Pošteni izbori ili pošteni protesti?

Ako u tom papiru, koji treba da stigne ovih dana, izborni uslovi budu postavljeni onako kako je to u svim demokratskim zemljama – aktuelna vlast u Srbiji imaće veliki problem da to prihvati.

Jasno je šta su motivi vlasti sa dijalogom sa opozicijom na dva koloseka.

Njima je potrebno da dobiju legitimitet za sledeće izbore koji je ozbiljno poljuljan prošlogodišnjim bojkotom izbora na svim nivoima i zato glume spremnost na dijalog kako bi ublažili posledice nelegitimnosti sadašnjeg saziva lažnog parlamenta.

Svi u domaćoj i međunarodnoj javnosti, pa čak i birači naprednjaka, vide da je to jedan smešan i nedemokratski parlament bez opozicije i takvo stanje je neodrživo.

Jedini razlog zašto oni sede na međustranačkom dijalogu jeste da ti sledeći izbori i sledeći parlament ne izgledaju kao prošlogodišnji izbori i sadašnji parlament.

Zbog toga su spremni nešto i da ispune od opozicionih zahteva, ali da to bude što manje i što beznačajnije.

Međutim, sada su ušli u problem jer treba nekako završiti oba ta dijaloga i ispuniti nešto od opozicionih zahteva i na jednom i na drugom koloseku.

Ako su mislili da priznaju samo kolosek bez stranaca i da tu naprave neke dogovore, delegacija Evropskog parlamenta im je napravila pometnju, jer su prihvatili na sebe izradu radnog dokumenta o izbornim uslovima, što je bilo neočekivano.

Ako u tom papiru, koji treba da stigne ovih dana, izborni uslovi budu postavljeni onako kako je to u svim demokratskim zemljama – aktuelna vlast u Srbiji imaće veliki problem da to prihvati.

Ako, u dogovoru sa našim vlastima, taj papir bude ispražnjen od suštinskih uslova za slobodne i poštene izbore, to će biti dobro otrežnjenje za sve one koji se nadaju da će nam stranci doneti slobodu, pravdu i
demokratiju u Srbiju, a EU će izgubiti i poslednje ostatke kredibiliteta.

A onda sledi naše suočavanje sa samim sobom i da li ćemo se za slobodu, pravdu i demokratiju izboriti sami, što sve vreme bezuspešno zagovaram.

Drugi motiv vlasti da ide na dva koloseka dijaloga je da posvađa i podeli ionako posvađanu i podeljenu opoziciju.

Ali ako smo pametni mi u opoziciji ne treba da nasednemo na taj mamac već bi trebalo da radimo na tome da izvučemo maksimum iz oba toka dijaloga.

Sve što dobijemo u međustranačkom dijalogu bez stranog posredovanja biće na korist i onih koji razgovaraju samo uz pomoć stranaca.

Sve što, na drugoj strani, dobijemo u dijalogu uz posredovanje delegacije Evropskog parlamenta biće i na korist onih koji ne žele strano posredovanje.

Upravo to je i bila ideja Srpskog pokreta Dveri kada smo doneli odluku da učestvujemo na oba koloseka dijaloga – da iz oba izvučemo najviše što se može na opštu korist svih u opoziciji.

Vreme za okončanje oba dijaloga nesumnjivo curi.

Ostalo je manje od mesec dana da se sve završi i odmah bude primenjeno, jer je dogovor na oba koloseka dijaloga da budu završeni najkasnije šest meseci pre sledećih izbora u Srbiji, a to je najdalje kraj septembra – ako imamo u vidu da su izbori krajem marta ili
početkom aprila.

Ono što je dobro jeste da ćemo veoma brzo znati na čemu smo i šta je odgovor vlasti na naše višegodišnje opozicione zahteve za poboljšanje izbornih uslova.

Međutim, da li smo spremni za scenario da vlast neće ništa da promeni? Da li će onda ponovo morati da radi ulica?

Tu se onda postavlja jedno teško pitanje: da li na ulice mogu pozvati i narod ponovo sabrati u borbu protiv ove vlasti oni koji su raspustili najveći opozicioni miting 13. aprila 2019. godine i preko 50.000 gnevnih ljudi poslali kući?

Da li taj autoritet za poziv za narodni bunt imaju oni koji nisu prihvatili da realizuju ranije zajednički dogovorenu ideju o štrajku glađu svih lidera i narodnih poslanika opozicije?

Istrošeno je poverenje opoziciono orijentisanih građana prema opozicionim političkim strankama i zato se građani okreću alternativnim protestima i njihovim organizatorima.

Mnogi u opoziciji nikada nisu napravili niti jedan protest protiv ove vlasti niti smeju da kritikuju kriminal i korupciju u vrhu vladajućeg režima.

Mnogi drugi u opoziciji nikada nisu smeli da idu do kraja i da se suprotstave vlasti po cenu određenog rizika.

Kao da bi i jedni i drugi voleli da im neko pokloni poštene izbore i vlast, a to ne biva.

Poslednji je trenutak za uozbiljavanje kompletne opozicione političke scene, računajući političke stranke, intelektualnu javnost, građane…

Bez obzira na sve naše međusobne podele i netrpeljivosti treba na oba koloseka dijaloga da izvršimo zajednički pritisak na vlast u cilju ostvarenja uslova za slobodne i poštene
izbore.

To znači da mediji moraju biti oslobođeni za drugačije mišljenje, kritiku vlasti i glas opozicije, a pre svega javni medijski servisi i televizije sa nacionalnom frekvencijom i to ne samo u mesec dana izborne kampanje već u svih šest meseci predizbornog perioda.

To znači da moramo dobiti emisije u kojima ćemo samostalno gostovati i imati priliku da predstavimo svoj program bez prekidanja od strane režimskih ometača, kao što to predstavnici vlasti imaju svakodnevno i svuda.

To dalje znači da Republička izborna komisija mora da izgleda drugačije jer u njoj nema članova iz redova opozicije.

To podrazumeva da naši predstavnici moraju učestvovati u sređivanju Jedinstvenog biračkog spiska.

I najvažnije, mora da sadrži formiranje radnog tela koje će nadzirati kompletan predizborni i izborni proces, a u kome će opozicija imati svoje članove.

Ukoliko svega toga nema onda moramo biti spremni na druge vidove borbe.

Ali pod uslovom da nam ponovo neko ne traži da se raziđemo kad se saberemo ispred Skupštine, da nam ne pričaju priče i menjaju teze kako smo nasilni mi koji se borimo za slobodu i poštene izbore, da ne zagovaraju novi pasivni bojkot i čekanje da nam EU reši sve naše probleme, već da ovoga puta idemo do kraja.

Svi protesti u Srbiji onda treba da se ujedine u jedan i da nema razilaženja dok ne dobijemo ono što tražimo.

Ako za to nismo spremni – bolje da ne počinjemo ništa i da onda prestanemo da kukamo i da se stalno žalimo na ovu vlast na društvenim mrežama i u ličnim razgovorima.

Vlast je na potezu i ima priliku da sve ovo reši mirno tako što će omogućiti poštene izbore.

Ako toga nema, onda smo mi na potezu i bez obzira na sva loša iskustva iz novije prošlosti moramo probati ponovo.

I 90-ih godina mnogi su protesti i demonstracije propali dok na kraju jedne nisu uspele.

Naše je da radimo na tome i uspeh će doći ali sasvim sigurno nema ništa od onog “sedenja na dušeku sve duvan pušeći”.

Dveri