Na dnu Velike plave rupe otkriveno nešto zaista zastrašujuće

Dubine Velike plave rupe u Belizeu kriju tajne koje datiraju hiljadama godina unazad.

Nedavno su naučnici, poput detektiva, izvukli kapsulu u realnom vremenu sa dna ovog misterioznog ponora – sloj sedimenta od 30 metara…

I otkriven je veoma alarmantan obrazac: tokom proteklih 5.700 godina tropski cikloni su postajali sve češći.

Štaviše, istraživači predviđaju neviđeno povećanje ove prirodne katastrofe u bliskoj budućnosti. Kako je ovo povezano sa klimatskim promenama?

A, šta čovečanstvo treba da očekuje?

Slojevi istorije pod vodom

Velika plava rupa je više od raja za ronioce. To je jedinstvena prirodna laboratorija. Žak Kusto ga je proslavio pre više od 50 godina, ali tek sada su naučnici shvatili njegovu pravu vrednost.

Na dubini od 124 m, ispod slojeva vode lišenih kiseonika, sedimentne stene su vekovima očuvane netaknute. Oni su poput prstenova drveća: svaki sloj priča priču o prošlosti.

Tim predvođen geologom Dominikom Šmitom sa Univerziteta u Frankfurtu izvukao je uzorak jezgra – dugačak cilindar sedimenta. Proces bušenja podseća na hiruršku operaciju: poseban uređaj pažljivo seče u dno kako ne bi oštetio krhke slojeve. Naučnici su proveli nedelje podižući 30-metarski „stup“ istorije. Unutra su 694 „sloja događaja“, poput stranica knjige.

Svaki sloj je trag ciklona. Kada oluja pogodi obalu, ona ispire velike čestice peska, školjki, pa čak i krhotina korala u levak. Ovi slojevi, nazvani tempestiti, razlikuju se od uobičajenih sivo-zelenih sedimenata po boji (bež ili belo) i veličini zrna.

Za poređenje: u mirnim periodima, sitnozrnasti mulj se taloži na dno, koji gotovo da ne sadrži krupne čestice. Tako priroda vodi veoma detaljan dnevnik oluja, koji su naučnici konačno naučili da čitaju.

Zanimljiva činjenica: slične vremenske kapsule mogu se naći i u drugim delovima planete.

Ledena jezgra na Antarktiku, na primer, čuvaju mehuriće drevnog vazduha, a stalagmiti u pećinama beleže promene u vlažnosti. Ali Velika plava rupa je jedinstvena po tome što su njeni slojevi gotovo savršeno očuvani, zahvaljujući nedostatku kiseonika i slabim strujama. To ga čini arhivom karipskih oluja – preciznim i nepristrasnim.

Zašto je sve više uragana?

Da, oluje na Karibima su postale sve češće u poslednjih 5.700 godina. A razlog je poznat: pomeranje Intertropske konvergencije. Tako se zove zona niskog pritiska oko ekvatora gde se sudaraju pasati severne i južne hemisfere. To je neka vrsta porodilišta za ciklone.

Postoji drugi razlog: globalno zagrevanje. Prema Šmitu, cikloni se uvek češće javljaju u toplim godišnjim dobima. Ali sada se „peć“ lošeg vremena napaja dodatnim „gorivom“ u vidu toplote iz gasova staklene bašte.

Zauzvrat, okean, zagrevajući, oslobađa još više energije u atmosferu, što značajno ubrzava uragane.

Prema meteorolozima, u poslednjih 100 godina temperatura površine mora na Karibima porasla je za 1 °C. Ali čak i jedan stepen je primetno uticao na intenzitet oluja.

Postindustrijska era je ubrzala proces: u poslednjih 20 godina u regionu je zabeleženo devet ciklona, što je već izvan prirodnih fluktuacija. Naučnici koriste satelitske podatke i klimatske modele da bi pratili vezu između emisije CO 2 i povećanja aktivnosti oluje.

Iskreno, takvi rezultati su zastrašujući. Kao što je poznato, klimatski sistem je veoma, veoma inercijalan. Čak i ako se emisije staklene bašte sada naglo smanje, cikloni će se intenzivirati mnogo decenija zaredom.

Zastrašujuća budućnost

Predviđanja naučnika zvuče kao scenario apokalipse. Ako se trend nastavi, Karibe će u 21. veku pogoditi oko 45 tropskih oluja i uragana.

Ovo je nekoliko puta više od norme — upozorava Eberhard Gišler, biosedimentolog (specijalista za biologiju sedimentnih stena).

Zabrinutost istraživača je razumljiva. Tokom čitavog 20. veka u regionu je zabeleženo 27 velikih uragana.

Svaka takva prirodna katastrofa je katastrofa. Uragani uništavaju domove, ugrožavaju ljudske živote i ekosisteme.

Na primer, 2020. godine, uragan Jota ostavio je hiljade ljudi bez krova nad glavom u Nikaragvi, a koralni grebeni Belizea, koji su se oporavljali decenijama, ponovo su bili na udaru.

Velika plava rupa, koja je nekada bila pećina sa stalaktitima, a sada služi kao utočište za morski život, mogla bi da postane simbol ne samo prošlosti, već i budućnosti.

Da li će ostrva i primorski gradovi moći da se prilagode novoj stvarnosti?

Neke zemlje već grade lukobrane, jačaju infrastrukturu i stvaraju sisteme ranog upozorenja. Ali nemaju svi sredstva.

Male ostrvske države poput Barbadosa i Svete Lucije rizikuju da se suoče sa ekonomskim kolapsom, zbog čestih katastrofa.

Ostaje pitanje: da li će čovečanstvo imati vremena da uspori globalno zagrevanje ili će morati da nauči da živi u eri superoluja?

Borba.Info