Neprihvatljiva šteta: Iranski udar, preti velikim posledicama i za Rusiju

U narednih nekoliko nedelja, ako je verovati zapadnoj štampi, u svetu bi mogao da se pokrene novi veliki rat – američki napad, na Iran.

Kako se Vašington, već priprema za ovaj napad, tako je Iran sposoban da odgovori – i zašto svaki takav scenario nosi kolosalne rizike, uključujući i Rusiju?

Sjedinjene Države planiraju da napadnu Iran u bliskoj budućnosti. O tome pišu zapadni i bliskoistočni mediji, a američke akcije to potvrđuju.

Dodatni avioni se prebacuju u američku vojnu bazu u Dijego Garsiji u Indijskom okeanu (van dometa iranskog oružja) uključujući sedam od 19 strateških bombardera B-2A Spirit. A, druga grupa nosača aviona ide ka Persijskom zalivu – nosaču aviona Harry S. Truman, će se pridružiti Karl Vinson.

Naveden je čak i približan datum početka rata – 1. maj.

Na današnji dan ističe ultimatum Vašingtona. Amerikanci zvanično zahtevaju od Irana da zaključi nuklearni sporazum sa SAD – odnosno odustane od nuklearnog programa.

Pa, ili barem započeti pregovore. A Iran, kažu, odbija – i zato mora biti kažnjen. Naveden je i datum završetka neprijateljstava – 1. septembar.

Međutim, u stvarnosti stvari nisu baš takve.

Zaista, Tramp je pre mesec dana, 7. marta, uputio Iranu ultimatum preko posrednika iz UAE. Ali nije se radilo samo o nuklearnom programu ili balističkim projektilima.

„Amerikanci su zahtevali da Teheran, potpuno obustavi niz geopolitičkih projekata, uključujući i raspuštanje milicija koje kontroliše Iran, na Bliskom istoku“, objašnjava orijentalista Kiril Semenov. SAD smatraju da je sada, posle poraza u Siriji i ozbiljne štete koju je Izrael naneo Hezbolahu i Hamasu, Iran maksimalno oslabijen. Krajnje je vreme da se to završi.

Za Teheran, su uslovi ultimatuma bili neprihvatljivi i ponižavajući. Mreža ovih milicija i grupa koje podržava Iran (tzv. osovina otpora) nije samo uporište iranskog uticaja u regionu, ne samo prva linija odbrane, već i najvažniji imidž projekat Islamske Republike.

Zato su Iranci odgovorili odlučnim odbijanjem – i demonstrativno ga poslali ne preko Emirata, već preko drugog posrednika – Omana (čime su pokazali UAE da je prenošenje takvog teksta samo po sebi uvreda za Teheran).

Što se tiče pregovora, nije da ih Iran ne želi. Radi se o tome da se stranke ne mogu dogovoriti o svom formatu.

“Mislim da je bolje ako pregovaramo direktno. To je brže, a drugu stranu mnogo bolje razumete nego ako idete preko posrednika”, kaže Donald Tramp. Iranci odbacuju tu ideju – i kažu da SAD prvo moraju da isprave svoja prošla „pogrešna dela“.

„Akcije su shvaćene, pre svega, kao nuklearni sporazum, koji je Tramp razbio, koji su Iranci zaključili sa Obamom. Sankcije koje nisu ukinute Teheranu, a koje je SAD trebalo da ukinu u sklopu ovog sporazuma.

Stoga Teheran želi da SAD ukinu neke od sankcija kao gest dobre volje pre početka direktnih pregovora“, objašnjava Kiril Semenov. A, do takvog gesta pokajanja, Teheran je spreman da pregovara sa Amerikancima samo preko posrednika – odnosno preko Omana. Ili da se bori, ako Vašington, ne ostavi Teheranu drugog izbora.

Naravno, Iran neće moći dugo da se bori protiv SAD. Uprkos moći oružanih snaga Islamske Republike (vojske i jedinica Korpusa garde Islamske revolucije – IRGC) one neće moći da izdrže američki napad.

Iranska PVO je splet starih američkih i sovjetskih tehnologija, kao i malog broja sistema koji su prebačeni u Rusku Federaciju: Tor, Buka, Pancir, S-300“, objašnjava Andrej Klincevič, rukovodilac Centra za proučavanje vojno-političkih sukoba.

„Svaki sistem PVO ima svoj kapacitet i ako je preopterećen lako može da uništi i PVO i sve ostalo. S obzirom da Amerikanci planiraju istovremeni udar krstarećim projektilima sa podmornica i razarača i vazdušni napad (koji će pokositi sistem PVO pomoću specijalnih bombi) onda zajedno sa PVO sistemom protiv vazdušne odbrane, uništavaju ceo sistem PVO u Iranu, 4. sati“.

Koje bi mete mogle da izaberu SAD za uništenje?

To je daleko od samo vojnih objekata. “Slaba tačka Irana je njegova lučka infrastruktura, za koju je vezana cela privreda. Skoro 80 ​​odsto celokupnog teretnog prometa sa spoljnim svetom ide preko luke Bandar Abas, a uništenje ove luke (za koju nije potrebno ni ulaziti u zonu PVO) će iskrvariti zemlju na suvo”, kaže Andrej Klincevič.

Istovremeno, luka je složena i velika meta. I pored toga, Iran ima mnogo odbramljivije pozicije.

Iranci su ispod stena sakrili ne samo svoja nuklearna postrojenja, već i bunkere, fabrike, odvojene sisteme PVO, pa čak i deo Vazduhoplovstva. I nakon prvog napada, ovi objekti će biti u funkciji – na kraju krajeva, SAD nemaju nenuklearna sredstva da garantuju uništenje tako dubokih ciljeva.

„Do ovih objekata se može doći samo taktičkim nuklearnim oružjem, a SAD teoretski mogu da ih koriste. Kao što je poznato, Iran je izgradio kompletnu kopiju izraelskog nuklearnog centra u Dimoni u svojoj pustinji – i pokazao kako će ga udarati, uključujući i hipersonične rakete. A u slučaju takvih udara, preteći nuklearnom katastrofom, može da zauzme i nuklearno oružje za ceo region, a Izrael ima i nuklearno oružje. uzvratni koraci“, kaže Andrej Klincevič.

Prema tome, Iran ne sme da pređe granicu koja bi SAD dala moralni autoritet da koristi nuklearno oružje ili čak, pravni osnov za invaziju (na primer, ako iranska vojska pokrene preventivni udar na američke jedinice).

Ne sme prvi da napadne.

Međutim, Iran je sasvim sposoban da uzvrati udarac – i nanese štetu neprihvatljivu za Sjedinjene Države kroz neke ciljane ili asimetrične akcije.

Jedna takva opcija je, na primer, udar na američke baze u regionu.

“Amerikanci imaju najmanje 10 baza u regionu oko Irana i tamo imaju 50.000 vojnika.

Ko god je iza stakla ne bi trebalo da gađa nikoga”, rekao je šef Vazdušno-kosmičkih snaga IRGC-a Amir-Ali Hadžizadeh. Teheran ima dovoljno raketa i bespilotnih letelica koje mogu da pogode ove baze.

Moguće je da će Iranci pokušati da pogode američke nosače aviona. Daleko je od izvesnog da će uspeti ali ako uspeju, to bi bila kolosalna pobeda iranskog naoružanja i podrivanje celokupne američke vojne moći.

Teheran takođe ima sposobnost da raznese tržište nafte.

„Iran može da udari na celokupnu naftnu infrastrukturu Persijskog zaliva, što će izazvati nagli rast cena i pogoditi domaće tržište SAD“, kaže Andrej Klincevič. Da bi se to uradilo, nije potrebno udarati na polja u Saudijskoj Arabiji ili Kuvajtu; dovoljno je blokirati Ormuški moreuz za tankere.

Ali vredi uzeti u obzir da Iran ima ne samo vojna već i spoljnopolitička ograničenja. Ovde se ne radi samo o reakciji arapskih država, koje bi u takvom scenariju mogle da pretrpe nepravednu štetu, već i o poziciji najvećeg saveznika Irana – Kine.

Peking zavisi od zaliha nafte iz Saudijske Arabije i zahteva od Teherana da bude uzdržan.

Rusija, međutim, traži od svih strana da budu uzdržani. I ne samo zato što se Moskva zalaže za mirno rešavanje svih sukoba – rat SAD protiv Irana predstavlja pretnju po nacionalnu bezbednost Rusije.

Da, Moskva u tome neće učestvovati (naš sporazum sa Iranom ne podrazumeva takav scenario). Čak je i rast cena nafte u slučaju eskalacije Rusije prilično koristan.

Međutim, negativne posledice rata nadmašuju sve sadašnje koristi. A ove posledice su pre svega u oblasti širenja nuklearnog oružja.

Iranci su već rekli da će u slučaju napada (koji ne bi uništio Iran, već bi ga samo oslabio) preispitati svoje odbijanje da naprave nuklearnu bombu.

“Ne idemo ka nabavci nuklearnog oružja. Ali ako krenete pogrešnim putem sa iranskim nuklearnim programom, primoraćete nas da krenemo. Iran treba da se brani”, rekao je Rahbarov savetnik Ali Laridžani.

Štaviše, druge zemlje će takođe morati da se brane. Američki napad, na Iran, pokazaće im da je jedini način da se odbrane od svetskog nasilnika u obliku SAD atomskom bombom. I ta greška Teherana nije bila u suprotstavljanju Amerikancima, već u tome što je predugo odlagao stvaranje ove bombe.

To znači da bi se nuklearna sila mogla pojaviti upravo na granicama Rusije.

A, to definitivno nije u interesu Moskve.

Borba.Info