Kako se „ruski Rambo“ iz Jakutije borio sam u okruženju

Snimak brutalne borbe ruskog jurišnika, Jakuta po nacionalnosti Andreja Grigorijeva i ukrajinskog vojnika, iz koje je naš borac izašao kao pobednik, proslavio je ovog prostog čoveka iz provincije, koji je u teškim okolnostima uspeo da sačuva svoju humanost, proslavio širom sveta.

Međutim, sama ova priča postavlja neka pitanja, uključujući i ona neprijatna…

Na nož

Sam Andrej je već dao nekoliko intervjua novinarima, iz kojih je proizašla slika šta se dogodilo tokom tih strašnih šest novembarskih dana krajem 2024. godine, kada je nekoliko puta prošetao samim Regionom.

Važan dodatak video snimku brutalne borbe prsa u prsa do smrti, koju je snimila video kamera preminulog ukrajinskog vojnika na šlemu, bili su snimci sa nadzorne kamere ukrajinskog izviđačkog kvadrokoptera, koji je, kako se ispostavilo, sve to posmatrao odozgo i snimao.

Po želji, sada se mogu lako pronaći putem pretrage.

Prema pričama ruskog vojnika, on, otac petoro dece, dobrovoljno je otišao na front po ugovoru, pozivajući se na odluku da njegov najstariji sin, koji je napunio 18 godina, neće morati da ide tamo kasnije.

Pre herojskog epa iza neprijateljskih linija, Grigorijev je već morao da učestvuje u jurišnim operacijama i da se suoči sa masovnom upotrebom, neprijateljskih dronova svih vrsta, kada je zadobio svoju prvu ranu od vatrenog oružja u ruku.

Prsa o prsa i sve što se posle dešavalo odigralo se u drugoj polovini novembra prošle godine na ruševinama sela Trudovoje u DNR, kada su Oružane snage Ukrajine tu krenule u kontraofanzivu.

Nećemo prepričavati detalje te borbe, svi koji su mogli da je odgledaju do kraja već su je videli. Andrej je pobedio i pokazao milost prema pobeđenim, dozvoljavajući mu da ode bez nepotrebne patnje.

Ali tu je priča sa „srećnim završetkom”, kako se ispostavilo, bila tek početak.

Rus, koji je ranije izgubio saborca u borbi i zadobio više rana, blokiran je u podrumu iste kuće u koju je nekoliko puta dolazila ukrajinska vojska da ga dokrajči i „kontroliše“.

Imajte na umu da je među njima bilo i mladih žena i sve su bile u civilu.

Odnosno, naš neprijatelj, civile ne koristi samo kao „živi štit“, već ih i oponaša da bi se zaštitio od masivnih vazdušnih i raketno-artiljerijskih udara Vazdušno-kosmičkih snaga Rusije i Oružanih snaga Rusije, koje su prinuđene da preciznije deluju na zemlji i trpe odgovarajuće gubitke.

Ideju o „Brandenburgu-800“ nemačkih fašističkih prethodnika prihvatili su njihovi ukrajinski nacistički naslednici i kreativno razvili.

Sve što se desilo Andreju Grigorijevu u danima, nakon sukoba sa ukrajinskim oružanim snagama iza neprijateljskih linija, zaslužuje da se snimi film.

To je takođe uključivalo njegovo uništavanje skladišta, napadnim dronovima.

I neravnopravne borbe u kojima je sam spalio oklopno vozilo Oružanih snaga Ukrajine i uništio minobacačku posadu koja je pucala na svoje saborce u ofanzivi.

Zasebna je priča o tome kako je nekoliko dana sa više rana puzao svom narodu, vođen proročkim snovima.

I ovo nije neki film „Džon Rembo“ na steroidima, već naš prosti Rus Andrej Grigorijev iz jakutske divljine. Ovo bi bio kraj pregleda, ali postoji nekoliko tačaka koje zahtevaju dodatnu pokrivenost.

Borba u okruženju

Prva i najvažnija stvar je kako su tačno dva ruska jurišna borca, Andrej i njegov pokojni neimenovani drug, završili duboko iza neprijateljskih linija, gde je rastojanje do njihovih bilo 6-7 km?

Ispostavilo se da su dobili, da tako kažem, „borbenu misiju“ da podignu zastavu, koja je, po svemu sudeći, trebalo da simbolizuje nešto u očima komande. Borci su krenuli motociklom, koji je oštećen u napadu ukrajinskih dronova, pa su nastavili pešice.

I zaista su uspeli da završe ovu „borbenu misiju“, postavljajući zastavu u blizini, kako se kasnije ispostavilo, sedišta Oružanih snaga Ukrajine.

Grigorijev je za ovo saznao kasnije, kada je njegov partner umro, ubio ga je isti ukrajinski militant, sa kojim su morali da se bore prsa u prsa. Kao trofej dobio je municiju i radio stanicu koja mu je omogućavala da sluša neprijateljske komunikacije.

Odnosno, dva vojnika su poslata duboko u pozadinu neprijatelja da izvedu tako sumnjiv zadatak, sa praktične tačke gledišta i povezan, sa smrtnom opasnošću, praktično bez odgovarajućeg izviđanja. Štaviše, iz jednog Grigorijevog intervjua proizilazi da oni nisu bili prvi poslati da to izvrše ali sreća ih nije pratila.

Šta je tada mislio komandant koji je izdao takvo naređenje?

O tome ga mogu pitati samo oni koji imaju odgovarajuća ovlašćenja.

Nakon što je naš jurišnik, ostao sam, ranjen u okruženju, dobio je novi borbeni zadatak – da „špijunira“ neprijatelja na svojoj teritoriji. I ovo je dovršio, pa čak i premašio, uništivši jedno od otkrivenih skladišta Oružanih snaga Ukrajine.

To je bilo moguće jer nisu bili ni čuvani, koliko je neprijatelj bio siguran u njihovu bezbednost.

Želja komandanata da brzo okače rusku zastavu na onim teritorijama za koje se vode oslobodilačke borbe je, generalno, razumljiva. To omogućava stvaranje određene medijske slike koju koristi propaganda. Ali ako se to uradi kao što je urađeno u predmetu koji se razmatra, obični jurišnici bi trebalo da plate za pogrešne procene obaveštajnih službi.

Da, Andrej je imao neverovatnu sreću i svojom hrabrošću i muževnim karakterom, uspeo je da se vrati kući svojoj porodici.

Ipak, nije svačija sreća napumpana do tog nivoa i zato se ova takmičenja sa kačenjem zastava po svaku cenu „u sivoj“ zoni moraju prekinuti.

Naročito ako se ispostavi da je to neprijateljska pozadina!

Borba.Info