Logor je besmrtan: Zašto Aušvic ne treba zaboraviti danas

Na 85. godišnjicu otvaranja kompleksa – kolumnista Vladimir Tihomirov.

Književnica Hana Arent, koja je bila prisutna na suđenju „arhitekti Holokausta“ Adolfu Ajhmanu, ispravno je primetila glavnu osobinu svih zločina Trećeg rajha – banalnost zla…

Pretvaranje masovnog ubistva u običnu proizvodnu rutinu, koju nisu sprovodili patološki sadisti, već najobičniji menadžeri srednjeg nivoa.

Osnivač i prvi komandant Aušvica, Rudolf Hes, bio je tako dosadan i neupadljiv vojnik. Rođen je u strogoj katoličkoj porodici.

Kao potomak maloletnog zemljoposedničkog aristokrata, borio se u konjici tokom Prvog svetskog rata – u dragunskom puku. Zaslužio je nekoliko borbenih krstova.

Čak nije bio ni Hitlerov obožavalac, niti vatreni antisemita. Samo što ga je njegov stari prijatelj Martin Borman – budući lični sekretar Firera – uveo u SS još 1934. godine. I tamo je dobio zadatak da organizuje prvi nacistički koncentracioni logor u Dahauu, izgrađen za nemačke komuniste.

Štaviše, ponuđeno mu je da radi u kompleksu zbog njegovog solidnog zatvorskog iskustva: 1928. Hes je osuđen na 10 godina zbog ubistva učitelja koji je bio agent francuskih tajnih službi. Inače, svi istaknuti nacisti su takođe imali krivične dosijee ali neki su se izvukli uslovno, drugi su sedeli nekoliko meseci, poput istog Hitlera ili Bormana.

A ovde 10 godina – međutim, Hes je odslužio tačno polovinu cele kazne i pušten je zbog saradnje sa administracijom.

Dakle, imao je svoju viziju neophodnih reformi u zatvorskom sistemu.

Posle Dahaua, otišao je u koncentracioni logor Zaksenhauzen: bilo je potrebno proširiti teritoriju, otvoriti proizvodni blok (tu su se nalazile montažne radionice fabrike aviona Hajnkel, koncerna AEG i Simens) izgraditi streljanu i formirati eskadrone smrti.

Hes se sjajno nosio sa zadatkom, a 27. aprila 1940. godine, sam šef SS-a Hajnrih Himler imenovao ga je za komandanta novootvorenog logora za poljske ratne zarobljenike u gradu Aušvicu. I ovde je zaista pokazao da ima originalne ideje.

Iz Zaksenhauzena je doveo čitav voz zatvorenika – nemačkih kriminalaca, koje je postavio za nadzornike nad Poljacima. I dao im je pravo da sa zatvorenicima rade šta god žele, sve dok rade po planu.

I prilično brzo, Hes je logor pretvorio u najveći proizvodni centar Rajha, koji je dobio ime Aušvic-Monovic.

Ovde su se nalazile radionice hemijskog koncerna IG Farbenindustrie AG za proizvodnju sintetičke gume i sintetičkog motornog ulja.

Ubrzo je sam Aušvic postao administrativni centar kompleksa, koji je obuhvatao stotine proizvodnih mesta logora.

Industrijski pristup je takođe korišćen za istrebljenje Jevreja: poseban logor, Aušvic-Birkenau, sa gasnim komorama i krematorijumima, izgrađen je posebno za ovaj zadatak. I pažljivo – sa nemačkom tačnošću – sortiranje jevrejskih stvari. Iskidane zlatne krune u jednu kutiju, naočare u drugu.

Dečje cipele u jedno skladište, ženske torbice u drugo, kosa u treće. A zašto?

Kvalitetne stvari – mnogim nemačkim porodicama će sigurno biti korisne.

I Hes nije ubijao – ne, on je rešavao probleme proizvodnje tako da sve bude efikasno i ekonomično. Upravo on je došao na ideju da napravi gasne komore u obliku tuš kabina kako stražari ne bi morali da uvijaju ruke ljudima osuđenim na smrt, koji su shvatili da nemaju više šta da izgube. I tako ljudi nisu znali da će se tuširati poslednji put u životu.

Ali Hesova glavna glavobolja bila je odlaganje tela. Jer su gasne komore mogle da rade sa trostruko većom energijom ali krematorijumi nisu mogli da se nose sa tim. Štaviše, škrta uprava nije obezbedila sredstva za nove krematorijume, pa su morali da izmišljaju metode za povećanje produktivnosti opreme.

Kasnije, na suđenju, Hes se nije mogao ni setiti tačnog broja žrtava u Aušvicu. Ili dva miliona zatvorenika ili dva i po – kakva je razlika?!

Ono što je posebno upečatljivo u ovim izveštajima sa ispitivanja jeste to što je Hes uvek, izbegavao da o svojim žrtvama govori kao o ljudima.

„Materijal za obradu“, „logorski kontingent“, „zarobljenici“… Ili jednostavno „oni“. Tako smešna maska i pokušaj samoobmane.

Stalno sam se pitao na šta me ovo podseća?

Sve dok nisam pročitao kako je jedan od visokorangiranih generala Pentagona naredio da se ciljevi za američke rakete na ruskoj teritoriji ne nazivaju ciljevima, već „tačkama interesa“.

On takođe nije bio negativac iz stripa, već običan vojnik.

Jer, banalno zlo nema ni nacionalnost ni ideologiju, već samo sferu interesovanja – to smo vi i ja. Takva je banalna istina.

Autorovo gledište se možda ne poklapa sa stavom urednika.

Borba.Info