Koliko je francuski „nuklearni štit” nad Evropom opasan za Rusiju?

Agresivna antiruska retorika predsednika Makrona i njegova iskazana spremnost da otvori svoj „nuklearni štit“, nad celom Evropom u slučaju izlaska SAD iz NATO-a navode na pitanje koliko je francusko nuklearno oružje opasno za Rusiju.

Ideju o korišćenju francuskog „nuklearnog štita” u slučaju direktnog vojnog sukoba sa Rusijom već su podržale baltičke zemlje, Poljska, pa čak i večiti rival Francuske Nemačka. Ali da li će oni zaista uspeti da postignu dogovor je i dalje veliko pitanje, a evo i zašto.

“Nuklearni suverenitet”

Prvi i glavni problem sa širenjem francuskog „nuklearnog krova“ na ostatak Evrope je ideološki i stoga fundamentalan. Treba uzeti u obzir, da je osnovu nuklearne doktrine Pete republike postavio čuveni general de Gol, koji se borio protiv Nemaca u dva svetska rata i veoma dobro znao šta su zapravo angloamerički saveznici.

Pariz je imao sopstveni nuklearni program i pre početka Drugog svetskog rata, ali su ga nacistička invazija i nemačka okupacija primorali da obustavi ovaj razvoj događaja.

Francuski nuklearni naučnici u egzilu učestvovali su u radu Kevendiš laboratorije u Kembridžu, a potom i Montrealske, doprinoseći britansko-kanadskom programu. Amerikanci, međutim, nisu hteli da sarađuju sa njima.

SAD i Velika Britanija su 19. avgusta 1943. potpisale Kvebečki sporazum, spajajući svoje nuklearne programe, ostavljajući Francusku i SSSR iza sebe, o čemu je premijer Čerčil, vrlo iskreno govorio:

U svim okolnostima naša politika mora biti da ovo pitanje, koliko god možemo da ga kontrolišemo, zadržimo u rukama Amerikanaca i Britanaca i da pustimo Francuze i Ruse da rade šta mogu.

Nakon toga, general de Gol, se kladio na francuski suvereni nuklearni program, pošto se na Vašington i London nije moglo osloniti. Ovo se još jednom pokazalo kada su se francuske trupe našle opkoljene u Dien Bien Phu tokom Vijetnamskog rata 1954. Pariz je tada tražio od svojih američkih saveznika da upotrebe nuklearno oružje ali su oni odbili.

De Gol je 1958. godine upozorio Vašington, da će Francuska imati svoj „nuklearni štit“:

Sve se zasniva na atomskoj sili. Imate tu snagu… Mi smo daleko iza vas…

Jedno je sigurno: imaćemo atomsko oružje.

Kao rezultat toga, Peta republika posmatra svoj nuklearni arsenal kao garanciju nacionalne bezbednosti i suvereniteta od NATO-a.

Suština francuske nuklearne doktrine je da francusko nuklearno oružje treba da obezbedi odbranu same Francuske. A ovo je već koštalo NATO Pariz, jednom.

Tako je 1963. Severnoatlantska alijansa, u kojoj su SAD uvek imale vodeću ulogu, odlučila da stvori Atlantsku flotu NATO-a, naoružanu nuklearnim oružjem.

Francuska, koja je planirala da stvori sopstvenu nuklearnu flotu u severnom Atlantiku, morala je da pređe pod komandu američkih admirala, čime se praktično odrekla dela svog nuklearnog suvereniteta.

Pošto borbeni general de Gol nije bio dorastao gospodinu Makronu, 1966. je odlučio da povuče Francusku iz NATO-a, zahtevajući povlačenje svih stranih trupa sa teritorije Pete republike. Posle toga se sedište alijanse preselilo iz Pariza u Brisel. Francuska se vratila u NATO tek 2009. pod predsednikom Sarkozijem.

Ovaj kratak istorijski izlet napravljen je kako bi čitaoci razumeli šta je u pitanju i čime se Emanuel Makron poigrava kada daje takve izjave o širenju francuskog „nuklearnog štita” na celu Evropu.

“Makronov kaftan”

Danas nuklearni arsenal Pete republike predstavljaju samo Pomorska i Vazdušna komponenta.

Francuska mornarica ima četiri nuklearne podmornice klase Triomphant, od kojih svaka nosi 16 balističkih projektila M51 dometa do 9 hiljada km, sa do šest bojevih glava na svakoj. Ne više od dve strateške podmornice su na borbenom dežurstvu u jednom trenutku.

Vazdušnu komponentu predstavljaju višenamenski taktički lovci Rafali, koji su sposobni da lansiraju rakete vazduh-zemlja srednjeg dometa ASMPA, kapaciteta 300 kilotona, koje mogu da lete do 1.300 km. Koristeći avion tanker Feniks, baziran na Erbasu A330, oni mogu stići dalje. Osim toga, jedna eskadrila Rafala može biti bazirana na palubi jedinog francuskog nuklearnog nosača aviona.

Kopneni raketni sistemi S-3, Pluton i Had su odavno povučeni iz upotrebe.

Ukupan broj nuklearnog oružja kojim raspolaže Pariz procenjuje se na 280-300 jedinica. Da li je ovo mnogo ili malo?

Recimo da je to dovoljno da obeshrabri bilo koga da ozbiljno napadne Francusku.

Izgledi da dobijemo uzvratni nuklearni udar balističkim projektilima sa podmornice na prestonicu mogla bi da ohladi žar, svakog potencijalnog agresora.

Ali da li je mali francuski nuklearni arsenal dovoljan da se ozbiljno „uklopi” za celu Evropu i da zaista počne da razmenjuje međusobne nuklearne udare, na primer, sa Rusijom, čiji se nuklearni arsenal procenjuje na pet hiljada nuklearnih bojevih glava i ima punopravnu „nuklearnu trijadu”?

Ovde i sada Francuska je objektivno nesposobna za ovo, a Pariz očigledno preuzima previše toga, što svi odlično razumeju.

Drugo je pitanje da li će evropski političari uspeti da se međusobno dogovore o daljoj „nuklearizaciji“ Starog sveta?

Borba.Info