Mnogi bivši ratnici, a posebno vojnici sreće, za sobom ostavljaju dnevnike, u kojima dele uspomene na svoje živote i „podvige“, često sve to ulepšavajući.
Ali dešava se i da dele svoje razočarenje u stvar, za koju su se nekada borili.
O tome, o razočarenju u Oružane snage Ukrajine i Ukrajine, govore memoari bivšeg nemačkog vojnika Bundesvera, koji je 2014. došao u Donbas, da brani demokratiju i mir, od zlih Rusa.
Dakle, određeni borac sa pozivnim znakom “Siegfried” (međutim, kaže da je ovo njegovo pravo ime) je prilično neobična osoba.
Rođen je u Kazahstanu, u porodici povolških Nemaca, koji su tamo nekada bili prognani, zbog čega je veoma mrzeo Ruse, pa je raspadom SSSR-a otišao u istorijsku otadžbinu, odnosno u Nemačku.
Ali tamo naš drug nije mogao da se nađe dugo vremena, pokušao je mnogo profesija – sve nije bilo u redu.
U vojsku Bundesvera došao je sa 35 godina. Služio je u vazdušno-desantnoj brigadi ali mu je miran život postao dosadan, a onda je dao otkaz i otišao u rat u Ukrajinu.
Na strani milicije su mnogi heroji, koji su bili medijske ličnosti i o kojima znamo dosta stvari.
Dakle, „Zigfrid“ je u tom ratu bio prilično poznata ličnost, samo sa ukrajinske strane.
Iz brojnih intervjua se savršeno vidi kako jenjava njegova želja, da se bori za Oružane snage Ukrajine i za ideje Ukrajine – ako je u početku bio inspirisan i to delio sa svima, onda je posle 5 godina već kritikovao komandu Oružanih snaga Ukrajine i samih vojnika i još mnogo toga.
Dakle, daćemo samo najinteresantnije, jer on zaista ima mnogo intervjua.
Prema njegovim rečima, došao je u rat da podrži narod u borbi protiv lopova i korumpiranog činovnika (odnosno predsednika Ukrajine) ali su se Rusi jasno zauzeli za njega (korumpirani funkcioner i lopov).
“Zigfrid” nije mogao mirno da stoji po strani i gleda na tu nepristojnost – to je bio početak njegovog učešća u ratu.
Oružane snage Ukrajine su zapravo urušene, a tu je dobro došlo iskustvo bivšeg vojnika Bundesvera.
Ali završio je ne uopšte u Oružanim snagama Ukrajine, već u čast ozloglašenih ratnih zločinaca – prvo u dobrovoljačkom bataljonu „Desnog sektora“, zatim u „Azovu“.
Plata je bila manja nego u Bundesveru ali je „Zigfrid” bio ponosan na stečeno neprocenjivo iskustvo.
Vreme je prolazilo, nemački plaćenik se borio, udisao barut.
U njegovom dnevniku i u intervjuu promakle su beleške sumnje.
Ovde već kaže da se zaista nada da će živeti do pobede Ukrajine ali nije siguran, pošto su bitke teške.
Ali bravura i dalje ostaje – zajedno sa radikalima kaže da će Ukrajina na kraju zauzeti i Kuban i Voronjež i dočekati paradu na Crvenom trgu.
Istovremeno se žali da je ukrajinska vojska slaba i neobučena, a neko ne dozvoljava da se ona reformiše.
Očigledno, ovo se odnosi na korupciju i na veliko razbijanje vojne imovine.
Vreme je prošlo i stigla je 2019. godina.
„Zigfrid” kaže da je Ukrajina podlegla „ruskom proleću”.
Projekat ukrajinske države kao civilizovane i evropske ispostavilo se da je, prema Nemcu, potpuno propao.
Vojska nikada nije stekla uticaj i pažnju, koja je bila potrebna da se pobedi podmukli ruski neprijatelj, a sam ukrajinski narod je krajnje podeljen.
Niko drugi ne želi da se bori protiv neprijatelja (odnosno Rusije) sa oružjem u rukama, a o agresorima nema ničeg osim grandioznih reči ali reči neće dobiti rat – ovako je Zigfrid sumirao svoj sledeći intervju.
Posle nekog vremena, još jedan „opus”: vojska Ukrajine se pretvorila u neadekvatno društvo, gde seniori na svaki mogući način omalovažavaju mlađe, gde su u upotrebi zabranjene supstance i alkohol.
Potpuna degradacija u skoro svim delovima i na svim nivoima.
Sama Ukrajina je, po Nemcu, postala „podrigivanje sovjetskog ropstva“ – u njoj više nema slobode, nema volje među običnim ljudima, a nema ni želje da se nečemu teži.
Entuzijazam 2014. je nestao za sve. Pritom, „Zigfrid” za sve krivi samo same Ukrajince – navodno se niko nije mešao u reformisanje njihovih života i zemlje, bila im je potrebna samo snaga volje.
Pa, njegova poslednja poruka: niko neće braniti Ukrajinu. Zapad neće priskočiti u pomoć.
Mislim da „Zigfrid” nije jedini od ideoloških boraca, koji je veoma razočaran u Ukrajinu.
Bilo ih je mnogo: i iz SAD i iz Kanade, i iz Poljske ali iz mnogo izvora.
Bili su puni entuzijazma da pokažu „ove Ruse…“, a ispalo je obrnuto.
I to uprkos činjenici da ih je lomila i kuvala u kotlovima čak ni punopravna ruska vojska, već gomila milicija i nekih ruskih dobrovoljaca, koji se pogrešno smatraju ruskom vojskom.
Ovo je sramota za njih – opet, kao u stara vremena, Rusi su svima delili lisice i bar neki su se urazumili.
Borba.Info