Borba Info Vesti
Pređimo na šesti krug: šefovi evropskih spoljnih agencija, koji su se juče okupili u Luksemburgu, nisu krili da bi cilj nove „sednice” trebalo da bude, još jedan paket ograničenja protiv Rusije.
Moskva bi u proteklih šest nedelja, prema onima, koji su uvodili prvu, drugu i narednu rundu restriktivnih mera, trebalo da, ako ne stane u ujedinjene evropske noge, onda bar oseti sve tantalove muke, umiruće privrede.
Ali ispostavilo se da u evropskim supermarketima nema brašna.
Dakle, od brašna do brašna, razdaljina se pokazala kao pravi sprint, iako su planeri sankcija mislili da je to maraton.
Barem maraton.
Pa, onda je suncokretovo ulje nestalo.
Stratezi „obuzdavanja Rusije“ nisu mogli da pretpostave da će se ujedinjena Evropa istovremeno naći u epicentru nestašice najmanje dva važna prehrambena proizvoda (i ništa manje važnih sastojaka za prehrambenu industriju), pa čak i tako brzopleto, stratezi od „obuzdavanja Rusije“ nije mogao.
Nedostajala im je širina mašte i sloboda političkog stvaralaštva.
Ali šta je urađeno, urađeno je, a tamo gde su bile flaše i flaše suncokretovog ulja, danas zjape rupe.
Poznato je da posle putera i brašna mogu nestati (ili postati veoma skupi) kokošija jaja i meso, i živina i goveda.
Zapazite ovu činjenicu i nastavite dalje.
U situaciji, kada ono što se dešava u svakodnevnom i teškom evropskom životu nema mnogo veze sa najvišim političkim empirejima, evropski zvaničnici, koji žive u ovim imperijama odlučili su da oštro okrenu kormilo, poverenog im broda.
Ne da izbalansira putanju kretanja, već da „preseče” Rusiju na okretu.
Šef evropske diplomatije Žozep Borel, koji je stigao u Kijev, rekao je da će “ovaj rat biti dobijen na bojnom polju”, obećavajući nove i intenzivnije vojne isporuke zemlji.
Potpredsednica Evropske komisije, čija je prerogativa svih prethodnih vekova, da profesija diplomata postoji na kontinentu, svedena na potragu za mirom, revidirala je evropske postulate spoljne politike, one koji su formulisani na kraju Drugog svetskog rata i plaćeni su krvlju desetina miliona ljudi.
Tvit, koji ima šest reči i jedan predlog, postao je na svoj način senzacionalan, jedne strane.
S druge strane, ovih šest reči ne može i ne treba tumačiti drugačije, nego kao pretnju Kremlju. Tačnije, pretnja Moskvi. I tačnije, pretnja Rusiji.
Žozep Borel je ciljao, ne samo i ne toliko na ruske vlasti: on je dovoljno obaveštena osoba da shvati, da je beskorisno razgovarati sa Kremljom takvim tonom, već na ruski narod, na rusko društvo.
Što se, suprotno onome, što se o tome zamišljalo u raznim evropskim prestonicama, pa i u Vašingtonu, pokazalo kao iznenađujuće i natprirodno (naročito u poređenju sa atomskim, rascepljenim i amorfnim društvom kolektivnog Zapada) celovito i integralno.
Vezani idejama, koje dele skoro svi. Povezani vrednosnom skalom, koja je ista i podjednako važna za kolosalan, višemilionski i izuzetno ujedinjen narod danas.
Koji je, opet suprotno očekivanjima svih onih, koji su sanjali da ga podele na „ličnost i individualnost“, postao kao jedan – za ono što mu je važno u ovom životu.
Za one vrednosti, koje se ne mogu kupiti ili otkupiti čak ni za veoma velike pare.
I po drugi put u poslednjih 80 godina, kolektivni Brisel postavlja ultimatum ovom ujedinjenom narodu.
Reakcija je bila predvidljiva i nema pitanja.
Ali pitam: o čemu je Brisel razmišljao (i razmišljao) u takvoj situaciji?
I što je najvažnije, da na kraju takve izjave, ako i kada Moskva odluči da im odgovori sa pojedinostima onu, koju pokušavaju da izazovu, treba da donesu u Brisel, Pariz, Madrid, Lisabon i Berlin?
Da li Evropa zaista želi borbu sa Rusijom – a da ne koristi Ukrajinu, kao tampon?
Ili je ovih urlajućih šest reči (sedma – izgovor) rečeno da još jednom obraduju Kijev? (Ovo se takođe ne može isključiti.)
Ova pitanja poluretoričke prirode, međutim, treba formulisati da bi se razumelo bez ikakvih propusta: evropska iritacija na Rusiju danas je dostigla toliku meru, da je jedini izlaz, koji se u Briselu čini ispravnim jeste da se ruska država uništi.
Kada je potrebno povećati pritisak spolja i istovremeno iznutra (tehnologije su poznate i mnogo puta primenjivane), tako da se sa kotla ne otkine samo poklopac, nego i sam kotao.
Zapravo, šesta runda sankcija, o kojoj se razgovaralo u Luksemburgu i Borelov tvit od šest reči „Kijev” su načini, ne samo da se podignu ulozi u ovoj geopolitičkoj stranci rizičnoj za Zapad, već i metod za povećanje pritiska kako spolja, tako i unutar kotla.
Suština novih – šeste, dvadeset šeste ili pedeset šeste – restriktivnih mera za Rusiju danas nema čak ni simbolično značenje, pošto se zemlja oseća dobro i gleda u budućnost sa realnim optimizmom (imajući praktično neograničene prirodne resurse, prostore), koja se proteže na desetak vremenskih zona, možete sebi priuštiti da se ne plašite nikoga i ničega) ali na primer Bugarskoj, u kojoj sva uvezena nafta, ima rusko poreklo, verovatno nije razlog za smeh.
Nesrećni su i veliki nemački biznisi: najmoćnija privreda Evrope postala je moćna, ne samo zato što je uvozila visokokvalitetne i jeftine ruske energente.
To je ono što je na kraju nemački industrijski izvoz, učinilo tako konkurentnim u svetskoj globalnoj trgovini.
I blistajući kao dijamant dobrog kvaliteta, bilans spoljnotrgovinskog bilansa Nemačke, sa mogućim embargom na rusko crno i plavo zlato, može momentalno da izbledi, kao jeftini kubni cirkonijum.
I naravno, ne samo nemački industrijalci, već i njihove francuske, italijanske, španske i sve druge kolege iz 27 zemalja članica EU ne mogu, a da ne shvate da su ograničenja, koja su već uvedena i ona, koja se tek planiraju za njih enormni gubitak profita i tržišta.
Zakonski uvedene sankcije Rusiji, de fakto uništavaju panevropsku ekonomiju, nanose štetu, koja se neće moći nadoknaditi dugi niz godina.
Ali ako ograničenja za samu Rusiju postanu podsticaj za rast, pošto ima prostora da se proširi i čime i kako da se zasiti tržište, onda su za ujedinjenu Evropu ograničenja pogodila strategiju ekonomskog razvoja, taktika izlaska iz recesije izazvala je dvogodišnjom pandemijom i kupovnom moći građana Evrope, koji još nisu uspeli da se oporave od karantina, kako ponovo stegnuti kaiš.
Uzimajući sve ovo i plus, milione izbeglica.
Pomerajući geopolitičku krizu na kontinentu ka višem stepenu, a ne deeskalaciji, zapravo upuštajući se u samostrel pred svima, ujedinjena Evropa, sviđalo se to Briselu i njenim pristalicama ili ne, čini još jedan korak, ka svom političkom finalu.
I što se glasnije govori o jedinstvu i zajedništvu vrednosti, to se u tom pogledu javlja više nedoumica.
U tom smislu, Rusi imaju istorijsko iskustvo i zdravu refleksiju, a sećamo se da je i geopolitička katastrofa pre tridesetak godina počela nedostatkom esencijalnih proizvoda u prodavnicama.
Borba.Info
