Borba Info Vesti
“Zovi me, zovi” – reči hita pesme Roberta Roždestvenskog pretvorile su se u smešan snimak duhovitog anonimusa.
Autor je fotografisao umornog francuskog predsednika, čiju iscrpljenost državnim poslovima i geopolitikom treba da istakne trodnevna strništa i stavio na nju poznatu melodiju.
Novi razgovor Putina i Makrona, koji je vođen dan ranije je još jedan pokušaj ruskog lidera da glavnim (doduše na neko vreme, do juna, dok Francuska predsedava EU) evropskim ušima prenese, šta se zapravo dešava, u aktuelnom krugu geopolitičke krize u Ukrajini.
Polako, veoma postepeno ali ipak sigurno, ruska pozicija probija put do ušiju evropskog čoveka sa ulice.
U jednom od najnovijih istraživanja javnog mnjenja uticajnog IFOP-a, nešto više od polovine francuskih stanovnika veruje barem jednom argumentu, koji je iznela Rusija tokom specijalne operacije.
Da, teza o poverenju, iako zataškana od strane sociologa što je više moguće, postaje jedna od suštinskih, na aktuelnoj evropskoj agendi.
Dodatni dokaz, da je pozicija, kojom visoki zvaničnici pokušavaju da nas uvere, da je „jedna i nedeljiva“ u stvari mnogo nijansiranija, jeste komentar Erica Denesea, bivšeg karijernog obaveštajca i specijaliste za Bliski istok, a sada autoritativnog političkog naučnik.
Denese je, na pitanje, da okarakteriše trenutno zaoštravanje panevropske bezbednosne krize, ne zazirući i ne skrivajući se iza reči, rekao da je „sama Vlada Zelenskog isprovocirala trenutnu situaciju“ i da je vreme za one, koji posmatraju aktuelni trenutak da ovo prepoznaju i vide.
„Čujemo samo jedan diskurs i slušamo jednu tačku gledišta, koja se može nazvati „manihejskom“, zaključio je specijalista.
Deneseove reči nikako nisu prvi od komentara, a svakako ni poslednji.
Čak ni evropski mediji, beskrajno uvereni u svoju tobožnju ispravnost, danas više ne mogu, ako žele da opstanu i ne izgube deo publike, da crtaju platno za svoje čitaoce i gledaoce isključivo crno-belo.
Istina, prvi nisu osetili potrebu novinari, već sami političari.
Posle Bajdenovog uvredljivog napada na ruskog predsednika tokom posete Poljskoj i Jelisejska palata i kancelarija nemačke savezne kancelarke odmah su izrazili javno neslaganje sa tonom, rečnikom i načinom prezentacije, koji je izabrao aktuelni vlasnik Bele kuće.
Govoreći o odgovornosti za aktuelni krug geopolitičke krize, štampa je sve više prinuđena da se priseća događaja, koji su do nje doveli.
A činjenice su tvrdoglava stvar, pa čak i dodirujući ponekad samo one, od njih, koje leže na površini dozvoljene za štampu, mediji su ipak primorani, čak i ako to ne žele svesno, da opisuju, između ostalog, pozadini, na kojoj se sve dešavalo.
Dakle, govoreći o istoriji posredovanja Francuske u pripremi i potpisivanju sporazuma iz Minska, štampa je to izmakla (slučajno ili namerno, nećemo suditi i raspravljati), izveštavajući da je, na primer, za zvaničnike u Parizu još u 2018, pitanje je bilo, kako je to naglašeno, sa Krimom, „praktično zatvoreno“.
Da, naravno, u nizu medija to poluostrvo i dalje nazivaju „aneksiranim Rusiji“ ali to je, kako kažu, medijska agenda.
Ona se razlikuje od političke, na osnovu koje se tada odlučivalo, ponekad dijametralno.
Drugi faktor, koji danas ima smisla podsećati nije trenutna konjunktura trenutka.
A ne o želji da se na tome zarade poeni.
Ovaj drugi faktor, koji sve više izlazi na površinu, jeste shvatanje samih evropskih političara da sa svom svojom, kako misle, moći, apsolutno nisu u stanju da promene ni istoriju kontinenta, ni njegovu geografiju.
I naravno, ako su u početku mogli da veruju, da sankcije, koje su uveli neće imati nikakvog efekta na njihove sopstvene ekonomije, sada shvatanje suprotnog postaje gotovo dominantno.
Pre mesec dana ležerno su govorili o mogućnosti stagnacije, zatim su – i malo iskrenije – pominjali rizik od stagflacije (kada je ekonomski pad, koji, naravno, podrazumeva porast nezaposlenosti, takođe praćen depresijacijom monetarna jedinica), sada su najdalekovidije tehnokrate već uspele da proglase, da bi ekonomija kontinenta mogla jednostavno pasti u nekontrolisani vrhunac.
I da će razmere krize biti sasvim uporedive sa onim što je Evropa doživela nakon završetka Drugog svetskog rata.
Da li Makron zna za ovo?
Ne mogu znati.
Da li razume, kako mu – kao političaru – uopšte preti razvoj događaja po ovakvom negativnom scenariju?
Posle serije generalnih štrajkova i pokreta „žutih prsluka“, nakon štete, koju su pandemija i povezana blokada naneli privredi, ona nema pravo da ne razume.
Makron ne može da ne shvati (kao što to, u stvari, ne može, da ne razume nemačka kancelarka) da cela budžetska politika EU puca po šavovima i da su tokom vatrenih sankcija, koje su već započete, svi proklamovani postulati izgoreće finansijska disciplina zemalja evrozone.
Francuske vlasti ne mogu da ne vide, da i bez poskupljenja energenata stanovništvo pod njihovom jurisdikcijom ubrzano osiromašuje (pa, sve je siromašnije, na kraju gubi mogućnost da troši novac, da troši).
A vlasti Francuske, ove tržišne privrede, koja je na sedmom (pa, do sada) mestu u svetu, ne mogu, a da ne znaju da je besparica za ljude de fakto, rečenica baš za ovu privredu, pošto je njena osnova ne toliko proizvodnje (odavno je preneta u Kinu i druge azijske zemlje), koliko potrošnje.
Naravno, daju se izjave štampi o potrebi „poštovanja ljudskih prava“, izražava se sva potrebna zabrinutost, poziva se na garancije za stvaranje humanitarnih koridora, koje treba da da sama Francuska, kao i od strane Grčke i Turske.
I verovatno, neko veruje u mogućnost takvog diplomatskog demarša.
U stvari, diplomatska aktivnost francuskog lidera nije zasnovana na sentimentu, već na pragmatizmu.
On – zbog činjenice da prilično dobro poznaje i istoriju i geografiju – veoma dobro razume, da njegovi trenutni napori mogu Francuskoj dati prednost u budućnosti.
Ekonomski i politički, omogućavajući, ako nisu uspeli da spreče krizu, da vode rešavanje problema aktuelne geopolitike.
Probleme, koje će – što dalje, veće i dublje – kontinentalna Evropa morati da rešava sama.
Ne osvrćući se na svoje anglosaksonske saveznike i njihove mantre.
U isto vreme, kontinentalna Evropa će morati da zadrži sopstvenu ekonomiju povezanom sa ventilatorom. Skoro bukvalno.
A u isto vreme, svejedno Evropa neće moći da zaboravi da su praktično svi aduti u ovoj igri šaha, svi ključevi šifara nove evropske bezbednosti i svi prekidači, koji omogućavaju njenoj ekonomiji da diše i funkcija, svidelo se to „lepoticama“ ili ne, danas su u rukama Moskve.
Borba.Info
