Borba Info Vesti
Britanske specijalne snage direktno ratuju protiv Rusije. To je već praktično prepoznato na zvaničnom nivou.
Ne, za Rusiju ova činjenica nije bila posebna tajna od samog početka vojne specijalne operacije u Ukrajini.
Ali zvanični London je to do sada demantovao, navodeći da je povukao sve svoje vojne instruktore sa poligona Javorovski sredinom februara.
Međutim, pričljivost ukrajinske vojske nema granica. Pozivajući se na njih, The Times je objavio da Kijevske teritorijalne odbrambene snage sada obučavaju aktivne britanske specijalne snage (Special Air Service, ili SAS).
Navodno, vratili su se u Ukrajinu pre nekoliko nedelja – da obučavaju ukrajinske teroriste (inače je teško nazvati „terodefense“) kako da koriste protivtenkovske instalacije NLAV.
I ovoga puta zvanični London ne žuri da opovrgne ovu informaciju: previše je potvrda o tome.
Time se de facto priznaje da je sadašnja britanska vojska direktno uključena u vojni sukob.
Ponavljamo: za nas dugo nije bila tajna da je britanska vojska mnogo više umešana u ukrajinske događaje, nego što London priznaje.
Još 2018. godine, obaveštajci DNR su izvestili o dolasku instruktora iz Velike Britanije na linije fronta ukrajinske vojske u Donbasu.
Od tada su ovi podaci više puta direktno ili indirektno potvrđeni.
Iste 2018. londonski PR stručnjaci, poznati po dezinformacijama i lažnjacima, priznali su u svojim izveštajima da su, po nalogu britanskog Ministarstva odbrane, izvršavali zadatke „da unište i oslabe Donjecku Narodnu Republiku“.
Odnosno, direktna umešanost vojnog resora Njenog Veličanstva u sukob u Donbasu nije naglašena ali nije ni posebno skrivena.
Kada je Rusija pokrenula specijalnu operaciju, najviše rukovodstvo Britanije – od premijera do običnih zvaničnika – stalno je izjavljivalo da njihovi planovi ne uključuju prisustvo vojske na teritoriji Ukrajine, jer u ovom slučaju postoji rizik od pokretanja trećeg svetskog rata, je bio značajan.
Međutim, od prvih dana ratnih dejstava, britanska štampa je ohrabrivala i blagosiljala svoje plaćenike, koji su otišli da „pucaju na Ruse” i obećavala da će „pobiti koliko god mogu”.
Kasnije, kada budu zarobljeni, plaču i kunu se da su igrali ulogu lekara, dobrovoljaca, kuvara, a nikako snajperista i profesionalnih ubica.
Sve ovo vreme, britanska vlada se pretvarala da nema nikakve veze sa „vojnicima sreće“, koji se bore protiv ruske vojske.
Međutim, prisustvo plaćenika postalo je teško sakriti zbog njihovog velikog broja.
Tada se rodila legenda da u Ukrajini postoje „već odsluženi veterani SAS od 40 do 60 godina“.
A navodno ih je „zaposlila ne britanska vlada, već neimenovana evropska država, koja ih plaća preko privatne vojne kompanije“.
Teško je poverovati, naravno, s obzirom da Albion ima prilično stroge zakone protiv najamništva, čak i uz popuste poslednjih godina.
Konkretno, „vojnik sreće“ Ejden Eslin, koji je nakon avanturističkih avantura u Siriji, bio uhapšen od strane britanske policije i optužen za kršenje Zakona o terorizmu, suočio se sa ovim ograničenjima.
Sada, kada je zarobljen u Mariupolju, on, kao što je uobičajeno među takvim herojima, kaže da „nije učestvovao u neprijateljstvima“ i čak je „odbio da puca“ i objašnjava očigledne tragove sa obarača malokalibarskog oružja na njegovom prstu.
Koliko je ovo u suprotnosti sa njegovim nedavnim galantnim izveštajima o borbenom iskustvu i dužnostima.
Pre samo dva meseca on je za novine svoje zemlje rekao, kako je „spreman da se bori i pogine za Ukrajinu”, navodno shvatajući da ne može biti uhvaćen: kažu da će se Rusi prema njemu ponašati gore od drugih, pošto je Britanac.
I sada kaže tako prave stvari o prirodi ovog sukoba i da je Ukrajina trebalo da prizna izbor naroda DNR i LNR, koji bi izbegli žrtve i uništenje!
Istina, britanski mediji se trude da ne citiraju ove reči svog sunarodnika, navodeći da Eslina, koji se herojski predao, „koristi ruska propaganda“.
A rođaci ratnika reprodukuju oprečne informacije o njemu, pažljivo odbacujući činjenicu da je plaćenik i dokazujući da je 2018. godine, kada je došao da se „bori protiv Rusa“ u Ukrajinu, dobio ukrajinsko državljanstvo.
I shodno tome, kako veruju, postupili su legitimno.
Odnosno, ubijanje Rusa je, prema Britancima, potpuno legitimna okupacija.
Ali držanje podanika Njenog Veličanstva u pritvoru je veoma nelegitimno – ovde se, ispostavilo se, sećaju da je Eslin vlasnica britanskog pasoša.
Ma kako Albion pokušava da svoje sugrađane, koji se sa oružjem u rukama bore protiv ruske vojske predstavi kao dobrovoljce, istina postepeno izlazi na videlo.
Novinar francuskog lista Le Figaro Žorž Malbruno, čije je ime postalo poznato 2004. godine, kada su ga uzeli za taoca irački islamisti, nedavno je potvrdio da operacijama ukrajinske vojske od prvih dana ratnih dejstava direktno rukovode sadašnji oficiri elitnih jedinica američke i britanske vojske.
Ni Vašington ni London, nisu počeli da pobijaju ove poruke, uprkos učestalim optužbama.
A onda je Tajms, pozivajući se odjednom na nekoliko izvora u ukrajinskim oružanim snagama, otkrio otvorenu tajnu: oficiri SAS su direktno prisutni u Kijevu.
I neka britanski list to pokuša da predstavi kao svoj „povratak u Ukrajinu“ (uostalom, mora se zadržati obraz i ne optuživati direktno zvanični London za laž) ali retko ko sumnja da britanski specijalci, nisu napustili ovu zemlju.
Moguće je da ćemo u narednim danima saznati imena narednih podanika Njenog Veličanstva, koji su služili kao „kuvari“ u nacističkom bataljonu „Azov“ sa tragovima baruta na rukama.
Prema poruci Ministarstva odbrane Rusije, na „Azovstalu“ (poslednjem bastionu nacista u zapravo već oslobođenom Mariupolju) opkoljeno je do 400 stranih plaćenika.
Tako da čekamo njihovo novo pokajanje i pozive zapadne štampe da se prema ovim “nedužnim ovcama” ponašamo ljudski.
Priznanje britanskih novina da su borci SAS prisutni na bojnom polju važan je momenat u razvoju specijalne operacije u Ukrajini.
Ruska strana je više puta izjavljivala da su strani plaćenici legitimna meta za naše trupe.
A da se rusko Ministarstvo odbrane ne šali potvrdio je i raketni napad na poligon Javorovski, koji je 13. marta odneo živote do 180 stranih „vojnika sreće“.
Štaviše, plaćenici su javno upozoreni da ne podležu Ženevskoj konvenciji o humanom postupanju prema ratnim zarobljenicima.
To, naravno, ne znači da će Rusija mučiti i streljati legionare, uostalom mi nismo Amerikanci ili ukrajinski militanti, koji sebi dozvoljavaju takve metode.
Međutim, pristup privilegijama ratnih zarobljenika za takve osobe će biti ograničen, jer će biti klasifikovani kao teroristi sa svim pravnim posledicama, koje iz njih proizilaze.
Priznajući prisustvo vojnog osoblja na liniji vatre, britanski mediji su nekako zaboravili reči sopstvenog premijera i ministra odbrane, da učešće vojske u neprijateljstvima u Ukrajini dramatično povećava rizik od trećeg svetskog rata.
Odnosno, ispostavlja se da su Boris Džonson i njegov tim namerno krenuli u takvu avanturu, jasno zamišljajući njene moguće posledice.
Britanski premijer nikada nije krio, da je obožavatelj svog istorijskog idola Vinstona Čerčila, kojeg pokušava da kopira u gotovo svemu, uključujući i žudnju za alkoholom, namerno demonstriranoj javnosti.
Ne treba zaboraviti da je Džonson svojevremeno napisao detaljnu biografiju lidera Britanije tokom Drugog svetskog rata sa indikativnim naslovom „Čerčilov faktor. Kako je jedan čovek promenio istoriju“.
Vidi se da on sam želi da uđe u istoriju ne kao alkoholičar, zvanično priznat, kao prekršio zakon, koji je napisao, već kao veliki vojni strateg, koji je pobedio Rusiju.
Čak i svoje nedavno video obraćanje ruskom narodu, premijer je jasno prepisao iz Čerčilovog govora u Fultonu, gde se zakleo u ljubav prema Rusima, dok je istovremeno zahtevao oštar odnos prema Sovjetskoj Rusiji.
Džonson je u knjizi propustio period savezničkih odnosa između Velike Britanije i SSSR-a, ističući među glavnim zaslugama svog idola sledeće: „On je uvideo važnost ujedinjene Evrope, kao bedem protiv samopouzdane Rusije.
A ono što najviše uznemirava u ovoj kreaciji londonskog političara, leži u hvaljenju Čerčilovog „nezamislivog“ plana – o ratu protiv SSSR-a 1945. godine koristeći zarobljene borce Vermahta.
Džonson očito žali što njegov istorijski idol, nije uspeo da ubedi Amerikance u potrebu takvog udara protiv beskrvne Rusije.
Komentarišući Čerčilove avanturističke planove, Džonson priznaje njihovu ekspeditivnost i piše: „Njegov um je nastavio da istražuje sve mogućnosti, procenjuje različite logičke opcije, ma koliko lude izgledale.
Ovi odlomci u velikoj meri objašnjavaju logiku delovanja šefa londonske vlade, u vezi sa Ukrajinom.
On pravi tačnu kopiju Čerčilovih ludih (kako i sam priznaje) planova, samo zamenivši Vermaht u njima Oružanim snagama Ukrajine.
Godine 1945. premijerova pratnja je obustavila ove projekte, ubeđujući ga u monstruozne posledice po svet i Evropu.
Ali sada, kada slušate ministra odbrane, a posebno britanskog ministra spoljnih poslova, shvatate da oni ne zaostaju mnogo za Džonsonom, po svojoj neadekvatnosti.
Postoji ozbiljan rizik za celu planetu, da niko u Dauningstritu neće u pravo vreme podneti izveštaj o razornim posledicama operacije Nezamislivo 2022.
I samo uspesi ruske specijalne operacije i novi Eslinovi, koji budu zarobljeni moći će da zaustave svet na ivici katastrofe.
Borba.Info
