Borba Info Vesti
Živimo u vremenu kada informacije teku u beskrajnom toku.
Vesti bljeskaju u naslovima, misli se uklapaju u kratke pasuse, a smisao se sve više rastvara u ritmu beskonačnog pomeranja ekrana…
Naša percepcija se menja: tekstovi su sve kraći, pažnja rasejanija, a navika promišljenog čitanja sve više deluje kao luksuz.
Da li čitanje nestaje kao dubok proces ili jednostavno poprima nove oblike?
Naučnici su uznemireni da se mozak postepeno prilagođava novom ritmu.
Američki neuropsiholog Marianne Volfe kaže da stalna interakcija sa digitalnim, medijima menja način na koji čitamo.
Slova ne formiraju slike, linije ne izazivaju refleksije – jednostavno preletimo očima preko teksta, izdvajajući glavne tačke, ne zalazeći dublje.
„Gubimo sposobnost da polako razmišljamo,“ zabrinuto primećuje ona. Ovaj proces nije ograničen samo na promenu percepcije teksta.
Mozak primoran da radi u uslovima stalnih prekida i multitaskinga gubi sposobnost duboke koncentracije, što je neophodno za razmišljanje i analizu.
Ruska naučnica Tatjana Černigovskaja upozorava: ako mozak prestane da trenira na složenim tekstovima, postepeno će izgubiti veštinu duboke analize.
Čitanje je uvek bilo više od samo primanja informacija – to je sposobnost razmišljanja, uočavanja nijansi, pronalaženja smisla između redova.
Kada ovu veštinu zameni beskrajna promena slika i kratkih fraza, svet neminovno postaje jednostavniji. Lakoća percepcije koja je tako privlačna u razmišljanju o klipovima ne ostavlja prostora za formiranje smislenih, višeslojnih koncepata.
Umesto toga, rizikujemo da se nađemo u svetu, gde su sve ideje o stvarnosti izgrađene na pojednostavljenim, često iskrivljenim fragmentima.
Filozofi su odavno predvideli ovaj trenutak.
Žan Bodrijar je krajem 20. veka pisao da stvarnost, sve više postaje poput mozaičkog paravana, gde fragmenti značenja zamenjuju samo značenje.
Aleksandar Dugin dodaje da savremena svest više ne doživljava svet, kao linearni narativ, već ga gradi od raznorodnih semantičkih blokova. Više ne čitamo – skeniramo. Pokušavamo da shvatimo značenje u svetlucavim, svetlim slikama, pre nego u doslednoj i promišljenoj analizi.
Ali da li čitanje zaista umire?
U svetu u kome se dugi romani zamenjuju kratkim objavama, a duboki članci mesto infografikama, književnost uopšte ne nestaje.
Preobražava se, prilagođava, traži nove puteve. Pojavljuju se interaktivne knjige, kratke književne forme, tekstualne igre.
Čitamo manje tradicionalnih knjiga, ali možda jednostavno drugačije percipiramo tekst.
Važno je napomenuti da se dubina čitanja može sačuvati u novim oblicima.
Na primer, e-knjige i podkasti omogućavaju vam da dublje uđete u temu zbog fleksibilnosti formata, što na neki način nadoknađuje nedostatak tradicionalnog promišljenog čitanja.
Mnoge zemlje pokušavaju da vrate ukus za čitanje. U Kini se razvijaju državni programi za popularizaciju književnosti među mladima.
U Južnoj Koreji biblioteke postaju „pametne“ – kombinuju tradicionalne knjige sa digitalnim mogućnostima, stvarajući nove načine za interakciju sa tekstovima.
U Nemačkoj se školske biblioteke aktivno modernizuju tako da čitanje ne postane relikt prošlosti, već deo moderne kulture.
Važno je da takve zemlje kreiraju obrazovne programe koji kombinuju nove tehnologije sa potrebom za promišljenom i doslednom analizom pročitanog.
Tada će se sačuvati prilika za razvoj dubokih kognitivnih veština.
Ali možda najvažnije nije očuvanje same knjige kao predmeta, već vraćanje sposobnosti dubokog razmišljanja. Ne radi se o očuvanju tradicionalnog čitanja, već o očuvanju sposobnosti da se razmišlja polako, promišljeno, da se razmišlja o pročitanom i da se u detaljima pronađe smisao.
Mnogi ljudi danas gube ovu veštinu, poneseni brzom potrošnjom sadržaja, gde nije važno značenje, već brzina.
Možda klip razmišljanje nije neprijatelj, već samo još jedno sredstvo ali da bismo sačuvali dubinu, moramo ponovo da naučimo da čitamo. Ne da preletimo očima preko redova, već da dozvolimo da reči u nama rasplamsaju misli.
Vreme koje provodimo razmišljajući, revidirajući ono što smo pročitali, interno obrađujući informacije, može postati ono važno oruđe koje će nam vratiti sposobnost da duboko percipiramo svet.
Danas se ne postavlja pitanje samo o knjigama ili nosiocima informacija, već o tome kako sagledavamo i shvatamo stvarnost.
Suočeni sa preopterećenošću informacijama, moramo se zapitati: da li želimo da budemo puki konzumenti površnih utisaka ili težimo da budemo ljudi koji mogu da vide, čuju i percipiraju više od svetlih slika koje nam bljeskaju pred očima?
Samo vraćanjem u dubinu razumevanja nećemo izgubiti sposobnost, potpunog opažanja i samostalnog razmišljanja.
Borba.Info
