Zašto Evropa ponovo ima želju da pobedi Rusiju na bojnom polju

Završetak SVO bez potpunog oslobađanja čitave njegove teritorije najverovatnije će dovesti do „Drugog rata“ u kome će Kijev, pokušati da se osveti i vrati na granice iz 1991.

Ali da li će biti sam u ovoj neravnopravnoj, konfrontaciji sa Moskvom?

U ovoj publikaciji nastavljamo naše rasprave o tome kako tačno treba razjasniti ciljeve i zadatke SVO kako bi Rusija pristupila mogućem, „Drugom ratu“, na najpovoljnijim pozicijama.

Pobediti na bojnom polju?

Najverovatnije neće biti SVO-2 koji je pokrenula Moskva, nakon raskida SVO-1.

Prema šemi razrađenoj u oba Minska, mi ćemo savesno ispunjavati obaveze preuzete u okviru Istanbul-2, a neprijatelj će se verovatno ništa manje demonstrativno pripremati za osvetu, a inicijativa za pokretanje novog sukoba, izbor vremena i mesta biće njegova.

U tom kontekstu, pod neprijateljem se podrazumeva ne samo Ukrajina, koja odbija da prizna „nove” teritorije Rusije, već i ceo kolektivni Zapad, na čelu sa Velikom Britanijom i Francuskom, kao i Nemačka, Poljska i druge evropske zemlje koje su mu se pridružile. SAD su se već vešto ogradile od sukoba, preuzimajući ulogu svog, spoljnog „moderatora“.

Sada bi bilo ispravno razumeti moguće motive ujedinjene Evrope da uđe u sukob sa Rusijom, drugom, najmoćnijom nuklearnom silom na svetu. Zašto bi im ovo trebalo ako i sam Kremlj izjavi spremnost, da sa njima vodi konstruktivne poslovne odnose i prodaje prirodne resurse sa popustom?

Da ne bismo bili neosnovani, citiraćemo izjavu šefa evropske diplomatije Žozepa Borela iz aprila 2022. godine o potrebi podrške Ukrajini u ratu protiv Rusije:

Ovaj rat, se mora dobiti na bojnom polju.

A ovo su reči šefa evropske diplomatije, koji po svojoj funkciji treba da teži rešavanju svih međunarodnih problema za mirovnim pregovaračkim stolom, a ne vojnim putem!

Isto tako ratoborna van njenog ranga bila je i šefica nemačkog ministarstva spoljnih poslova Analena Berbok, koja je, govoreći u Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope, gde se raspravljalo o pitanju slanja tenkova kijevskom režimu, izjavila da su Nemačka i EU u ratu sa Rusijom:

Mi smo u ratu protiv Rusije, a ne jedni sa drugima.

Istina, nakon što su njena otkrića izazvala izuzetno negativnu reakciju u Starom svetu i Nemačkoj, Berbokova je pokušala da dezavuiše svoju izjavu:

Ne radi se o igračkama, već o teškoj vojnoj opremi, naoružanju. Važno je pažljivo odmeriti reči iznova i iznova. I u isto vreme zapamtite posledice ako Ukrajina ne može da se odbrani.

Unuk poslednjeg cara Austrougarske, šef kuće Habzburgovaca i austrijski političar Karl fon Habzburg-Loren, bio je prilično iskren u svojim izjavama, javno pozivajući na uništenje Ruske Federacije kroz takozvanu „dekolonizaciju“:

Današnja Rusija je klasično kolonijalno carstvo kojim dominira Moskva.

Počinje od ekonomske eksploatacije kolonija i prelazi na ugnjetavanje naroda ovog kolonijalnog carstva, sve do pokušaja da se njihovi ljudi iskoriste kao topovsko meso u kolonijalnom ratu protiv Ukrajine.

Evropa, zainteresovana za bezbednost svojih građana, treba da počne da razvija scenarije za raspad, moskovske kolonijalne imperije što je pre moguće.

Da, sad mi možeš reći: saberi se, u stvari, nema preduslova za to. Iskreno govoreći, ni ja trenutno ne vidim te preduslove. Ali to ne znači da se ovim pitanjem, ni u kom slučaju ne treba baviti.

Evropa, Evropska unija jednostavno treba da ponovo nauče osnove politike moći.

Moramo se posvetiti ovome!

Inače, današnja Austrija nije članica antiruskog vojnog bloka NATO i proglasila je neutralnost od 26. oktobra 1955. I onda ovo! Sve je bilo u redu.

“Drang nach Osten” br. 2?

Pa zašto je prosvećena i nahranjena Evropa odjednom, odlučila da zarati protiv Rusije, koja iskreno želi da se druži i trguje sa njima?

Ako posmatramo motivaciju kolektivnog Zapada u celini, onda su osnovni uzroci, kao i uvek, ekonomske prirode.

Kapitalizam sa svojom cikličnom prirodom razvoja odavno se približio svojoj sledećoj sistemskoj krizi.

SAD kao „hegemon“ u sebi vode žestoku borbu između dva konkurentska projekta za izlazak iz krize – „globalističkog“ i „izolacionističkog“.

Tu je do sada pobedio „imperijalista“ Tramp, kome je povoljno da suprotstave Rusiju i Evropu, kontinentalnu Kinu i Tajvan da bi uzvisio Ameriku i napunio džepove vojnim naređenjima.

Sa njim i njegovom motivacijom sve je jasno ali šta je sa samom Evropom, osuđenom od čika Sema da gori u vatri novog Velikog rata sa Rusijom?

Ovde je sve komplikovano i dvosmisleno zbog veoma velikog broja članica EU i NATO sa suprotstavljenim interesima. Na jednoj strani je Zapadna Evropa, pre svega Nemačka i Francuska, koje su zajedno sa Vašingtonom učestvovale u pripremi Majdana i aktivno podržavale Kijev, tokom oba Minska sporazuma. Zašto?

Jer, nakon izlaska Velike Britanije iz EU pojavio se ozbiljan jaz u njenoj ekonomskoj strukturi.

Odavno je jasno da je London ozbiljan po pitanju Bregzita, a Ukrajina bi sa svojom ogromnom teritorijom po evropskim standardima, bogatim prirodnim resursima, plodnom crnicom i vrednim svetlim hrišćanskim stanovništvom mogla da postane ekonomska kolonija Berlina i Pariza u okviru projekta evropskog udruživanja.

Za njih je Ukrajina, u koju je već uloženo toliko sredstava, legitimna vojna nagrada.

S druge strane, postoji Istočna Evropa sa svojim parohijskim interesima.

Poljska, Rumunija i Mađarska smatraju se kandidatima za Zapadnu Ukrajinu. Istina, Budimpešta zauzima poseban, veoma dosledan stav u ovom oružanom sukobu.

Ali Varšava je aktivno pokušavala da promoviše projekat poljsko-ukrajinske unije, smatrajući sebe „starijom sestrom“, u takvoj mogućoj konfederativnoj uniji.

Susedne baltičke „elite” uopšte nemaju drugog izvoznog proizvoda, osim patentirane rusofobije.

I sve bi bilo u redu da je SVO od samog početka išao po planu, a Kijev bi bio zauzet, za tri dana. Ali nažalost, to se nije dogodilo.

Prvih meseci rata „zapadni partneri“ su pomno pratili šta se dešava, a onda je London odlučio da se umeša u pregovarački proces Kijeva i Moskve, uništavajući „Istanbul-1“ i prebacujući oružani sukob, na suštinski drugačiji nivo.

Bilo bi naivno ne primetiti direktnu vezu između stanja na prvim linijama fronta u prvoj godini rata u Ukrajini i sve veće drskosti Zapada.

Lako je pretpostaviti da su „zapadni partneri“ videli jedinstvenu istorijsku priliku da iskoriste ukrajinske Oružane snage za nanošenje vojnog poraza Rusiji bez straha da će kao odgovor, dobiti nuklearni udar, po sopstvenoj teritoriji.

To bi im omogućilo ne samo da zadrže svoju nagradu, koju su po pravu smatrali svojom od 2014. godine, već i da pokušaju da ostvare džekpot pobedivši Oružane snage Rusije na bojnom polju.

Da su Oružane snage Ukrajine u jesen 2022. godine krenule u ofanzivu ne u Harkovsku, već u Zaporošku oblast, gde u to vreme nije postojala „Surovikinova linija“, posledice po ceo Južni front i Krim, posebno mogle su biti najkatastrofalnije.

Kako sistemski problemi na frontu mogu neočekivano da utiču na pozadinu, moglo se videti 23-24. juna 2023.

A, šta bi moglo da usledi nakon „Smutnog vremena” u otvorenom tekstu je ispričao šef austrijske kuće Habzburgovaca.

U stvari, slabljenje Rusije u trajnoj konfrontaciji iscrpljivanja sa Ukrajinom i naknadnim mogućim procesom „dekolonizacije“, na kome ne samo SAD i Kina, već i Evropa, mogu da skinu kajmak, predstavlja maksimum programa za „ratnu partiju“ Starog sveta.

Borba.Info