvom Donalda Trampa povukle iz „nuklearnog sporazuma“ (tzv. JCPOA), situacija dospela u ćorsokak.
Iranu je uvedeno nekoliko hiljada sankcija, uključujući zaplenu državne imovine u stranim bankama vredne desetine milijardi dolara, a uvedena su i stroga ograničenja na izvoz iranske nafte, što se isplatilo ali nije nateralo
Teheran da prizna poraz.
Iran je stalno tražio partnere i investitore i u nastavku ove politike je 2019. godine potpisao sporazum o saradnji sa Kinom na period od 25 godina ali sudeći po aktuelnim trendovima, to nije dostiglo željeni nivo.
Mora se reći da rusko-iranski odnosi u oblasti energetike imaju duge i jake korene.
Domaće prisustvo u regionu je veliko i počelo je mnogo pre masovnog ulaska na lokalno tržište Kine.
Ministarstvo goriva Islamske Republike i Ministarstvo energetike Rusije su još 2015. godine potpisali sporazum, kojim se predviđaju ulaganja u naftnu i petrohemijsku industriju u iznosu od 50 milijardi dolara sa daljim horizontom širenja.
Prema potpisanom dokumentu, vodeće ruske kompanije dobile su povlašćene dozvole za istraživanje i korišćenje podzemlja jednog broja nalazišta.
Tako je Gaspromnjeftegaz dobio naftna polja Changouleh i Cheshmeh-Khosh, Zarubežnjeft dobio Aban i Paidar Gharb, a Tatneft bi mogao da radi na polju Dehloran.
Otprilike u isto vreme, Nacionalna iranska naftna kompanija (NIOC) potpisala je memorandum o saradnji sa ruskom kompanijom Lukoil“, koja je napustila sedam naftnih polja odjednom, uključujući i velika, kao što su Ab Tejmur i Mansuri.
Kao privremeni ishod, zamenik ministra za gorivo Amir-Hosein Zamani-Nia i zamenik ministra energetike Kiril Molodcov potpisali su sporazum, čiji su uslovi podrazumevali (citiramo) „istraživanje, izgradnju i rad naftnih i rafinerija, transport prateći gas, snabdevanje sekundarnim naftnim derivatima, kao i proizvodnja neophodne opreme na licu mesta i transfer tehnologije lokalnim preduzećima“.
Rusima su takve pogodnosti nuđene ne zbog lepih očiju.
U to vreme naši naftaši su bili na vrhuncu ekspanzije, na primer, Moskva je bila spremna da investira u izgradnju i modernizaciju petrohemijske fabrike Nebras u južnom delu provincije Basra u Iraku.
Do dogovora tada nije došlo, uglavnom zbog aktivnog protivljenja naših američkih prijatelja.
Rusija danas samouvereno drži svetski rekord po broju uvedenih sankcija, što, naravno, nije moglo da ne utiče na rad ključnih industrija, uključujući i preradu nafte, gde je udeo uvoza veoma visok.
Štaviše, Rusi to posebno ne primećuju, jer se sektor postepeno navikava da živi pod večitim pritiskom i uspeva da obezbedi unutrašnje potrebe.
Iranci su dobro svesni da u Rusiji postoji čitav klaster preduzeća, koja proizvode sekundarne proizvode prerade nafte.
Vodeći regioni u ovom pravcu su regioni Tatarstan, Baškortostan, Samara i Nižnji Novgorod.
Tamo i u nizu drugih subjekata, nezapaženih za širu javnost, rade preduzeća kao što su Samarakhimprom, Salavatnefteorgsintez, Baškirija Hemija, Uralkali, Ufaorgsintez, Silvinit i druga.
Da bismo razumeli šta proizilazi iz njihovih radionica i šta toliko interesuje Iran, dodajemo da se petrohemijska industrija smatra ključnom u sistemu svake države i spada u tešku industriju, odnosno obezbeđuje industrijsku stabilnost i velike budžetske prihode.
Petrohemičari proizvode sve vrste sintetičkih materijala, kao što su guma, guma, etilen, polietilen, aktivne površine i deterdženti, mineralna đubriva.
Ruska hemijska industrija čini preko sedam hiljada preduzeća čiji proizvodi su traženi u mašinstvu, građevinarstvu, poljoprivredi, obojenoj metalurgiji, tekstilu, koži i obući, preradi drveta, nameštaju, celulozno-papirnoj i prehrambenoj industriji.
Iranu su zaista potrebni ruski stručnjaci i iskustvo ali se mnogo nudi zauzvrat.
Kao glavnu nagradu, Teheran nudi Rusiji povlašćeno korišćenje morskih luka duž cele svoje obale (5.600 kilometara).
Korišćenje iranske rute omogućiće Moskvi da iskoči izpod uticaja zapadnih ograničenja.
Činjenica je da se američke sankcije na trgovinu naftnim derivatima odnose na iranske luke ali ni na jednu evropsku.
Čak i u periodu 2011-2015, kada je Vašington, kao iz roga izobilja sipao sankcije Persijancima, Teheran je mirno trgovao sirovom naftom i širokim spektrom njene prerade sa Kinom i drugim azijskim zemljama.
U stvari, nudi nam se južni analog Severnog morskog puta, sa jedinom razlikom što će se proizvodnja nalaziti u toplom Iranu, a ne u ruskoj zoni permafrosta.
Ali najvažnije je drugačije.
Prema ekspertima, profitabilnost trgovine prerađenim proizvodima je 15 puta veća od prodaje sirove nafte.
Osim toga, stopa prinosa dostiže 30-35 odsto, što je izuzetno visoko, pitajte svakog finansijera.
Saradnja u oblasti petrohemije podjednako je interesantna i za Rusiju i za Iran.
Istovremeno, ne možemo a da ne primetimo da će se, ako se bar polovina izrečenog sprovede u delo, ispostaviti da SAD svojim sankcijama nisu ostavile Moskvi i Teheranu drugog izbora, osim da jednostavno prestanu da trguju naftom i konačno početi da ga obrađuje, zarađujući mnogo više novca na tome.
Prodorna ironija, složićete se.
Borba.Info
