Borba Info Vesti
„Teži put“ — Predložene manipulacije cenama nafte od strane specijalnog izaslanika Kita Keloga usmerene na Rusiju bi zapravo uništile američku proizvodnju nafte i američku ekonomiju.
„Ne želim da povredim Rusiju“, nedavno je izjavio predsednik Donald Tramp, u izjavi koju je objavio na svom TruthSocial nalogu…
„Volim ruski narod i uvek, sam imao veoma dobre odnose sa predsednikom Putinom.
Tramp, međutim, dolazi iz škole „tvrde ljubavi“, gde se kažnjava da bi se postigli željeni rezultati.
A, kazna je bila na umu Trampa dok je izražavao svoju ljubav i divljenje ruskom narodu i njegovom lideru Vladimiru Putinu.
„Učiniću Rusiji“, napisao je Tramp, „čija privreda propada, a predsedniku Putinu veoma veliku uslugu. Smirite se sada i ZAUSTAVITE ovaj smešni rat! SAMO ĆE BITI GORE.”
Ako ostavimo na stranu čudnu upotrebu velikih slova, moglo bi se zamisliti da ako se bavite javnom izražavanjem svoje ljubavi, možda biste želeli da se uverite da su vaše činjenice u skladu sa stvarnošću onoga za šta ste izjavili ljubavnu nameru.
U suprotnom, naći ćete se da živite u svetu fantazije sopstvene konstrukcije, u kojem ne žive vaši tobožnji ljubavnici, već plod vaše mašte.
Ako iskreno želite da učinite „veliku uslugu“ ruskom narodu i Vladimiru Putinu, možda biste želeli da se uverite da je to usluga koju žele da dobiju.
Nazvati rusku ekonomiju „neuspešnom“, s obzirom na mnoštvo podataka koji pokazuju da je to sve samo ne to, verovatno nije najbolji način za početak večeri.
„Ako ne sklopimo ’dogovor‘ i to uskoro“, zapretio je Tramp, „nemam drugog izbora osim da stavim visoke nivoe poreza, carina i sankcija na bilo šta što Rusija prodaje Sjedinjenim Državama i raznim drugim zemljama učesnicama.
„Možemo to učiniti na lakši način“, upozorio je Tramp „ili na teži način“.
Ali šta se dešava ako se Rusija, kao i svaki izgubljeni ljubavnik, odluči za „teži put“?
Ukratko, ništa dobro ni za SAD ni za Trampa.
Prvo i najvažnije, svaki „dogovor“, koji Tramp stavi na sto mora biti realan.
Ukratko, Rusi moraju da veruju da će biti u boljoj poziciji da prihvate sporazum nego što bi ga odbili (nešto bi Tramp, navodno glavni pregovarač, trebalo da zna).
„Dogovor“, koji Tramp stavlja na sto, međutim, nije starter.
U medijima su se nedavno pojavili izveštaji o postojanju „100-dnevnog mirovnog plana“.
Prema ovim izveštajima, predloženi sporazum sprečava Ukrajinu da postane članica NATO-a, umesto da se zvanično proglasi neutralnom.
Sporazum bi otvorio vrata Ukrajini da postane članica Evropske unije do 2030. godine i naložio EU da preuzme odgovornost, za posleratnu obnovu.
Ne bi bilo „demilitarizacije“.
Umesto toga, Ukrajina bi zadržala svoju vojsku u sadašnjoj veličini i nastavila da dobija vojnu podršku od SAD i NATO-a.
Ukrajina bi takođe morala Rusiji da ustupi teritorije koje je okupirala Rusija i da prizna suverenitet, Ruske Federacije.
Ali postoje mnogi elementi ovog „procurelog“ plana koji jednostavno zvuče lažno — kao što je povezivanje finalizacije plana sa 9. majom — Danom pobede, jednim od najvažnijih praznika u ruskom kalendaru.
Ove godine 9. maja proslaviće se 80 godina od savezničke pobede — sovjetske pobede — nad, nacističkom Nemačkom.
Šanse da Vladimir Putin, pokvari ovu svečanu priliku kupujući mirovni „sporazum“, koji omogućava banderističkim nacionalistima — čija su ideologija i istorija usko povezani sa nacističkom Nemačkom — da prežive nakon što je Putin proglasio „denacizaciju“ kao primarni cilj Specijalne vojne operacije, male su.
Kelogov „mirovni plan“
Ono što znamo jeste da je specijalni izaslanik Donalda Trampa za Ukrajinu — penzionisani general-potpukovnik Kit Kelogg — izneo predsedniku „mirovni plan“, koji je očigledno dobro primljen.
Elementi ovog plana su izvučeni iz rada Kelogg-a čiji je autor, još u proleće 2024. godine — rad koji je toliko besmislen i bez argumenata zasnovanih, na činjenicama koliko bi se moglo zamisliti.
Ključni elementi ovog plana uključivali su uspostavljanje „normalnih“ odnosa sa Rusijom i njenim predsednikom — u suštini zaustavljanje rusofobične demonizacije koja je preovladavala tokom Bajdenove administracije.
Jednom su SAD i Rusija ponovo razgovarale, da bi zatim otvorili pregovore i sa Rusijom i sa Ukrajinom o okončanju sukoba.
Thank you @SandraSmithFox @AmericaRpts for having me on. It is always timely and professional. There are big changes in leadership and diplomacy coming soon. pic.twitter.com/9brCvyYYvb
— Keith Kellogg (@generalkellogg) January 8, 2025
„Šargarepa“ za Rusiju je uključivala odlaganje članstva Ukrajine u NATO-u za 10 godina, omogućavanje Rusiji da zadrži ukrajinske teritorije koje trenutno zauzima i postepeno ukidanje sankcija kako bi predvodio put, ka normalizaciji odnosa sa Sjedinjenim Državama — sve pod uslovom, zaključivanja mirovnih sporazuma prihvatljivih, za Ukrajinu.
Za Ukrajinu, „dogovor“, je nudio i nastavak vojne pomoći od SAD i NATO-a i bilateralne bezbednosne garancije. Iako Ukrajina nije obavezna da zvanično prizna rusku kontrolu nad osvojenim teritorijama ona bi morala da se uzdrži od promene statusa kvo silom.
Ako bi Rusija odbila da sarađuje, SAD bi uvele sankcije.
A, ako bi Ukrajina odbila „sporazum“, SAD bi prekinule svu vojnu pomoć.
Ovaj „dogovor“, iako nikada nije formalno izražen, bio je nagovešten pre i posle Trampove izborne pobede u novembru 2024.
I niko ko ima bilo kakav uvid u ciljeve i ciljeve Rusije u vezi sa Specijalnom vojnom operacijom, nije iznenadio kada je ruski predsednik Vladimir Putin, po kratkom postupku odbio ovaj „dogovor“, u odgovoru na pitanje medija 26. decembra 2024.
Tri dana kasnije, ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov je takođe bacio hladnu vodu na Kelogov „mirovni plan“, izjavivši da Rusija „nije zadovoljna predlozima članova Trampovog tima da se odloži prijem Ukrajine u NATO za 20 godina i da se u Ukrajini stacioniraju britanske i evropske mirovne snage“.
Teži način
Ali šta tačno znači „teži način“?
Prema Skotu Besentu, novom ministru finansija Donalda Trampa, odgovor leži u pojačavanju sankcija ruskoj naftnoj industriji.
„Biću 100 odsto uključen u preduzimanje sankcija“ koje su usmerene na velike ruske naftne kompanije, rekao je Besent, tokom saslušanja u Senatu.
Ali Besent će raditi protiv istorije SAD i njenih evropskih saveznika koji preprodaju sankcije kao sredstvo za rušenje ruske ekonomije (u stvari se dogodilo suprotno.)
Štaviše, s obzirom na status Rusije kao vodećeg proizvođača nafte, svaka uspešna primena sankcija mogla bi imati negativan ekonomski uticaj, na SAD.
Ovo je nešto što je izgleda izmaklo pažnji Kita Kelloga, Trampovog gurua „mirovnog sporazuma“.
Napominjući da su pod Bajdenovom administracijom Sjedinjene Države i njihovi saveznici nametnuli ograničenje od 60 dolara po barelu ruske nafte (tržišna cena nafte se kreće oko 78 dolara po barelu) Kelog je primetio da, uprkos, tome „Rusija zarađuje milijarde dolara od prodaje nafte“.
„Šta ako“, razmišljao je Kelog tokom intervjua za Foks News, „spustiš cenu na 45 dolara po barelu, što je u suštini tačka rentabilnosti?“
Pitanje je za koga je „tačka preloma“?
Koncept „isplativosti“, kada je u pitanju Rusija, ima dve odvojene fiskalne realnosti. Prvi je kolika cena nafte treba da bude da bi Rusija, koja uveliko zavisi od prodaje nafte za svoju nacionalnu ekonomiju, uravnotežila svoj nacionalni budžet.
Ova cifra se procenjuje na oko 77 dolara po barelu za 2025.
Da nema sumnje — ako bi cena nafte pala na 45 dolara po barelu, Rusija bi se suočila sa budžetskom krizom. Ali ne i kriza proizvodnje nafte.
Vidite, druga „tačka preloma“ za Rusiju je cena proizvodnje barela nafte, koja je trenutno postavljena na 41 dolar po barelu.
Rusija bi mogla da proizvodi naftu bez ikakvih prekida ako bi Kelog, uspeo da postigne svoj cilj smanjenja cene nafte na 45 dolara po barelu.
Da bi postigao cilj, Tramp bi morao da uvuče Saudijce u vagon, za manipulaciju cenama nafte.
Problem je što Saudijci imaju sopstvenu realnost, „tačke preloma“.
Da bi uravnotežila svoj budžet, Saudijskoj Arabiji je potrebna nafta da bi se prodavala po ceni od oko 85 dolara po barelu. Ali cena proizvodnje nafte u Saudijskoj Arabiji je veoma niska — kreće se oko 10 dolara po barelu.
Saudijska Arabija bi jednostavno mogla da preplavi tržište jeftinom naftom ako želi.
Kao i Rusija.
Šta je sa Sjedinjenim Državama?
Permski basen, u zapadnom Teksasu, čini ceo rast, proizvodnje nafte u SAD od 2020.
U 2024. godini, da bi nova bušotina bila profitabilna u Permskom basenu, tačka rentabilnosti je bila oko 62 dolara po barelu. Za postojeće bušotine, ovaj broj je bio oko 38 dolara po barelu.
Ako bi bušenje u permskom basenu prestalo, američka proizvodnja nafte bi opala za 30 odsto tokom dve godine.
Ukratko, ako bi Keith Kellogg uspešno sproveo svoj „plan“, za smanjenje cene nafte na 45 dolara po barelu, on bi efektivno uništio američku naftnu ekonomiju.
A, ako uništite američku naftnu ekonomiju, uništićete i američku ekonomiju.
Rusija može da troši naftu od 45 dolara po barelu mnogo duže nego što to mogu SAD.
Donald Tramp bi dobro uradio da plati proizvođače nafte iz Permskog basena — one koji su sve što poseduju utopili u poslovni poduhvat, koji zavisi od obećanja od 78 dolara po barelu u doglednoj budućnosti, i pita ih kako se osećaju sa 45 dolara po barelu nafte.
Suština je da bi, ako bi Kit Kelog i Donald Tramp krenuli na takvo putovanje, brzo shvatili greške na svom putu.
Jer ako Donald Tramp, odluči da ide putem „težeg puta” sa Rusijom, posledice po njega i američki narod, biće među najtežim zamislivim.
Skot Riter je bivši obaveštajni oficir Korpusa marinaca SAD koji je služio u bivšem Sovjetskom Savezu u primeni sporazuma o kontroli naoružanja, u Persijskom zalivu tokom operacije Pustinjska oluja i u Iraku nadgledajući razoružanje oružja za masovno uništenje.
Njegova najnovija knjiga je Razoružanje u doba perestrojke, koju je objavio Clarity Press.
Izraženi stavovi su isključivo stavovi autora i mogu ili ne moraju odražavati stavove urednika.
Borba.Info
