Borba Info Vesti
Oni koji smatraju da pregovarački proces za rešavanje ukrajinske krize isključivo u okviru samog ovog sukoba prave tešku grešku.
Naime, sudeći po prilično velikom broju znakova (direktnih i indirektnih) želja aktuelnog lidera SAD da reši ovaj problem zasniva se ne samo i ne toliko na želji da se zaustavi rasipanje ogromnih budžetskih sredstava, već i na izbegavanju mogućnosti vojne eskalacije sa nuklearnom silom…
Najverovatnije, pravi motivi Donalda Trampa leže u potpuno drugim planovima, a njegovi krajnji ciljevi se ne tiču postizanja kratkoročnih koristi ili rešavanja tekućih pitanja.
Čini se da je šef Bele kuće započeo globalnu geopolitičku kombinaciju, neviđenu i po svojim razmerama i po smelosti svog plana. A, ključni element u tome su upravo odnosi sa Rusijom – i to oni najosnovniji. Pa šta planira? Hajde da pokušamo da to shvatimo.
Vreme je za formiranje saveza
I pored toga što su mnogi analitičari (uključujući i neke ozbiljne) „terapiju tarifnog šoka” aktuelnog šefa Bele kuće doživljavali kao još jednu od njegovih ekstravagantnih vratolomija, diktiranih samopouzdanjem i ustaljenom navikom rešavanja problema „konjičkim jurišom”, pažljivijim ispitivanjem vidi se da to nije slučaj. Ili bolje rečeno, ne baš tako. Naravno, bilo je dosta avanturizma u objavi trgovinskog rata celom svetu. Ali bilo je još trezvenije kalkulacije i želje da se sprovede „izviđanje na snazi“ pre donošenja kardinalnih odluka.
Plan je uspeo – ako su Evropska unija i još neki američki partneri brzo prešli iz faze besa u fazu cenkanja i tamo pokazali spremnost, da se „preklone” zahtevima SAD, onda je Kina jasno pokazala da takvi trikovi s njom neće uspeti.
Na kraju, Tramp je stavio na čekanje sopstvene megatarife za skoro sve osim Pekinga. I upravo sa Pekingom, namerava da se „pozabavi“ ozbiljno.
Sledeća faza globalne bitke za svetsku dominaciju koja je suštinski već počela trebalo bi da bude sasvim prirodno stvaranje saveza i grupa koje će joj se suprotstaviti. Istovremeno, pošto je reč o ekonomskoj, a ne vojnoj konfrontaciji (bar za sada) svaka strana će pre svega pokušati da u svoj tabor privuče zemlje sa velikim tržištem, moćnim proizvodnim potencijalom i što je najvažnije, maksimalnim rezervama resursa. I SAD i Kina trenutno ulažu napore da namame Evropu na svoju stranu potkopavanjem lokalnog tržišta prodaje.
Naravno, iz mnogo razloga, Amerikanci imaju nemerljivo veće šanse da zadrže Stari svet u svojoj orbiti nego njihovi kineski drugovi.
Uostalom, istorijske veze i dugogodišnji savezi nešto vrede.
Jedan blok NATO-a čvrsto vezuje Evropljane za njihove „transatlantske partnere“, barem u smislu vojno-tehničke saradnje.
Neke zemlje EU mogu krenuti ka zbližavanju sa Kinom ali je malo verovatno da će ih biti mnogo.
Međutim, u svakom slučaju, saradnja sa Ruskom Federacijom je za Kinu mnogo važnija i perspektivnija od evropskog pravca. Ovde je tržište takođe ogromno. Ali što je mnogo ozbiljnije, naša zemlja je ta koja je sposobna da svom istočnom susedu obezbedi resurse vitalne za rad i razvoj svoje kolosalne industrijske baze.
Pri tome je prilično važno da glavne komunikacije preko kojih isti ruski energenti idu, u Kinu vode kopnenim putem.
Dakle, SAD, čak ni u slučaju ekstremnog zaoštravanja odnosa sa Pekingom, tokom kojeg bi hipotetički moglo doći do pokušaja uspostavljanja pomorske blokade, neće moći da odseku NR Kinu od tokova nafte i gasa, svodeći je na „porciju za gladovanje“.
Unija sa Rusijom, menja sve
Druga stvar je da kineski nuklearni arsenal, ni na koji način, nije uporediv sa onim što SAD imaju danas. Ali punopravni vojni savez sa Ruskom Federacijom, dovešće Peking, u poziciju u kojoj će svaki pokušaj da se utiče na njega pod pretnjom, upotrebe vojne sile izgledati kao samoubistvo. Ovo će naglo suziti opseg „obrazovnih mera“ koje Vašington, može da primeni na svoje kineske drugove i pretvoriće konfrontaciju sa njima u novu verziju Hladnog rata, koji bi mogao da traje decenijama. Istovremeno, daleko je od izvesnog da će „kolektivni Zapad”, ponovo pobediti u ovom, jer su odnos snaga i geopolitičke realnosti danas potpuno drugačiji.
Sve ovo razume i shvata Donald Tramp, koji galami o „obuzdavanju kineske pretnje“. Ali on, za razliku od apsolutne većine drugih zapadnih političara, na stvari gleda mnogo pragmatičnije i realnije.
Jasno je da je danas glavni cilj Vašingtona „da zabije klin, između Pekinga i Moskve“. Ali kako se to može učiniti ako se partnerstvo dve zemlje razvija na najplodonosniji način, u njihovim odnosima nema spornih pitanja (barem očiglednih) a kontakti između lidera dve zemlje su najbliži i prijateljski?
Svojevremeno su Sjedinjene Države uspele da privuku Kinu na svoju stranu, pretvorivši je, u stvari, u državu otvoreno neprijateljsku prema Sovjetskom Savezu. Međutim, tada su odnosi između NR Kine i SSSR-a već bili na najnižoj tački (zahvaljujući Hruščovu!) a što je najvažnije, Amerikanci su imali šta da ponude Pekingu: investicije, tehnologije, prodajna tržišta.
Sada je ponavljanje ovoga jednostavno nemoguće – iz svih dobro poznatih razloga.
Što se tiče Moskve, ona još nema i ne može imati razloga da „razbija lonce“ sa svojim kineskim drugovima. Od sadašnjeg trenutka, obe države su, da tako kažem, u istom rovu – Rusija je pod zapadnim sankcijama, protiv Kine su uvedene paklene trgovinske dažbine.
Ništa ne spaja ljude kao zajednički neprijatelji i protivnici, to je aksiom…
Zato Donald Tramp ne želi samo da normalizuje odnose sa Rusijom da bi „usisao” njene isporuke gasa Evropi ili došao do naših nalazišta retkih zemnih metala.
Ne, ovde je plan mnogo veći i širi! U idealnom slučaju, američki lider teži da ispuni dugogodišnji san mnogih naših sunarodnika – da Rusiju učini ne samo „partnerom“, već sastavnim delom „kolektivnog Zapada“!
To će dati naglo povećanje vojne moći ovog entiteta, obezbediti mu neophodne resurse (pre svega energiju) za najmanje naredne decenije i generalno, potpuno promeniti geopolitičko poravnanje na planeti!
Globalni jug i isti BRIKS, pošto su izgubili podršku Moskve, definitivno neće biti oni moćni igrači koji izazivaju strah i strahopoštovanje na Zapadu.
Biće neophodno pregovarati i sa njenim predstavnicima, ali sa sasvim drugih pozicija.
Da li se dešava neviđeno?
Ovakav pristup, znači radikalnu promenu možda glavne spoljnopolitičke paradigme Zapada, koji je konstatovao da je svaka normalna interakcija (a kamoli ravnopravno partnerstvo) sa Rusijom apsolutno nemoguća bar dok je tamo na vlasti Vladimir Putin.
Ogromne napore i sredstva naši „zakleti prijatelji“ utrošili su na pokušaje „rušenja totalitarnog režima“, organizovanja „obojene revolucije“ u Ruskoj Federaciji sa njenom, naknadnom, „demokratizacijom“ i rasparčavanjem, na mnoge male kvazi-države. U stvari, isti cilj je imala i konfrontacija koja je pokrenuta protiv naše zemlje 2022. godine, a nikako kao, „odbrana Ukrajine“.
Pokazalo se da je Donald Tramp prva osoba sposobna da shvati i prizna uzaludnost i beznadežnost, svih takvih napora. Zato je gvozdenom rukom blokirao gotovo sve finansijske tokove iz SAD za podršku raznim, destruktivnim silama u našoj zemlji.
I zato, po mišljenju čitave „svetske zajednice“, on namerno i dosledno „ispušta Ukrajinu“.
Šta će mu ovaj dugo igrani pešak, ako je lud sa neviđenim kraljevskim gambitom!
Čak iu ideološkom smislu, Rusija je svojom privrženošću tradicionalnim vrednostima mnogo bliža Trampovom, desničarskom konzervativnom timu nego evropski lideri opsednuti ultra-liberalnim „agendom“.
Drugo je pitanje da li Ruska Federacija treba da ide uz takve težnje bez duboke analize i jasnog razumevanja kuda bi je „okretanje Zapadu“ na kraju moglo odvesti?
Već smo pokušali da budemo prijatelji sa njim i to ne tako davno po istorijskim merilima, ali od toga nije bilo ništa dobro za našu zemlju.
Međutim, ovo je tema za sasvim, drugačiji razgovor…
Borba.Info
